Jureći putem u podnožju švajcarskih Alpa, Fariba Hašimi se podiže sa sica bicikla vrednog skoro 18.000 evra i još brže vrti pedale da sustigne sestru Julduz, koja je u prednosti nekoliko metara.
Ovakvi treninzi su poslednji koraci na putovanju koje je počelo kada su dve sestre iz seoskog područja u Avganistanu pozajmile bicikle i prerušene se utrkivale sve dok nisu morale da pobegnu iz zemlje posle ponovnog dolaska talibana na vlast.
Sada su na putu za Olimpijske igre u Parizu .
Iako su talibani zabranili ženama da se bave sportom, sestre će se takmičiti pod zastavom njihove zemlje.
U svetu u kojem mnogi vrhunski sportisti počnu da treniraju maltene čim prohodaju, Fariba (21) i Julduz (24) su počele da se bave biciklizmom mnogo kasnije.
Odrasle su u Farjabu, jednoj od najudaljenijih i najkonzervativnijih provincija u Avganistanu, gde je bilo praktično nezamislivo videti ženu na biciklu.
Fariba je imala 14, a Julduz 17 godina kada su videle oglas za lokalnu biciklističku trku i odlučile da učestvuju.
Postojala su dva problema: nisu imali bicikle i nisu znale da ih voze.
Sestre su jednog popodneva pozajmile bicikl od komšije.
Posle nekoliko sati osetile su da su savladale vožnju.
Sledeći izazov bio je kako od njihove porodice da sakriju šta rade zbog društvenog žigosanja žena koje se bave sportom u konzervativnim oblastima Avganistana.
Sestre su koristile lažna imena i prerušavale se – nosile su vrećastu odeću, velike marame i naočare za sunce da ih ne bi prepoznali.
Osvanuo je dan trke i sestre su čudom zauzele prvo i drugo mesto.
„Osećaj je bio neverovatan“, kaže Fariba.
„Osećala sam se kao ptica koja može da leti“.
Nastavile su da učestvuju u trkama i da pobeđuju sve dok njihovi roditelji nisu saznali šta rade pošto su videli njihove slike u lokalnim medijima.
„U početku su bili uznemireni. Tražili su da prestanem da vozim bicikl“, kaže Fariba.
„Ali nisam odustala. Potajno sam nastavila da vozim“, kaže uz osmeh.
Suočavale su se sa mnogim opasnostima – dok su vozile bicikl, ljudi su pokušavali da ih udare automobilima i rikšama i gađali su ih kamenjem.
„Ljudi su bili nasilni.
„Sve što sam želela je da pobeđujem na trkama“, kaže Julduz.
Situacija će postati još gora.
Pogledajte i ovaj video : Biciklistkinje koje su pobegle od talibana
Četiri godine nakon što su sestre počele da voze bicikl, talibani su 2021. godine preuzeli vlast u zemlji i ukinuli mnoga prava ženama i ograničili im pristup obrazovanju i načine na koje mogu da putuju.
Takođe su zabranili ženama da se bave sportom.
Julduz i Fariba su sanjale da će jednog dana učestvovati na Olimpijskim igrama.
Sada im je bilo jasno da ako žele da se takmiče, moraju da napuste Avganistan.
Preko veza u biciklističkoj zajednici, uspele su, zajedno sa još troje biciklista, da obezbede mesta na letu za evakuaciju koje je organizovala Italija.
Kada su stigle u Italiju, pridružile su se biciklističkom timu i prvi put imale pravi trening.
„U Avganistanu nismo imale profesionalne treninge“, kaže Julduz.
„Samo bismo sele na bicikle i vozile“.
Nije bilo lako napustiti domovinu i porodicu.
„Najteže mi je što sam razdvojena od majke“, kaže Fariba.
„Nikada nisam mislila da ću zbog biciklizma morati da se odvojim od braće i sestara“.
„Mnogo sam žrtvovala“.
Zbog vlasti talibana u Avganistanu bilo je pitanje da li će zemlji uopšte biti dozvoljeno da učestvuje na Olimpijskim igrama.
Nacionalni olimpijski komiteti biraju sportiste koji se takmiče na Igrama bez ikakvog mešanja vlasti.
Kako zabrana ženama da se bave sportom koju su uveli talibani krši ovo pravilo, jer žene ne mogu da budu deo olimpijskog tima Avganistana, bilo je poziva da se zemlji zabrani učešće na Igrama u Parizu – kao što je to bio slučaj kada je ova militantna grupa prethodni put bila na vlasti.
Ali Međunarodni olimpijski komitet (MOK) je pokušao da pronađe način da dozvoli ženama iz Avganistana da se takmiče u Parizu.
Iza kulisa čelnici avganistanskih sportskih organizacija, od kojih pojedini sada žive u egzilu, razmatrali su mogućnost obrazovanja posebnog tima koji bi predstavljao zemlju u Parizu.
„Postupak je bio veoma dug“, kaže Fazli Ahmad Fazli, predsednik Biciklističkog saveza Avganistana.
„Ali mi smo ljudi koji nikada ne odustaju i nastavili smo da se borimo kako bismo ovo omogućili“.
„Bilo je mnogo diskusija i mnogo zahteva“, dodaje on, naglašavajući da je podrška Svetske biciklističke unije bila ključna.
Zbog vlasti talibana u Avganistanu bilo je pitanje da li će zemlji uopšte biti dozvoljeno da učestvuje na Olimpijskim igrama.
Nacionalni olimpijski komiteti biraju sportiste koji se takmiče na Igrama bez ikakvog mešanja vlasti.
Kako je vreme prolazilo, a početak Igara u Parizu 2024. godine se približavao, činilo se da nijedan avganistanski sportista neće učestvovati na ovom takmičenju.
A onda je u junu Međunarodni olimpijski komitet saopštio da je organizovao poseban tim u kome će biti podjednak broj žena i muškaraca i koji će predstavljati Avganistan na Olimpijskim igrama u Parizu.
Činiće ga tri muškarca i tri žene, među kojima su dve sestre biciklistkinje.
„Ovo je bilo veliko iznenađenje za obe“, kaže Fariba.
„Oduvek smo sanjale da učestvujemo na Olimpijskim igrama, ovo nam je ostvarenje sna“, dodaje Julduz.
„Uprkos pravima koja su nam oduzeta, imaćemo priliku da pokažemo da možemo da postignemo veliki uspeh, moći ćemo da predstavljamo 20 miliona žena u Avganistanu“.
Međunarodni olimpijski komitet kaže da nijednom zvaničniku talibana neće biti dozvoljeno da prisustvuje Igrama u Parizu 2024. godine.
Sestre se za drumsku biciklističku trku na Olimpijskim igrama pripremaju sa razvojnim timom koji vodi i finansira Svetska biciklistička unija i koji se nalazi u Svetskom biciklističkom centru, najsavremenijem objektu u švajcarskom gradu Eglu.
Uslovi su potpuno drugačiji od prašnjavih puteva u Avganistanu gde su Julduz i Fariba naučile da voze bicikl.
Njihov duh se nije promenio.
„Mi dajemo snagu jedna drugoj – ja podržavam nju i ona mene“, kaže Julduz.
„Naš uspeh pripada Avganistanu“, dodaje Fariba.
„Ovo pripada ženama Avganistana. Zbog njih idem na Olimpijske igre.“
