U ovom oronuloj kući od pruća, bez osnovnih uslova za život kao što su voda, put i kupatilo Željko Dobrašinović živio je do 2021. godine, kad je Televizija Vijesti sa njim prv put razgovarala. Sad su ovo mjesto nastanile zmije i gušteri.
„Zorica Kovačević je tada ministarka bila pozvala me je na telefonu i rekla da će me stambeno zbrinuti od toga stambenog zbinjavanja sam dobio 300 eura, e toliko su me stambeno zbrinuli“, kazao je Željko Dobrašinović.
Ni promjena vlasti nije doprinijela da Dobrašinović dobije bolje uslove za život, za to su se postarali ljudi dobre volje. Tri godine kasnije Dobrašinovića TV Vijesti zatiče u nešto boljim uslovima.
„Ovo je tuđi stan, ja sam praktično beskućnik, može taj čovjek da dođe da kaže seli se, ovo je moje, ovo se vodi na tuđe ime, čovjek mi je izašao u susret, evo dvije godine sam tu, da ne budem na ulicu ili pod mostom. Obraćao sam se i opštini i centru za socijalni rad, ne tražim ja neko bogatstvo, tražim jednu sobicu sa kupatilom da imam jedan pristojan ljudski život kao čovjek da ne budem kao pas lutalica . Ja nemam nikoga svog“, priča Dobrašinović.
Ne možete da radite jer ste osoba sa invaliditetom?
„Osoba sa invaliditetom vodim se 50 odsto, sad je to možda i više. Ne mogu da stojim na nogama. Ni od koga ja ne bi ništa tražio da imam zdravlja i da mogu da radim“, odgovara Dobrašinović.
Da je pod vedrim nebom nekad ljepše, pokazuje i sklonište Izeta Kurgaša. I njemu je uz volju dobrih ljudi omogućen kakav – takav besplatan smještaj, kako ne bi završio na ulicu. Kurgaš živi u neuslovnim prostorijama punim vlage, bez kuhinje, grijanja i tople vode.
„Ovo je surovo, surovo, nemaš vodu, nemaš kupanje, nemaš zimsko kupanje nemaš ništa, nemaš kuhinju, ama ništa. Imam da ne pokisnem i da me vjetar ne oduva to imam“, rekao je Kurgaš.
Jeste li se obraćali centru za socijalni rad i opštini?
“ Jesam obećavaju ništa ne daju. Daju mi ono 100 eura, a šta je 100 eura na godinu dana – agonija. Da nađem neku sobicu, da se smjestim, da ovo čovjeku oslobodim“, poručuje Kurgaš.
Kad ste otišli u centar za socijalni rad, jeste li im rekli da ste čovjek bez smještaja, šta su vam oni rekli?
„Oni su zahtijevali da idem u dom, pa neka dokumenta vadio, na kraju ništa, rekli su kad budeš imao penziju – dođi“, kaže Kurgaš.
A da pod vedrim nebom provede noć nije strano Latifu Beriši, koji radi kao nadničar širom Crne Gore i tako se snalazi za smještaj i hranu. Ističe da je u Crnoj Gori sa Kosova stigao 1994. godine i od tada nema adekvatan krov nad glavom.
Osim simbolične i uglavnom kratkoročne pomoći Dobrašinović, Kurgaš i Beriša tvrde da nemaju nikakva primanja koja bi im obezbijedila život dostojan čovjeku. Sva trojica su saglasna da im adekvatno sklište za beskućnike odgovaralo. Ipak da život stanovnika Crne Gore ne treba da zavisi od ljudi dobre volje, nego od države, stava je Martina Markolović iz Akcije za ljudska prava.
U sekretarijatu za lokalnu samoupravu Opštine Bijelo Polje, na čijem čelu je Haris Malagić, saopštili su TV Vijesti da je u vlasništvu Opštine Bijelo Polje šest stambenih objekata zgrada i pet porodičnih kuća, koje ukupno broje 68 stambenih jedinica, ali su svi ti stanovi namjenjeni isključivo za rješavanju stambenog pitanja osoba u stanju socijalne potrebe i penzionera.
Dodaju da nemaju dovoljno sredstava za rješavanje stambenog zbrinjavanja Roma koji žive u najgorim uslovima. Više puta su se obraćali resornim ministarstvima I vladi, ali njihov apel ostao je bez odgovora.
Crna Gora je po Ustavu država socijalne pravde. Slučajevi Dobrašinovića, Kurgaša i Beriše i mnogih beskućnika širom Crne Gore pokazuju da je to mrtvo slovo na papiru već decenijama. Kada i na koji način će se to promijeniti, iz ministarstva rada i socijalnog staranja, kojim rukovodi Naida Nišić nisu odgovorili.
„Ovo je definitivno sve, samo ne država socijalne pravde“, zaključuje Dobrašinović.
