U valuti današnje ekonomije pažnje, Donald Tramp je najbogatiji čovek na svijetu.
Njegovo medijsko suđenje u Njujorku bilo je vansudski dokaz A. Vraćajući se u metropolu šou-biznisa bez posla koja ga je dovela do tabloidne slave pre toliko godina, bivši predsednik se takođe vratio do same faze u kojoj on najviše napreduje. Dok je to činio, čak i na netipično smiren način, pokazao je neobičan način na koji se susreće sa svetom – dok su se sjajna i oštećena strana spojili u jedno.
Volite ga? Mrzim ga? nije briga? Nije bitno. Kao i tokom svog predsedničkog mandata, naređuje obaveštenje. Još uvek. Hiljade njujorških policajaca, američka tajna služba i rojevi novinara raspoređeni širom donjeg Menhetna mogu to da potvrde.
Bilo je to procesno pojavljivanje na sudu, niska stepenica drame u krivičnom predmetu, ali je bio pun spektakl. I nazvati ga tako, procenjujući ga na taj način, ne umanjuje ga — ne u današnjem svetu, gde spektakl i svi njegovi nusproizvodi pokreću ekonomiju pažnje i kulturni razgovor.
Bilo je nešto u vezi utorka i pet dana koji su mu prethodili, što je bilo nekako i poznato i duboko nenormalno.
Uglavnom, Amerikanci su ostavili za sobom sveobuhvatni, svevremenski etos koji je vladao našim danima između 2016. i, recimo, sredine 2021. Tako da ta buka sa ukusom Trampa koja je preovladala otkako se vest o optužnici pojavila u četvrtak nije bila nova. Poznat je, takođe, bio i neugodan sudar ekspozijacije sa ozbiljnošću, manirskih mahinacija vlade sa retorikom rijalitija, populizma 21. veka, koji je naglašen TV-om.
Baš kao što ste tokom Trampovog predsedavanja videli spomenike koje Amerikanci grade da bi se uverili da su njihovi napori da upravljaju demokratskom republikom veoma ozbiljan poduhvat. Ranije su to bila vašingtonska zdanja izvršne i zakonodavne vlasti; u utorak se odvijao u zgradi suda napravljenoj od teškog zida, podignutoj u impozantnu arhitekturu koja čuva vladavinu zakona.
Ipak, sva ta familijarnost zamaglila je ono što je bilo nešto zaista novo pod američkim suncem: hronika iz trenutka u trenutak kako bivši predsednik odlazi na sud, ulazi u sud, optužen za krivična dela na sudu, napušta sud u koloni koja je krenula ka aerodromu na ukrcaj se u njegov privatni avion, onaj sa njegovim imenom veoma javno ispisanim sa strane.
„Onostrano je savršen način da se to izrazi“, rekla je Dana Beš za CNN.
GLEDANjE U TRAMPA
Moramo da vidimo sve, kako nam je to postalo. Unutar zgrade suda, videli smo cinema-verite stil novinskih kamera iza barikada, očajnički tražeći – i dobijajući – pogled. Napolju su sve odozgo pratila četiri helikoptera sa vestima, tabela sa odjecima prethodnog usporenog putovanja koje odzvanja kroz decenije: onog belog Bronka koji je 1994. vozio O.J. Simpson — neko takođe optužen za zločin visokog profila.
Tri decenije razdvajaju te dve scene sa helikopterom. Te godine su doživjele uspon rijaliti televizije, eksploziju interneta i društvenih medija i opštu dominaciju alata i načina razmišljanja koji su bili zgodni za zamagljivanje stvarnosti i stvaranje američkog života – ponekad namerno – sve više i više kao film. Tramp je, naravno, bio istaknuti pokretač ove morske promene, i kao performativni privatni građanin i, kasnije, kao izvršni direktor.
Ta američka preokupacija velikim, glasnim pričama bila je u potpunosti vidljiva u utorak dok su voditelji, stručnjaci i izvori pričali i pričali i pričali. Čuli ste to upečeno u jezik na svakom koraku.
— Postojao je glavni lik od kojeg ne možete da skrenete pogled: voditelj Njuzmaksa koji je čekao Trampovo pojavljivanje na sudu nazvao ga je „zvezdom emisije“.
— Postojala je metaforična muzička partitura: „Njegovi pravni slučajevi biće zvučni zapis njegove predsedničke kampanje“, rekao je Džef Zeleni sa CNN-a.
— Postojala je komercijalna moć. „Donald Tramp je napravio paklenu marku“, rekao je jedan od njegovih advokata Džo Takopina nakon suđenja.
— Postojale su dezinformacije koje su napravljene da bi se prodao proizvod: Iako bivši predsednik nije snimljen za vreme njegovog boravka na sudu u utorak, ljudi koji su prikupljali sredstva u njegovo ime brzo su napravili lažnu i izbacili je kako bi okupili trupe i olakšali im novčanike .
— I postojao je neprekidan tok sadržaja, koji je predvodio sam Tramp, koji je objavljivao na svom Truth Social nalogu sve dok se nije približio zgradi suda i nastavio kako je napustio. „Amerika nije trebalo da bude ovakva“, rekao je on u jednom trenutku, još jednu od onih izjava koje savršeno kalibriše da svoje lične nevolje pretvori u nacionalne.
ČIJA PORUKA?
Tokom tolikog dela svog života, Tramp je bio narator, kontrolisao sliku, poruku i, često, svoju omiljenu verziju istine. Predsedništvom je napravio taj pristup nacionalnoj politici. Ali u utorak, pošto su mu pravila i zakoni oduzeli taj osećaj kontrole, on se našao ne kao pripovedač, već u pripovedanom. Čak i uz svu pažnju i kritiku tokom svih godina, to je pozicija na koju on nije navikao.
A po izgledu fotografija i kratkog videa, nije mu se dopao. Dok su te mračne slike o njemu na sudu bljesnule na nacionalnim ekranima, voditelji i stručnjaci koristili su reči poput „smanjenog” i „bezobraznog”. Ne stvari koje Donald Tramp generalno poštuje.
„To u tom trenutku nije osvajač. To je deda koji ima veoma loš dan.” rekao je komentator Van Džons na Si-En-Enu nakon što je gledao potišteni izraz lica bivšeg predsednika dok je napustio Trampovu kulu pre suđenja.
Ipak, ti isti voditelji i stručnjaci su govorili te tačne stvari i ranije, kroz njegovu kampanju i predsedništvo i postpredsedništvo. Pokušali su da pričaju za Trampa. Nekako, iznova i iznova, on se ponovo pojavljuje kao glavni pripovedač sopstvene priče – koliko god fabulizma sadrži.
Do večeri je bio kod kuće u Mar-a-Lagu na Floridi, podržan američkim zastavama, razgovarajući sa stotinama pristalica na skupu u stilu mitinga i rešavajući razne pritužbe u udarnom terminu. Čineći to, pokušavao je da povrati tu priču na način na koji je to uvek najbolje činio: pre nego što je publika izabrana da oduševi bez oklevanja i zviždi pravo na znak. „Imam sudiju koji mrzi Trampa sa ženom i porodicom koja mrzi Trampa“, rekao je on.
Njegova namera je bila očigledna — da pokaže da u areni američke ekonomije pažnje, gde borbe večno besne, Donald Džej Tramp ostaje moćna sila. Zapovedanje pažnje je bio njegov svet, a politika je oblast pažnje. Da li će zakonska oblast, koju je do sada uspešno izbegavao, za njega biti približno ista, možda je sasvim druga stvarnost.
