Nigdje, pa ni u Crnoj Gori, nijedna vlast nije raspoložena da ljudima i narodima dobrovoljno podari tzv. građanska i nacionalna prava. Ona su uvijek iznuđena – rezultat borbe i otpora, strahopoštovanja, a ne „poštovanja“. U skladu sa tom elementarnom činjenicom treba da se ponašaju i politički predstavnici Srba u Crnoj Gori, opet suočeni sa otvorenom i brutalnom diskriminacijom, uz podmuklo smijuljenje slugu režima za koji smo pomislili da je pao u avgustu 2020. godine. A i naša Crkva bi morala da zna: nju od ponovljenih bezbožnih nasrtaja ne štiti nikakav skupštinski zakon, niti dobra volja samoproglašenih evropejaca i demokrata, nego isključivo snaga srpskog naroda. A ta snaga je u prvom redu ovozemaljska – politička. Nema, dakle, „distanciranja od politike“. Nema povlačenja u hramove. Jer je rečeno: neka bude i na zemlji kao što je na nebesima.
