Broj primijećenih stjenica se povećao u posljednjih nekoliko nedjelja i taj trend je u porastu posljednjih godina
Najezda stenica pogodila je Pariz i druge francuske gradove, izazvavši talas insektofobije i sada nameće pitanja o zdravlju i bezbednosti tokom predstojećih Olimpijskih igara 2024.
Tako se ovaj fenomen opisuje u francuskim, i sada međunarodnim, medijima.
To je delimično tačno. Delom i nije.
Broj primećenih stenica se povećao u poslednjih nekoliko nedelja i taj trend je u porastu poslednjih godina.
„Svakog poznog leta viđamo veliki porast broja stenica“, kaže Žan-Mišel Berenže, entomolog iz glavne bolnice u Marseju i vodeći francuski stručnjak za les punaises .
„To je zato što ljudi mnogo putuju tokom jula i avgusta i donose ih kući u prtljagu.
„I svake godine, sezonsko povećanje je veće od prethodnog.“
U Parizu, dugogodišnjem strahu od infestacije koji osećaju stanvnici, od kojih se, prema najnovijim podacima, svaki deseti susreo sa stenicama u poslednjih pet godina, dodati su novi izvori teskobe.
Izveštaji da su punaises nedavno viđene u bioskopima nisu dokazani, ali se shvataju vrlo ozbiljno.
Isto tako i tvrdnje da su ljudi izujedani u vozovima.
A sada i pariska gradska vlada i predsednik Francuske Emanuel Makron pozivaju na delovanje.
To je pokazatelj koliko se ozbiljno shvata problem – i koliko mora da se zaštiti imidž Pariza pred Olimpijske igre 2024. godine – i da ne otpisuju paniku zbog stenica kao izmišljotinu sa društvenih mreža.
Zato što je i to deo priče.
Zastrašujuće priče šire se internetom toliko brzo da pretvaraju u nacionalno vanredno stanje ono što je nekada za štampane novine bio pouzdan dragulj za dan u kojem nema vesti.
Vlasnici bioskopa, već zabrinuti zbog opadanja broja posetilaca, ozbiljno su uplašeni kad počnu da kruže snimci na kojima mogu da se vide neidentifikovane bube na sedištima.
Ljudi u metrou su počeli da proveravaju sedišta. A pojedini radije stoje.
„Postoji novi element ove godine, a to je opšta psihoza koja je dobrano uzela maha“, kaže Berenže.
„To je na neki način i dobra stvar zato što su ljudi postali svesniji problema, a što se pre nešto preduzme protiv stenica, to bolje.
„Međutim, dobar deo problema je zapravo preuveličan.“
Činjenično stanje je da se stenice zaista vraćaju i čine to možda poslednjih 20 do 30 godina.
Ali to nije tako samo u Francuskoj, već svuda.
Ima za to više faktora, od kojih je globalizacija – trgovina kontejnerima, turizam i imigracije – najvažniji.
Klimatske promene mogu slobodno da se isključe.
Stenica – cimex lectularius , prema latinskom punom nazivu – pripitomljen je stvor.
Ona ide svuda gde idu i ljudi.
Vremenski uslovi ne vrše nikakav uticaj.
Posle Drugog svetskog rata, stenice, kao i mnogi drugi stvorovi, masovno su desetkovani upotrebom DDT-a.
Ali tokom godina DDT i mnoge druge hemikalije zabranjeni su zbog njihovog uticaja na ljude.
U međuvremenu je populacija stenica izmenjena eliminacijom onih stvorova koji su bili uopšte genetski podložni hemijskom istrebljenju.
Oni koji su preživeli napad DDT-jem potomci su ovog današnjeg soja, koji su zbog toga otporniji.
Treći faktor mogao bi da bude pad broja bubašvaba, zahvaljujući uglavnom čistijim domovima.
Bubašvabe su lovci na stenice.
Ne plašite se: niko ne predlaže ponovnu infestaciju domova bubašvabama da bi se rešio problem stenica!
Prema rečima Berenžea, u razvijenom svetu su ljudi skloni da paniče zbog stenica jer smo izgubili kolektivno sećanje na njih.
U drugim delovima sveta, one su i dalje česte i ljudi tamo drže tu pretnju pod kontrolom.
Istina je da su stenice zaista napast, ali opasnost je više psihološke nego fizičke prirode.
Cimex lectularis su možda odbojne, ali koliko znamo ne mogu da prenesu nikakve bolesti.
Ujedi stenice su neprijatni, ali ne traju dugo.
One odbacuju egzoskelete u redovnim intervalima; ostavljaju fekalije u obliku crnih tačkica (svarena krv); migolje se od zadovoljstva kad namirišu ljude; i mogu da izdrže godinu dana bez hrane.
Sve su to užasi nad kojim se ljudi poprilično zamisle.
Međutim, prava šteta je po mentalno zdravlje posednutog.
Pre godinu dana, moj dvadesetdevetogodišnji sin pronašao je stenice u stanu u 20. pariskom arondismanu.
Izbacio je krevet, oprao je svu odeću, oribao je stan od poda do plafona.
Ali i dalje nije mogao da spava.
Zamišljao je da gamižu svud po njegovoj koži.
To mu je postala opsesija.
Tek posle skupog tretmana parom čitavog njegovog stana koji je obavila cenjena kompanija za borbu protiv štetočina mogao je ponovo da diše.
Neki istrebljivači koriste pse tragače da ih pronađu.
„Imati stenice nije nimalo zabavno“, kaže Berenže.
„Ali kruži mnogo preuveličanih priča, pogotovo o tome koliko lako umeju da se šire iz tačke A u tačku B.
„Po mom mišljenju, najbolje je izboriti se sa stenicama tako što nećete ciljati svakoga – odlučite se za super-raznosioce.“
To su ljudi, objašnjava on, koji, iako brojčano mali, čine najveću štetu.
Često su to marginalizovani, siromašni, mentalno oboleli i osobe sa malo pristupa socijalnim uslugama.
Kad je bio pozvan u stan jednog super-širioca, on i njegov tim su zatekli zaista odbojan prizor – stotine stenica kako gamižu jedne preko drugih, u odeći, u daščanim podovima, iza uramljenih slika.
Jajašca su takođe bila svuda.
„Svaki put kad neko od tih ljudi izađe iz svog stana, oni šire te stenice. Njima je potrebna najveća pomoć.“
