Osećanje zamora je zabrinjavajuće česta pojava i, u nekim slučajevima, sagorevanje ume potpuno da vas onesposobi. Šta, dakle, možemo da uradimo da bismo se izborili sa ovom boljkom?
Više od trećine odraslih osoba žali se na osećaj zamora veći deo vremena ili sve vreme, dok su dijagnoze sagorevanja postale rekordno visoke.
Šta dovodi do toga da se osećamo iscrpljeno?
I kako možemo da steknemo veću otpornost?
Da bi dobio odgovore na ova pitanja, naučni novinar Dejvid Robson razgovarao je sa Anom Katarinom Šefner, istoričarkom kulture i izvršnom instruktorom specijalizovanom za sagorevanje.
Njena nova knjiga: Iscrpljeni: Od A do Š za umorne , istražuje istoriju i naučnu pozadinu iscrpljenosti, i nudi savete potkrepljene dokazima za izlaženje na kraj sa stresom kojim nas zatrpava život.
Naša strepnja zbog energije, i preopterećenosti naših rezervi, postojala je odvajkada.
Imate brojne dokaze da su se ljudi brinuli zbog iscrpljenosti i njenih uzroka još u vreme drevne Kine.
Sagorevanje, za razliku od nje, sindrom je sa veoma konkretnim simptomima.
Ono se definiše kao profesionalna boljka koja se manifestuje smanjenom energijom i efikasnošću, u kombinaciji sa „depersonalizacijom“, što znači ciničniji stav prema ljudima sa kojima radimo ili organizacijama za koje radimo.
Ako je iscrpljenost spektar, onda je sagorevanje visoki kraj tog spektra.
To je jedno veoma ozbiljno stanje.
Neki ljudi koji su sagoreli mogu da se osećaju potpuno onesposobljeno.
Njihova tela prosto odbijaju saradnju i prestaju da funkcionišu.
Oni često moraju da promene profesiju, a ponekad su im potrebne godine da bi se oporavili.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE .
Postoje mnoge studije koje ukazuju na to da je sagorevanje u porastu širom sveta, u mnogim različitim oblastima rada.
Mislim da je to delom zato što imamo posla sa nesigurnijom i kompetitivnijom radnom kulturom.
To je i zato što smo skloni da precenjujemo rad; on je na centralnom mestu u našem emocionalnom svetu.
Očekujemo mnogo od rada danas: ne samo status i prihode, već i legitimizaciju.
Želimo da nam pruži osećaj smisla i priliku za samoostvarenje.
U prošlosti, granice između rada i razonode bile su jasnije iscrtane, ali danas, sa modernom tehnologijom, mi smo uvek povezani.
Ukoliko nismo izuzetno disciplinovani, veoma nam je teško da se isključimo sa posla i da ne proveravamo mejlove ili poruke.
To znači da nam se misli sve vreme vrte oko posla.
Istraživanja pokazuju da su prvih šest razloga za sagorevanje prekomerne radne obaveze, nedovoljna samostalnost, neodgovarajuće nagrade, nepovezanost zajednice, razmimoilaženje u vrednostima i nepravednost.
Faktor nepravednosti je verovatno najvažniji sa kojim se susrećem kod klijenata.
Odsustvo cenjenosti može da izazovu veliku društvenu bol.
Neke studije pokazuju da odsustvo priznanja može da udvostruči naš rizik od sagorevanja.
To je depresivno, zato što je veoma lako pružati, a opet su mnogi menadžeri veoma loši u pokazivanju ljudima koliko su cenjeni.
Postoji dokazana korelacija između perfekcionizma i sagorevanja.
Ako imamo nerealno visoka očekivanja od onoga što osećamo da treba da postignemo i ako ocenjujemo vlastiti rad veoma strogo, onda smo mnogo skloniji sagorevanju.
Mnogi ljudi imaju „unutrašnjeg kritičara“: snažan negativni unutrašnji glas.
To je kao da neko konstantno izvikuje negativne komentare na nas, a to ume da iscrpi našu unutrašnju energiju.
Prvi korak za prevazilaženje iscrpljenosti je da se razumeju naše preferencije, da bismo mogli da budemo mudri i savesni prema količini vremena koju provodimo izvan naše zone konfora i da znamo kad treba da se vratimo da bismo se oporavili.
Takođe, moramo da razumemo koji su naši glavni izazivači stresa i da prepoznamo koji od njih su u našoj kontroli, a koji nisu.
Tokom mog rada kao instruktorke, koristim i principe Terapije prihvatanja i posvećivanja (ACT ).
Komponenta prihvatanja je ideja da je normalno imati „negativne“ misli i osećanja kao što su strah, bes i tuga, i da ne morate nužno da se borite protiv njih u datom trenutku.
Sa drugim oblicima terapije mogli biste da pokušate da sakupite dokaze da vaš unutrašnji kritičar greši, ali može da vas košta mnogo kognitivne energije da pokušate da rezonujete i racionalizujete takva mentalna stanja.
Umesto toga, uz pomoć ACT-a mi pokušavamo da „deaktiviramo“ te negativne misli i emocije, zauzimajući stav objektivnog posmatrača.
Umesto da kažemo, „Jako sam ljut na iks, ipsilon i z“, mogli biste da kažete „Primećujem da osećam bes“ – i ta prosta promena perspektive pružiće nam osećanje distance, zajedno sa više kontrole i moći.
To je veoma moćna tehnika za ljude koji su vlastiti najgori kritičari.
Ako zateknete sebe kako uporno mislite da ste loši u poslu, neprivlačni i nevoljeni, možete svesno da primetite da se to javlja samo vaš unutrašnji kritičar, a da se ne prepustite previše tim mislima ili primite te kritike previše k srcu.
Možemo vlastiti mozak da doživimo kao pokretnu traku sa sušijem: on predstavlja neprestanu reku jela koja prolaze pored nas.
Neka deluju privlačno, dok neka druga ne.
Ne moramo mi da uzmemo svako od njih i pojedemo ga.
Deo sa prihvatanjem u ACT-u znači naučiti pustiti da manje hranljiva jela prođu pored nas bez naše reakcije.
Možemo da iskoristimo drevnu stoičku filozofiju da bismo izašli na kraj sa vlastitim očekivanjima.
Postoji sjajna izreka Marka Aurelija koja glasi: „Samo ludak ide da traži smokve u zimu.“
To dobro dočarava da mnogi od nas imaju veoma nerealna očekivanja od života uopšte, baš kao i od vlastitog unutrašnjeg života.
Ako su naša očekivanja pogrešna, možemo samo da budemo razočarani.
Mi, na primer, želimo da probiramo samo dobre emocije, a da se rešimo svih onih koja nam se ne dopadaju, da bismo bili sve vreme srećni.
To ne pomaže, zato što će naša osećanja prirodno da fluktuiraju.
Štaviše, naša povišena očekivanja mogu da izazovu mnogo osećanja sramote i krivice dok prolazimo kroz negativne emocije.
U ACT-u se to naziva „prljavim bolom“: ne doživljavamo samo bes i tugu, već na njih dodajemo još jedan sloj patnje.
Isto važi za naša osećanja energije: biće dana i meseci kad će naš nivo energije biti viši, a onda će opet biti perioda kad će biti niži.
A zauzimanje stoičkijeg pristupa prema tim fluktuacijama može da spreči da dodajemo novi mentalni teret.
Kad smo potpuno uneseni u naš posao, a naš identitet se poistovećuje sa njim, ume da bude stvarno zastrašujuće stati, pa čak i samo razmišljati o tome da radiš nešto drugo.
Jer što više vremena i energije ulažemo u posao, prazniji drugi domeni našeg života postaju.
Tek kad prestanemo da radimo i osvrnemo se, vidimo sve te prazne „sobe“.
Veoma je važno postepeno graditi druge izvore smisla, sreće i zadovoljstva u našim životima, da posao ne bi bio sve što imamo.
Dobra ideja je da se nađe neki hobi.
To bi trebalo da su „neinstrumentalne aktivnosti“ koje su potpuno lišene kompetitivnog etosa ili želje za povećanom produktivnošću.
Ideja je da se ukloni taj pritisak dostignuća.
Jedina svrha hobija bi trebalo da bude da nam pruža zadovoljstvo i omogući nam da doživimo mir u duši učestvujući u prijatnoj aktivnosti koja nas ne vodi nikuda.
