„U početku nisam osećala bol“, kaže Lidija dok se priseća dana kada je zauvek ostala osakaćena.
„Došlo je do eksplozije i potom sam videla kako vodoskok krvi šiklja iz mog stopala“, dodaje.
U julu 2023. godine, ova 70-godišnjakinja se odvezla do šume da ubere malo pečuraka u rodnom mestu Izjum na severoistoku Ukrajine.
U šumi je nagazila na protivpešadijsku minu PFM-1S, poznatu i kao „leptir“ ili „latičasta mina“, zbog oblika i boje.
Veći deo ukrajinske teritorije na istoku i jugu koji je pod ruskom okupacijom 2022. godine ostaje kontaminiran eksplozivima koji su postavile ruske snage u povlačenju.
Mina koja je odsekla Lidijino stopalo bila je jedna od najčešćih.
U prečniku od oko 12 centimetara, ima je u više boja, uglavnom u zelenoj i smeđoj, da bi se zamaskirala na terenu i među vegetacijom.
Lidija je u eksploziji povredila i drugo stopalo i ruku.
Uspela je da zavije teško ranjeno stopalo, ali nije želela da se vozi nazad u grad, zabrinuta da bi mogla da izgubi svest.
„Moj telefon je bio na svega nekoliko metara od mene i morala sam da se otpuzim do njega. Sve je bilo prekriveno krvlju, i pesak i borove iglice“, prepričava Lidija.
Uspela je da dozove prijatelja koji joj je poslao pomoć.
Izgubivši mnogo krvi, Lidija je provela skoro dva meseca u bolnici i sada ima protetičko stopalo.
„Niko nije mislio da ću preživeti, ali jesam. Sada mislim samo na pečurke.
„Očajnički želim da odem i uberem ih malo, ali ne mogu“, kaže ona.
Međutim, ne prestaje da se nada.
„Život ide dalje. Mogu malo da hodam, negujem baštu sa voćem i povrćem – jagode su lepo sazrele, ali ne mogu da otpešačim do šume.
„Ne brinem se za sebe. Moje srce krvari samo za Ukrajinu“, dodaje.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE .
Prema Centru za antiminersku akciju, ogranku Ministarstva odbrane Ukrajine, najmanje 664 incidenta izazvale su mine i drugi eksplozivi postavljeni svuda po zemlji, od početka rata u februaru 2022. godine.
U ovim eksplozijama je stradalo 297 civila, a 673 njih je ranjeno.
Vlasti kažu da je najverovatnije skoro četvrtina ukrajinske teritorije pokrivena minama i neeksplodiranom municijom.
Prošle godine je deminirana oblast od 3.300 kvadratnih kilometara, a sada je taj broj ostao na svega 1.080 kvadratnih kilometara, prema brojkama vlade.
„Uglavnom sam se sretao sa protivtenkovskim minama“, kaže Konstantin Šatilo, glavni vodnik, deminerskog bataljona, specijalizovane jedinice u okviru Ministarstva odbrane.
„Serije TM-62M, TM-62P3 i PMN2 protivpešadijska mina na pritisak, najčešći su tipovi, ali ponekad naiđemo i na OZM72, protivpešadijsku iskakajuću minu, jednu od najopasnijih“, dodaje.
Zvanične procene koliko dugo će biti potrebno da se potpuno deminira Ukrajina variraju od jedne decenije do 30 godina.
To bi moglo da dovede Ukrajinu na spisak zemalja koje imaju problema deminiranja vlastite teritorije iako više nisu zvanično ratne zone.
U Kambodži, zemlji u kojoj se vodio građanski rat između 1967. i 1975. godine i oružani sukob sa Vijetnamom od 1977. do 1991. godine, vlasti kažu da je na terenu i dalje između četiri i šest miliona mina.
Od 1979. do 2023. godine, od mina je poginulo skoro 20.000 ljudi, a više od 45.000 je ranjeno u tim eksplozijama, kaže Kambodžanska uprava za minersku akciju i pomoć žrtvama (CMAA), vladino telo.
CMAA navodi i da više od milion ljudi u zemlji nastavlja da živi u oblastima visokog rizika od kontaminiranosti minama.
Bosna i Hercegovina je drugi primer.
Iako se rat u Bosni okončao 1995. godine, skoro tri decenije deminerski napori se i dalje nastavljaju.
Procenjuje se da oko dva odsto teritorije zemlje još uvek mora da se očisti od mina.
U Kolumbiji je, u eksplozijama u protekle tri decenije stradalo više od 12.000 ljudi.
Prema podacima UN-a, samo prošle godine od mina je poginulo 85 ljudi.
Ali pretnja koju mine predstavljaju u Ukrajini veći je izazov, kaže Denis Holovecki, iz HALO Trusta, humanitarne nevladine organizacija koja prevashodno radi na čišćenju mina i drugih eksplozivnih naprava koje su zaostale posle ratnih sukoba.
On ističe da su, pošto rat u Ukrajini još traje, mine razbacane po poljima nove i funkcionišu savršeno dobro.
„Naša organizacija je dugo radila u Avganistanu, a tamo neke mine ne funkcionišu, kapsule su istrulele“, kaže on.
„Ali u Ukrajini sve radi“, dodaje.
Pogledajte video: Pas Patron pomaže u pronalaženju mina
U Ukrajini, deminersku akciju koordiniše Ministarstvo odbrane, a tehničku podršku pružaju partneri Kijeva iz SAD, Velike Britanije, Kanade, Litvanije, Holandije i Švedske.
„Glavni izazov je nedostatak savremene opreme: mehanizovane mašine za deminiranje, specijalizovan transport eksplozivnih uređaja i lične zaštitne opreme“, kaže general-major Sergej Zatolokin, šef Specijalne državne transportne službe, jedne od nekoliko vladinih agencija zaduženih za uklanjanje mina.
Nedostatak dovoljnog broja obučenog osoblja takođe je veliki problem.
Jedan od stranih centara u kojima se obučavaju ukrajinski demineri je na Kosovu i iako se u deminiranju koristi napredna tehnologija kao što su dronovi, potreba za dobro obučenim osobljem i dalje postoji, ukazuje Ben Remfri, koji obučava Ukrajince u ovom mestu.
„Možete da imate dronove, termalne kamere, sprave na daljinsko upravljanje koje uđu i poseku biljke i uklonite velike količine municije.
„Ali samo će dobro obučena osoba sa dobrim setom alatki na kraju učiniti da svaki artikal ostane bezbedan i to ništa ne može da promeni“, dodaje.
Pogledajte priču ratnog deminera
Usred neprikosnovenog nivoa pretnje od mina u Ukrajini, civili, uglavnom zemljoradnici i drugi stanovnici seoskih oblasti, deca i stariji, najviše su ugroženi.
Smrtonosni incidenti se dešavaju kad ljudi pokušaju da sami deminiraju zemlju, bez ikakve prethodne obuke.
Zbog toga mineri Artem Juščenko i Aleksandar Borisenko posećuju škole da bi naučili decu kako da izbegavaju mine.
„Pokazujemo im kako izgledaju eksplozivne naprave, objašnjavamo im kako da se ponašaju u njihovoj blizini.
„Govorimo im: ‘Ako pronađete minu, ne prilazite joj, ne dirajte je, samo nazovite hitnu službu i obeležite je da biste upozorili druge na prisustvo mine“, kaže Aleksandar.
Obojica su bila ranjena tokom deminiranja u Harkovskoj oblasti na istoku Ukrajine, nekoliko meseci pošto su ruske snage proterana odatle.
Aleksandar je izgubio stopalo i morao je da bude podvrgnut zahvatu postavljanja proteze u SAD.
„Na časovima bezbednosti mina, ako su prisutna starija deca, pokažem im sopstvenu protetičku nogu da bi razumeli posledice potencijalnog nepridržavanja pravila“, priča on.
Artem Juščenko kaže da je jedan od izazova ubediti ljude u veliku opasnost u kojoj mogu da se nađu od mina.
„Pre neki dan, ulicom je hodala jedna starija žena i sakupljala naše štapove za obeležavanje, zato što su joj bile potrebne vođice za njen zasađeni paradajz“, žali se on.
„Govorimo ljudima da ih ne uzimaju, da ih čak ni ne dodiruju, zato što ako ne bude bilo tih znakova, ljudi će misliti da je oblast bezbedna od mina, a ona to nije.
„Zapravo može da vas digne u vazduh“, upozorava Artem.
