Secuko Turlou imala je 13 godina kada je nuklearna bomba prvi put upotrebljena protiv ljudi, a ona više od šest decenija dosledno i uporno vodi kampanju protiv nuklearnog oružja.
Jedna od sve manjeg broja živih koji su preživeli napad na Hirošimu.
Ali 92-godišnjakinja želi da ljudi budu svesni potrebe nuklearnog razoružanja u vreme kada potrošnja na nuklearno oružje u svetu značajno raste.
Seća se trenutka udara bombe.
„Videla sam bljesak. Nisam imala ni sekund da se zapitam šta se dešava, jer sam istog trenutka odletela u vazduh.
„Letela sam, a onda sam izgubila svest“, rekla je Secuko za BBC-jev program Autluk ( Outlook ).
U 8:16 po lokalnom vremenu, 6. avgusta 1945. godine, Sjedinjene Države (SAD) su bacili njihovog takozvanog „Mališu“ na Hirošu.
To je bila prva atomska bomba upotrebljena u ratu.
Zaslepljujuću svetlost i vatru pratili su zaglušujuća buka i mrak, a grad bio obavijen radioaktivnom prašinom.
„Kada sam došla svesti, bila sam se u potpunom mraku, u tišini“.
Secuko se veći deo života bori protiv nuklearnog oružja.
Ona je vodeća ličnost u Međunarodnoj kampanji za ukidanje nuklearnog oružja (ICAN).
Prema podacima ICAN-a, tokom pet godina koje su obuhvaćene njihovim izveštajem, godišnja potrošnja na nuklearno oružje porasla je za 23,2 milijarde dolara, ili 34 odsto.
U njemu se navodi da sada postoji devet država koje imaju nuklearno oružje: Rusija, SAD, Kina, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo (UK), Pakistan, Indija, Izrael, i Severna Koreja.
Pretpostavlja se da Izrael ima nuklearno oružje, ali se vlada zvanično drži politike namerne dvosmislenosti.
Izveštaj navodi da su u 2023. godini države koje imaju nuklearno oružje trošile oko 2.898 dolara u sekundi na naoružanje – 13,4 odsto više nego prethodne godine.
Stokholmski međunarodni institut za mirovna istraživanja (Sipri) kaže da su svih devet država koje imaju nuklearno oružje nastavile da modernizuju njihove nuklearne arsenale u 2023. godini.
Oružane snage SAD-a su padobranom bacile bombu koja je ubila mnogo prijatelja Secuke.
Eksplodirala je 600 metara iznad zemlje.
Ne postoje tačni podaci o broju stradalih, ali se procenjuje da je ogromna eksplozija u trenutku ubila između 60.000 i 80.000 ljudi.
„Pokušala sam da se pomerim, ali nisam mogla“, seća se Secuko.
„Odjednom me je neko dotakao po leđima i čula sam muški glas: ‘Nemoj da odustaneš. Nastavi da se krećeš. Nastavi da trudiš. Nastavi da se boriš'“.
Nije mogla da vidi čoveka, ali je sledila njegova uputstva da pronađe izlaz iz mraka.
Do nje su jedva dopirale reči njenih drugara iz razreda: „Pomozi mi Bože, pomozi mi majko“.
„Zgrada je počela da gori.
„Ljudi koji su ostali u toj prostoriji – svi su izgoreli“.
U prostoriji je bilo 30 devojaka koje su radile za japansku vojsku.
Sve su bile iz istog razreda i izabrane zbog njihovog znanja matematike da rade na dešifrovanju za japansku vojsku.
Preživele su samo Secuko i još dve, ali su videle prizore iz pakla.
„Videla sam one koji je trebalo da su ljudska bića, ali nisu ličili na ljudska bića.
„Izgledali su kao duhovi, jer im je kosa bila nakostrešena.
„Koža i meso su visili sa kostiju, njihova spržena koža se topila, a delovi tela su nedostajali“.
Tokom narednih meseci i godina, mnogo više ljudi je umrlo od dugotrajnih posledica radijacione bolesti.
Izračunato da je ukupno nastradalo oko 135.000 ljudi.
Tri dana kasnije, 9. avgusta 1945. godine, SAD su bacile drugu nuklearnu bombu na Japan.
Cilj je bio Nagasaki.
Prema nekoliko procena, ubijeno je oko 50.000 ljudi.
Ne može se potisnuti užas onoga što je Secuko doživela.
Niti ona to želi, iako joj je teško da to ponovo proživljava.
Ali svakodnevno živi na najpozitivniji mogući način.
Kada je govorila putem video linka iz njenog doma u kanadskom gradu Torontu, pojavila se sva u ružičastom – njena jakna, ruž za usne, jastuci i cveće odražavaju svetlost koja joj je obeležila rano detinjstvo.
Nakon kratke obuke, devojke su zvanično primljene na posao 6. avgusta.
Tačno u 8:00 ušle su u veliku drvenu zgradu udaljenu oko 1,5 kilometar od centra grada.
U zgradi je bio vojni štab.
Čim je završen uvodni podsticajni govor, Secuko je doživela užasavajući bljesak bombe.
Sedžuko i njeni roditelji su preživeli, ali su njena sestra i nećak zadobili strašne povrede od kojih su umrli.
„Zašto sam ja preživela kada su moji dragi ljudi ubijeni na tako stravičan način?“, priseća se ona.
Japan se predao 27 dana kasnije.
Posle rata, Secuko se pridružila međunarodnoj hrišćanskoj grupi i radila u Japanu u kom su se dešavale promene.
Dok se bavila socijalnim radom, upoznala je mladog Kanađanina Džima Turloa, koji je kasnije postao njen suprug.
Kada je bila u ranim dvadesetim, 1954. godine, Sedžuko je dobila ponudu da studira sociologiju u američkoj državi Virdžiniji.
Ali intervju za lokalne novine odveo ju je u drugom pravcu.
SAD su 1952. godine testirale prvu hidrogensku bombu na svetu, čija snaga je hiljadu puta razornija od bombe bačene na Hirošimu koju je Secuko doživela.
Novine u Virdžiniji su želele da čuje šta neko ko je doživeo nuklearni rat misli o trci u naoružanju i Sedžuko je dala intervju.
„Dosta je bilo“, grmela je ona u razgovoru za novine.
„Hirošima i Nagasaki nikada nisu smeli da se dogode“ – upozorenje svetu da bi ovakvi napadi mogli da se ponove.
Kritikovala je nuklearnu politiku SAD-a.
Odmah je usledila reakcija i dobila je pretnje i pisma u kojima su je ljudi vređali i pretili joj.
Secuko je bila istraumirana i uplašena.
„Nismo bili ohrabrivani da pričamo o tome, ali sam osećala da moramo da se obraćamo svetu.
„To je bila naša moralna obaveza.
„Zakleli smo se da nikada nećemo dozvoliti da se to ponovi i da se pobrinemo da smrt naših najmilijih nije bila uzaludna“.
Od tada, Secuko putuje po svetu, priča o njenom iskustvu i upozorava ljude na strašnu štetu koju je izazvalo nuklearno oružje.
Prema procenama Saveza američkih naučnika, nuklearne zalihe u svetu su dostigle više od 70.000 komada oružja 1980-ih godina.
Pregovori o smanjenju naoružanja počeli su kasnih 1980-ih i doveli su do značajnog smanjenja broja nuklearnog oružja uskladištenog širom sveta.
Ali taj trend se sada preokreće.
Međutim, kampanja za nuklearno razoružanje nastavlja da postiže određene uspehe.
Ugovor o zabrani nuklearnog oružja su 7. jula 2017. godine potpisale 122 zemlje.
Među onima koje su odbile da potpišu dokument bile su zemlje koje imaju nuklearno oružje.
Krajem te godine, ICAN je dobio Nobelovu nagradu za mir, a Secuko je bila pozvana da primi nagradu u Oslu, u Švedskoj.
„Bila sam presrećna, ne mogu da opišem taj osećaj“.
Za nju je to bila mešavina „zahvalnosti, uzbuđenja [i] sreće“.
Na tom važnom događaju, prisetila se svega.
„Istog trenutka sam se setila svih mojih drugovi iz razreda, svih voljenih koji su stradali“.
Secuko veruje da je potrebno da se uloži mnogo više truda da bi svet postao sigurno mesto.
„Svi moramo da se borimo protiv ružne stvarnosti u kojoj živimo.
„Ne želimo da budemo istopljeni, ugljenisani [ili da] se pretvorimo u paru.
„To su moje oči videle“.
