Sećam se trenutka kada se jedan nepoznati muškarac otvoreno zablenuo u moje gole noge.
Bilo je to onog leta kada sam napunila 11 godina; bila sam u maloj prodavnici koja se nalazila u blizini našeg doma.
Stajao je iza moje majke i mene ispred kase i odmeravao me pogledom.
Izgledao je kao vršnjak mog oca.
Ali ja u njegovim očima nisam videla nikakav prijateljski pogled.
Bila sam devojka koja se ranije oblikovala i koja je izgledala starije od vršnjakinja, ali um se borio sa tim brzim promenama koje su se dešavale mom telu.
Pogledi starijih muškaraca su me činili nervoznom i nebezbednom.
Svaki put kada bih čula kako mi neki stranac upućuje poljupce dok prolazim pored njega, moje srce bi počelo da lupa snažnije, dok bi mi se usta sušila.
Ukoliko zatvorim oči i dalje mogu da čujem njihove glasove kako dobacuju prostakluke iz automobila dok prolaze pored mene; tada sam ponovo 10-godišnjakinja koja se plaši da u javnosti obuče šorc.
Slušanje i podnošenje neželjenih komentara i pogleda može da zvuči kao minimalan problem u poređenju sa drugim vrstama seksualnog nasilja.
Pa ipak, istraživanja pokazuju da mogu da budu izrazito opasna za dete i da izazovu psihološke probleme koji mogu da se javljaju tokom života.
Pokreti poput # MeToo ističu frekventnost seksualnog uznemiravanja na poslu.
Ali seksualno uznemiravanje maloletnica i dalje ostaje na marginama diskusije – iako se radi o nečemu što zahteva hitnu reakciju jer pubertet kao da stiže sve ranije i ranije kod devojaka širom sveta.
Prosečno doba za početak puberteta, definisano početkom rasta grudi, u Americi je tokom 1970-ih godina iznosilo 12 godina, ali je ta odrednica pala na devet godina u 2011.
Jedno istraživanje je otkrilo da 18 odsto belih, 43 odsto crnih i 31 odsto hispano devojčica u pubertet ulaze do devetog rođendana.
Istraživači još naliziraju ove rezultate.
Po tome, deca koja imaju šest do osam godina su u sve većem riziku od seksualnog uznemiravanja.
Devojčice koje ranije uđu u pubertet više trpe seksualno uznemiravanje od vršnjakinja, bez obzira na to da li su i ranije bile seksualno uznemiravane – neki od istraživača su mislili da su ciljano uznemiravane.
Povećana pozornost prema njima stiže i od vršnjaka i od odraslih osoba.
I dečaci i devojčice koji ranije uđu u proces sazrevanja, u većem su riziku od seksualnog uznemiravanja od drugova iz razreda.
U Velikoj Britaniji, BBC je nedavno sproveo istraživanje tokom kojeg je otkriveno da šestogodišnju decu najčešće uznemiravaju u vozovima i na železničkim stanicama.
Keri Jirgens, 26-godišnjakinja iz Oregona, i dalje se seća posete akva parku u koji je otišla sa svojom porodicom kada je imala 11 godina.
Jedna odrasla osoba je pratila u jedan od obližnjih bazena i ruke stavila iza njenih leđa.
Upitao je u koju školu ide i koliko godina ima.
„Otrčala sam na drugi kraj, a on me je pratio i pokušavao da me golica“, kaže ona.
„Nisam znala kako da se ponašam jer društvo trenira devojčice da budu fine“.
Jirgens kaže da se seća načina na koji je tada razmišljala:
„Ako je ovo sudbina žena, ja ne želim da budem deo toga“.
Iako pubertet predstavlja izazov za sve adolescente, devojke koje sazrevaju ranije od vršnjakinja su posebno ranjive.
Jedna skorije sprovedena studija, koja je pratila više od 7.000 žena u periodu od 14 godina, otkrila je da su rane menstruacije povezane sa povišenim stopama depresije, korišćenjem narkotika i antisocijalnog ponašanja u zrelim godinama.
„Efekti ranog puberteta na psihičko zdravlje se ponavljaju u različitim zemljama širom sveta“, kaže Džejn Mendl, koautorka ove studije i profesorka psihologije na Kornvel univerzitetu.
Jedan od razloga bi moglo da bude i iskustvo devojaka koje su ranije počele da sazrevaju i neželjena pažnja, kao i komentari starijih dečaka i odraslih, koji su se ticali njihovih tela.
„Važan element u vezi puberteta je to što je on vidljiv i drugima“, zaključuje Mendl.
Devojčica sa grudima je i dalje dete koje nije u stanju da se suoči sa ovakvim situacijama ništa bolje od onih koje se još nisu razvile.
Štaviše, kada sam imala 10 godina, u mom repertoaru omiljenih aktivnosti su se i dalje nalazile igre sa Barbikama i gledanje Diznijevih TV programa sa mojim mlađim bratom.
Emocionalno nisam bila spremna da shvatim prirodu pažnje muškaraca.
Seksualizacija devojčica je naročito problematična u kulturama u kojim je pubertet automatski i signal da je devojka spremna za brak.
Unicef procenjuje da širom sveta trenutno postoji oko 750 miliona žena koje su u brak ušle pre 18. godine, a da je trećina njih (250 miliona) bila primorana na brak pre 15 godine života.
I to nije ograničeno samo na zemlje u razvoju.
Mnoge američke savezne države, na primer, dozvoljavaju maloletnim licima brak u određenim situacijama, a tu su uključene i 13-godišnje devojčice, pa i one mlađe.
Američka neprofitna organizacija Unchained at a Glance (Naizgled nepovezano), posvećena pomoći ženama i devojkama da se reše prinudnog braka, procenjuje da je oko 248.000 dece mlađe od 12 godina stupilo u brak u Sjedinjenim Državama između 2000. i 2010.
Posledice ranih brakova su dugotrajne i najčešće utiču na mogućnost devojaka da se obrazuju, a izazivaju i ozbiljne zdravstvene konsekvence.
U mnogim ruralnim predelima Bangladeša, na primer, devojčice se udaju odmah posle prve menstruacije.
Kada ostanu u drugom stanju, njihove šanse da umru tokom porođaja su na nivou jedan smrtni slučaj na 110 porođaja, što je pet puta više nego u slučaju majki koje imaju između 20 i 24 godine, što ove smrti čini „neprihvatljivo uobičajenim“.
I dok nam je potrebno još mnogo studija koje bi se bavile mentalnim zdravljem kao posledicom dečjih brakova, jedno istraživanje iz Etiopije nam otkriva korelaciju između mladih udavača i povećanog rizika od samoubistava kod devojčica od 10 i više godina.
Deo ovog problema je i strah porodica onih devojčica koje počinju da pokazuju znake puberteta, čak i dugo vremena pre prve menstruacije, da će stupati u seksualne odnose ili da će biti mete seksualnih napada.
Na brak se, dakle, može gledati i kao način da se ona „zaštiti“.
„Ova vrsta straha među roditeljima i u takvim zajednicama stvara ambijent u kojem je svet sve manji dok devojčice postaju starije i u kojem se uspostavlja sve veći broj ograničenja koja se odnose na njenu mobilnost“, kaže Nidal Karim.
On je specijalista za rodna pitanja u međunarodnoj organizaciji Care, koja se usredsređuje na Nepal i Bangladeš, dve zemlje u kojim su ova pitanja od izuzetnog značaja.
„Seksualnost ,,devojčica“ je tuđa briga“, dodaje Karim.
„Ali i samim devojčicama se retko daju informacije o njihovim telima, pubertetu, seksu ili reprodukciji koje bi ih bolje pripremile i zaštitile“.
Rani pubertet može da predstavlja problem i u zemljama u kojim dečji brakovi nisu uobičajeni.
Za Polinu Kampos, frilens novinarku iz Minesote, neželjena seksualna pažnja kojoj je bila izložena kao dete uzrokovala je da se ona oseća neugodno u sopstvenoj koži.
Sa osam godina ona je već nosila grudnjake večičine B i pokušavala da to sakrije širokim košuljama i bluzama većeg broja.
„U sebi sam se osećala veoma čudno jer moj mozak u tim trenucima nije mogao da ide u korak sa mojim telom“, kaže ona.
Sada, kao odrasla osoba, Kampos ova iskustva pripisuje njenoj naknadnoj telesnoj dismorfiji.
„Sebe sam nazivala doživotnom bulimičarkom, jer iako već duže vremena nisam upražnjavala prežderavanja i čišćenja – stanje svesti je takvo da kada se jednom uspostavi, teško se iz njega izlazi“, kaže ona.
„Uvek se dođe do tačke u kojoj nakon zdravijeg života ponovo razvijete samosvest o sopstvenim oblinama kada ih primetite u odrazu ogledala“.
Istraživanja su u stvari pokazala da iskustva sa seksualnim uznemiravanjem tokom ranog puberteta doprinose objektivizaciji telesne samosvesti: termin koji psiholozi koriste pri opisivanju tendencije da se nečije telo sagledava kao objekat za posmatranje i procenjivanje.
Sve veći broj studija podupire tvrdnju o štetnosti rane seksualne objektifikacije.
Jedno istraživanje iz 2016. navodi na zaključak da je seksualno uznemiravanje povezano sa povećanim nivoima simptoma depresije i negativnim gledanjem na sopstveno telo.
Zato i nije iznenađujuće da devojčice između 11 i 13 godina pokazuju povišen nivo stida od sopstvenog tela, ruminaciju i depresiju u odnosu na dečake.
Podložnije su i osećaju sramote, nervoze i razmišljanju o samoubistvu.
Devojčice koje se ranije razviju takođe su suočene i sa drugim problemima kao što su poremećaji u ishrani, delinkvencija i slabiji uspeh u školi u odnosu na vršnjake.
Prerani ulazak u svet seksualnog procenjivanja odraslih osoba, izaziva da se devojke osećaju ocenjenim, osuđenim i vidljivim na neke druge načine, kaže Silija Roberts, sociološkinja i profesorka rodnih studija na univerzitetu u Lankasteru.
„Ovo je velika promena u odnosu na dečji svet u kojem su devojčice sklone pretpostavci – osim ukoliko nisu bile maltretirane – da su vredne i važne kao ljudska bića“, kaže ona.
Seksualno uznemiravanje „vas čini da se osećate predmetom interesovanja drugih i objektom njihove želje za dominacijom, a ne kao svesno i samostalno biće“.
Čak i u pretpostavljenim „slobodnim zonama“ kao što su škole, devojčice su obično meta seksualnog uznemiravanja i ogovaranja.
Jedno nacionalno istraživanje sprovedeno u Sjedinjenim državama, otkrilo je da 56 odsto adolescentkinja, zajedno sa 40 odsto dečaka, otkrivaju da su bili seksualno uznemiravani.
I to počinje od najranijeg detinjstva.
Do polaska u peti razred – kada deca uobičajeno imaju između 11 i 12 godina – više od trećine učenica doživi seksualno uznemiravanje od dečaka.
Mendl kaže da druga deca mogu da budu radoznala ili nespretna kada vide promene na telima devojčica – ali isto tako mogu da budu i zlonamerna.
Kroz ovakve situacije je naročito teško prolaziti tokom ranog puberteta, kada deca tek otkrivaju načine na koje mogu da izražavaju vlastiti identitet.
A za devojčice koje možda nikada neće ni prihvatiti sopstvenu žensku personu, ovakve premise o „ženskim“ osobinama mogu naročito da budu štetne.
U međuvremenu, rodno neusaglašeni studenti su još više izloženi seksualnom uznemiravanju vršnjaka: po jednom istraživanju čak 81 odsto transrodnih osoba i 72 odsto lezbejki su doživeli seksualno uznemiravanje, u poređenju sa 43 odsto heteroseksualnih cis devojaka i 23 odsto cis dečaka.
Za devojčice druge boje kože, koje često doživljavaju i rasističke i fetišističke komentare, uznemiravanje može da dođe i u radikalnijoj formi.
Jedna azijsko-američka psihološkinja iz Kalifornije, koja je tražila da bude anonimna jer je bila zabrinuta da će njeni pacijenti saznati detalje iz njenog privatnog života, priseća se zlobnih komentara o njenom telu koji su joj bili upućivani kada je imala 12 godina.
„Jedno od mojih najranijih sećanja je o dečaku iz mog razreda koji mi je rekao da će imati seks sa mnom“, kaže ona.
Ona se seća i da su ti komentari često bili praćeni rasističkim opaskama poput:
„Da li imaš puno stidnih dlaka? Čuo sam da vi Azijatkinje nemate puno stidnih dlaka“.
Bez obzira na negativne ishode po pitanju mentalnog zdravlja devojaka koje su ranije sazrele, Tereza Skog, profesorka psihologije sa Univerziteta u Geteborgu, otkrila je da te devojke mogu da budu i mnogo zrelije na psihološkom planu i da se dobro prilagode na sve okolnosti.
Što se tiče mene same, otkrila sam da me je ovo iskustvo iz detinjstva dovelo do većeg stepena empatije i emocionalne oštrine u zrelim godinama, naročito u odnosu sa onima koji su imali slična iskustva.
Istraživači se slažu da je važno da se rani seksualni razvoj ne predstavlja kao katastrofičan sam po sebi.
Problem nije u tome što se tela devojčica menjaju.
Problem leži u odgovoru društva.
Rezultat svega bi trebalo da bude pravljenje plana o podršci devojkama i njihovim porodicama i, kao što kaže Roberts, „da se suprotstavimo seksističkoj kulturi koja je u stanju da pubertet pretvori u uznemiravajuće iskustvo“.
Skog veruje da odgovor leži u razvoju društvenih i emocionalnih programa koji podučavaju osnovne principe seksualnog obrazovanja i koncepte poput održavanja društvene svesti, razvijanja empatije i kontrolisanja impulsa.
To bi mogao da bude deo budućih napora na iznalaženju načina za smanjenjem rizika od seksualnog uznemiravanja kod svih adolescenata, uključujući i devojčice koje ranije seksualno sazrevaju.
Mi moramo da „povećamo društveno prihvatljivo ponašanje i da razumemo da ni seksualna pojavnost ni seksualne aktivnosti ne znače da su devojke ili žene otvorene za bilo kakav vid seksualnih nasrtaja“.
Samo stvaranjem ambijenta u kojem nema tolerancije možemo da se uzdignemo i usprotivimo sve većem seksualnom uznemiravanju – među kojem i ono što pogađa decu.
