„Džordan protiv Petrovića, trojica su oko njega i lopta je izgubljena“, brzo priča sportski komentator, prateći kako košarkaši Nju Džerzi Netsa trče u napad.
Lopta stiže kod Dražena Petrovića koji se namešta na šut, u trenutku kada na njega skače dugoruki Skoti Pipen, jedan od najboljih košarkaša šampionske generacije Čikago Bulsa, ali lopta Petroviću ostaje u ruci i snažni Amerikanac samo proleće.
Hrvatski košarkaš je tu pogodio, kao i nekoliko minuta kasnije kada je pobegao još slavnijem Majklu Džordanu, pa komentator primećuje da je „Majkl malo frustriran“ zato što Petrović toliko pogađa i da „pokušava da odgovori na izazov“.
„Kad god smo igrali protiv Čikaga Dražen je pričao da će napasti i zaseniti Majkla Džordana“, kaže uz osmeh Džejson Vilijams, nekadašnji Petrovićev saigrač iz Netsa, za BBC na srpskom.
Bulsi su pobedili – Džordan je imao 24, a Petrović 16 poena – ali im je to bio poslednji duel.
Sedmog juna 1993. godine, pre tačno tri decenije, 28-godišnji Petrović poginuo je u saobraćajnoj nesreći.
„Bio je najbolji saigrač ikada i najbolji ofanzivac sa kojim sam igrao u klubu“, priča Vilijams, bivši centar koji je veći deo devedesetih proveo u Netsima.
„Živeli smo u istoj zgradi, svakog dana sam ga vozio na treninge, utakmice… Užasno mi nedostaje, volim tog čoveka.“
Vest o smrti 28-godišnjeg Petrovića, u tom trenutku jednog od najboljih evropskih košarkaša, brzo je obišla planetu i čitav svet se dugo opraštao od „košarkaškog Mocarta“, kako su ga zvali.
Kovčeg su na sahrani u Zagrebu nosili njegovi saigrači iz reprezentacije.
„Kada pomislim da je od dana kada je stradao prošlo 30 godina osećam se staro“, kaže Žan Tabak, koji je uz Petrovića hrvatski dres branio na Olimpijskim igrama 1992. u Barseloni, kada su u finalu poraženi od američkog Tima snova , predvođenog Džordanom.
„Mnogo je vremena prošlo, ali kao da je sve juče bilo… Neke stvari ljudski mozak izbriše, a neke ostanu zauvek.“
Petrović je u karijeri prvo nastupao za Šibenku, pa za Cibonu, sa kojom osvaja dve Evrolige (1985. i 1986), odakle odlazi u Real Madrid, pa u NBA – prvo u Portland Blejzerse, pa u Netse.
U dresu Jugoslavije osvojio je osam medalja, od čega zlata na Eurobasketu 1989. i Svetskom prvenstvu 1990, kao i bronzu i srebro na OI u Los Anđelesu 1984. i Seulu 1988.
Branko Vukićević, Petrovićev nekadašnji saigrač iz Cibone, kaže da mu na pomen bivšeg saigrača pre svega prvo na pamet padne „taj lep period“ u Zagrebu.
„Osvojili smo bukvalno sve što se moglo osvojiti i iz ove perspektive prosto ne mogu da verujem da sam bio deo toga, a bio sam – to pamtim“, navodi Vukićević za BBC na srpskom.
„Posle toga je usledio raspad države i možda je taj ružan deo baš morao da se dogodi kako bi izbalansirao onaj lep… Ne može sve da bude toliko lepo u životu.“
Dok priča o nekadašnjem saigraču, eho sete u Vilijamsovom glasu ne može da omete ni krčanje prekookeanskog telefonskog razgovora.
Ne seća se, kaže uz osmeh, da li je Petrović uopšte znao da vozi, koliko je vremena proveo na mestu suvozača u njegovom automobilu.
„Voleo je da mu pričam smešne priče, smejao se na njih“, navodi.
Njihovi Netsi su te 1993. u prvoj rundi plej-ofa poraženi od Klivlend Kavalirsa.
Poslednji meč odigrali su 9. maja i Petrović se posle toga vratio u Evropu.
„Otišao je kući da bude sa mamom. Voleo ju je, nedostajala mu je i želeo je da provodi vreme sa njom“, priča Vilijams.
Seća se i njihovog poslednjeg susreta.
„Nisam imao daljinski za televizor, morao sam svaki put da ustanem da bih promenio kanal i Dražen me je nekoliko puta pitao da li sam ga kupio.
„Na kraju je, pred odlazak u Hrvatsku, svratio kod mene i dao mi njegov daljinski“, kaže i smeje se.
„Zagrlili smo se i rekao sam mu da se vidimo uskoro.
„’Zvaću te kad sletim’, rekao je.“
Krajem maja i početkom juna 1993. Hrvatska je u poljskom Vroclavu igrala kvalifikacije za Evrobasket.
Poslednji meč, protiv Slovenije, odigran 6. juna, izgubili su 94:90, ali su obe nekadašnje jugoslovenske republike obezbedile plasman na Evropsko prvenstvo u Nemačkoj.
„Posle toga smo imali neko vreme slobodno, a u Hrvatsku smo se vraćali preko Frankfurta… Tamo smo se i odvojili sa Draženom i nastavili ka Zagrebu“, priseća se Tabak.
Dan kasnije, 7. juna, Petrović je sa njegovom devojkom, manekenkom i košarkašicom Klarom Salanci, kolima krenuo ka Zagrebu.
Bio je topao dan, oko 26 stepeni, ali je pala kiša i put je bio mokar.
Salanci je vozila, Petrović je bio na mestu suvozača, a pozadi Hilal Edebal, turska košarkašica.
Do nesreće je došlo oko 17:20 na autoputu između Berlina i Minhena.
Kamion iz suprotnog pravca, pokušavajući da izbegne jedan automobil, probio je ogradu i našao se na drugoj strani puta, kada je na njega naletelo vozilo u kom je Petrović spavao.
Nije bio vezan, proleteo je kroz šoferšajbnu i stradao, Edebal prošla sa povredama koje je jedva preživela – ničega se iz tog dana ne seća – a Salanci sa lakšim.
U izveštaju sa nesreće navodi se da je vozila 180 kilometara na čas.
„Sećam se gde sam bio kad sam čuo“, kaže Vilijams.
Govor mu je tu usporio.
„To je bilo u restoranu i bilo je kasno, oko jedan ili dva ujutru… Zvao me je generalni menadžer kluba i rekao mi je da je Dražen poginuo.
„Nisam ništa mogao da radim tri nedelje.“
Vukićević je tog 7. juna u Novom Sadu išao na trening.
„Ulazim u dvoranu, portir mi kaže ‘jesi čuo da je Dražen poginuo’.
„Nisam mogao da verujem, mislio sam da je (novinarska) patka u pitanju, samo da se napakosti drugoj strani. Ratno vreme, inflacija, toliko je bilo gluposti.
„Na kraju se ispostavilo da je to istina i bio sam frapiran… Nisam mogao da verujem.“
Isto navodi i Tabak.
„Kad smo stigli u Zagreb, Perasović i ja smo zakasnili na poslednji avion za Split, tako da smo te noći spavali u hotelu, kako bi smo uhvatili prvi jutarnji let.“
„Ujutru je zvonio telefon, Peras je digao slušalicu… Govori nešto, oči mu se raširile i onda kaže ‘ Dražen je poginija ‘.“
Petrović je rođen 22. oktobra 1964. godine, u Šibeniku, gradu na hrvatskom primorju.
I on i njegov brat Aleksandar – zvani Aca Trica, danas selektor košarkaške reprezentacije Hrvatske – od malena su zavoleli košarkašku loptu.
Rod su sa Dejanom Bodirogom , danas predsednikom Evrolige, najjačeg evropskog takmičenja i jednim od najboljih reprezentativaca Savezne Republike Jugoslavije.
Braća Petrović košarkašku karijeru su počela u KK Šibenka, osnovanom početkom sedamdesetih, a koji je 1982. i 1983. stigao i do dva finala Kupa Radivoja Koraća, tada međunarodnog takmičenja.
Oba puta poraženi su od francuskog Limoža.
Predvođeni Petrovićem, mršavim momkom kovrdžave kose, te 1983. postali su i prvaci Jugoslavije, iako im je ta titula brzo oduzeta.
U finalu je pobeđena Bosna – prvi jugoslovenski klub koji se popeo na krov Evrope – i to slobodnim bacanjima 18-godišnjeg Dražena u poslednjim sekundama meča.
Do tog trenutka postigao je 38 poena, sa penala je skor zaokružio na 40 i slavlje u Šibeniku je moglo da počne.
Međutim, Košarkaški savez Jugoslavije je sledećeg dana, zbog odluke sudije Ilije Matijevića iz Zagreba da Šibenki na kraju dodeli dva bacanja, poništio čitav meč i naložio odigravanje još jednog i to u Novom Sadu, na neutralnom terenu.
„Mi smo šampioni, ja neću igrati tu novu utakmicu, a mislim da neće ni moj klub“, izjavio je tada Petrović, prenosi Koš magazin.
Šibenka na novi meč zaista nije došla i Bosna je postala prvak Jugoslavije.
U to vreme ga je prvi put upoznao Vukićević.
„Dražen je ušao u moj život, ili ja u njegov, kako god hoćete, te 1984. godine, na priprema za Olimpijske igre u Los Anđelesu sa reprezentacijom Jugoslavije… Bili smo cimeri“, priseća se bivši košarkaš OKK Beograda, koji u to vreme igrao za Cibonu.
„Tada sam prvi put načuo mogućnost da dođe u Cibonu, što se i dogodilo te jeseni.“
I kakav je Petrović bio cimer?
„Uh, šta da vam kažem“, odgovara Vukićević i tu pravi pauzu uz osmeh.
„Bio je vrlo otvoren i fleksibilan, dobro smo se slagali… Da sam hteo nekog boljeg čoveka uz sebe na tim putovanjima teško da bih ga našao.“
Sve je to, kako kaže, zamesio Mirko Novosel, tadašnji selektor, kog opisuje kao „vrhunskog psihologa“, koji je znao kako da „spoji i uskladi igrače“.
„Posle 35 godina ne mogu baš da se setim o čemu smo sve pričali, uglavnom o košarci, eventualno o filmovima i muzici, tada je MTV bio aktuelan.
„Tada još nije dobro znao engleski, pa me je često pitao neke stvari da mu prevedem.“
Iz tog perioda, ističe odmah, pamti i Petrovićev „fanatičan rad“.
„Imali smo u Ciboni dosta gust raspored, tako da je prepodnevni trening bio opcioni i ja sam ponekad odlazio, ali je on stalno bio tu – 200 ili 300 šuteva po treningu.
„Stvarno je bio perfekcionista, insistirao je na detaljima, što mu je, uz pobednički mentalitet, donosilo rezultate gde god da je igrao.“
Posle četiri godine u Ciboni i dve evropske titule, Petrović 1988. odlazi u Real Madrid, sa kojim osvaja španski kup, a već godinu dana kasnije u NBA ligu.
Prvo u redove Portlanda, gde je na njegovoj poziciji plejmejkera, to jest organizatora igre, bila žestoka konkurencija, pa se nije naigrao.
U Netse stiže 1991. godine, kada počinje njegov NBA uspon.
„Mnogo me je naučio o radnoj etici“, kaže Vilijams kratko.
„Bio je najvredniji i u teretani i na treningu u sali i na utakmicama… Prvi je dolazio na treninge, posle njih bi šutirao još dva sata, a na utakmice je dolazio dva sata pre svih.
„Kad bismo posle utakmica izlazili uveče ponekad išao sa mnom, ali bi samo popio nekoliko čaša vode i vratio se kući.“
Vilijams ipak smatra da nije sve u radnoj etici.
„I ja sam vredno radio, ali nisam mogao da šutiram kao on“, kaže uz osmeh.
„Govorio bi, na primer, da će posle treninga da šutne 1.000 puta i ja bih ga čekao – da igra karte ili da je u kadi sa ledom, ne bih ga čekao, ali za šuteve sam bio tu.
„Nekad bih bio ispod koša i vežbao skokove, ali ni to nije bilo teško… Samo je bilo potrebno da stojite ispod mrežice – sve je ulazilo“, dodaje bivši centar i smeje se.
Posle zlatnih sedamdesetih, kada je Jugoslavija osvojila tri evropska zlata u nizu, a uz to se i dva puta popela na krov sveta, tokom osamdesetih stasavala je nova generacija „plavih“.
Na OI u Los Anđelesu 1984, Svetskom prvenstvu 1986. i Evrobasketu 1987, osvojene su tri bronze, da bi se potom prešlo na stepen iznad.
Jugoslavija je bila druga na Olimpijadi u Seulu 1988, a onda je 1989. prvo osvojena Evropa, godinu dana kasnije i svet.
Petrović je bio jedan od predvodnika te generacije, a činili su i Vlade Divac, Aleksandar Đorđević, Žarko Paspalj, Toni Kukoč, Dino Rađa, Jure Zdovc i mnogi drugi.
I svi su čekali njihov duel protiv NBA igrača.
Prva šansa za to je bila na OI u Barseloni 1992, kada je Amerika prvi put okupila najveće zvezde najjače lige na svetu.
Pored Džordana, tu su bili i Medžik Džonson, Lari Bird, Skoti Pipen, Klajd Dreksler, Karl Meloun, Džon Stokton, Čarls Barkli, Patrik Juing, Dejvid Robinson…
Međutim, početkom devedesetih dolazi do raspada Jugoslavije u krvavom ratu i nekadašnji saigrači iz reprezentacije bili su razdvojeni.
„Da budem iskren mi ovde nismo razumeli o čemu se tamo radilo, ali se na Draženu videlo koliko je bio zabrinut za majku, porodicu i prijatelje zbog rata“, kaže Vilijams.
„Nismo obraćali toliko pažnje na to koliko je trebalo i danas me je sramota zbog toga.“
Sve to je posebno uticalo na odnos Divca i Petrovića, koji su do tada bili cimeri u reprezentaciji i veoma dobri prijatelji.
Petrović, Divac i Žarko Paspalj su zajedno 1989. otišli i u NBA, kao prvi igrači iz tadašnje socijalističke Jugoslavije kojima je to pošlo za rukom – Divac u Lejkerse, Petrović u Portland, a Paspalj u San Antonio.
Iako su živeli u drugim saveznim državama, Divac i Petrović čuli su se telefonom svakog dana i često družili, ali je to početak rata sve promenio.
„Preko noći je prijateljstvo koje smo imali nestalo“, izjavio je Divac u dokumentarnom filmu „Jednom braća“ (Once brothers) iz 2010, koji se bavi njihovim odnosom.
Važan trenutak dogodio se i po osvajanju zlata na SP u Argentini 1990. kada je Divac tokom slavlja navijaču oteo zastavu sa hrvatskim nacionalnim simbolima, navodeći da je bio ljut što se ističe ona, a ne jugoslovenska zastava.
„Znam da su bili prijatelji ranije i da je bilo malo napetosti na početku kada su morali da igraju jedan protiv drugog… Kako je vreme prolazilo to je popustilo“, navodi Vilijams.
„Ali sećam se da sam protiv igrao Divca malo snažnije i grublje, jer je Dražen uvek bio malo povučen u tim duelima, zato bih ga faulirao malo jače nego što je trebalo.“
On tu ističe da nikada nije čuo „Dražena da kaže bilo šta loše protiv bilo koga, pa ni protiv Divca.“
Na megdan Timu snova u Barseloni tako je stigla reprezentacija Hrvatske, koja je u finalu poražena 117:85 – Petrović je postigao 24 poena, a Džordan 22.
„Možemo pričati o njegovim kvalitetima, kakav je pobednik bio, svim tim stvarima koje pišu po novinama i koje svi znaju, ali sam od njega pre svega video kakav igrač treba da budem“, kaže Žan Tabak, takođe centar, koji je na tom meču odigrao pet minuta i imao jedan skok u napadu.
„Odrastao sam gledajući ga, bio kad i junior kada je on već imao karijeru i uvek je vodio primerom, a kada vidiš nekoga ko je otišao u NBA i uspeo, vidiš koliko su rad i profesionalni život važni.“
I Tabak je tako stigao do NBA lige – 1994. pojačao je Hjuston Roketse, sa kojima godinu dana kasnije osvaja i titulu, a igrao je i za Toronto i Boston.
Nju Džerzi Netsi, koji su se u međuvremenu preselili u Bruklin, posle Petrovićeve smrti povukli su njegov dres sa brojem tri.
Brojni NBA igrači su tokom godina isticali to koliko je on bio nezgodan protivnik.
„Ubacio mi je 30 poena tako brzo te noći, a bio sam odmah tu… Bio je kao mašina“, kaže Džo Dumars, čuveni košarkaš Detroit Pistonsa.
Džon Stokton, nekadašnji plejmejker Jute Džeza, kaže da se samo Petrović nije plašio njihove moćne generacije sa početka devedesetih, dok ga je Redži Miler, jedan od najboljih trojkaša svih vremena, nazvao „najboljim šuterom protiv kog je igrao“.
Ceni ga i Lebron Džejms, najveća zvezda današnje košarke i najbolji strelac u istoriji NBA lige, koji za Petrovića kaže da se „nije plašio ničega“.
Petrovićev grob posetio je i Dijego Maradona , dok je Biserku Petrović, košarkaševu majku, upoznao i Novak Đoković.
„Tek što je počeo da pokazuje šta zna, a to je bilo na nivou najboljih igrača NBA lige, prekinut je tom užasnom nesrećom… Nažalost, nije imao dovoljno vremena“, kaže Vukićević kratko.
Deo Košarkaške kuće slavnih postao je 2002. godine, a 2006. u Zagrebu je otvoren i njegov muzej , dok je Cibonina dvorana već dugo poznata kao Draženov dom.
Tabak, danas trener u poljskom Sopotu, na pitanje seti li se tokom običnih dana ponekad bivšeg saigrača, odgovara – „ponekad“.
„Kada na terenu vidim neke stvari koje treba objasniti mlađima, setim se tako njega, ali i Tonija, Dina, Saše Đorđevića, Hakima Olajdžuvona i drugih velikana sa kojima sam delio svlačionicu.“
Vilijams je posle Petrovićeve smrti ostao u Netsima, gde je posle 1995. počeo da dobija veću minutažu, da bi 1998. bio i deo revijalne Ol star utakmice, na kojoj učestvuju najbolji igrači lige.
NBA karijeru okončao je 1999, posle teške povrede na meču protiv Atlante, da bi početkom 2002. bio umešan u nesreću u kojoj je poginuo jedan muškarac, zbog čega je nešto više od dve godine proveo u zatvoru.
Nakon toga je osnovao centar za borbu protiv droge i alkohola, čime se i danas bavi.
Prijatelja se i dalje seća.
„Zamislite da dođete u Ameriku da igrate u NBA ligi, doživite veliki kulturni šok, bez porodice ste i ona vam užasno nedostaje, a opet ste jedan od najboljih“, navodi.
Dražen Petrović je, smatra, bio na „istom nivou kao Kobi Brajant“, čuveni košarkaš Lejkersa, koji je 2020. poginuo u helikopterskoj nesreći.
„Obojica su otišla prerano“, kaže kratko.
Posle Petrovićeve smrti, dodaje, dugo je bio u kontaktu sa Draženovom majkom.
„Moja mama i njegova mama su takođe dugo bile u kontaktu… Kako je ona? Divna žena.
„Molim te mi pošalji njen broj, odmah ću je zvati čim mi završimo intervju.“
Pratite nas na Fejsbuku , Tviteru i Vajberu . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
