Taj 26. mart 2004. godine generalnom sekretaru Fudbalskog saveza Srbije i Crne Gore (FSSCG) Branku Bulatoviću izgledao je kao i svaki drugi.
Jedan od najprepoznatljivijih fudbalskih radnika tog doba, poznat po nadimku Bata i gustim brkovima, tog jutra uputio se na Terazije 35, u prostorije fudbalskog saveza u centru Beograda.
Međutim, do njih nikada nije stigao – tog dana je ubijen.
Nepoznati muškarac mu se oko 10.30 prišunjao dok je čekao lift i pucao mu u potiljak.
„To je dan koji mi je sve promenio, čitav život… Veliki udarac za jednog 14-godišnjaka“, kaže Blažo Bulatović, sin Branka Bulatovića, u razgovoru za BBC na srpskom.
„Baš sam pre nekoliko dana razmišljao da je 20 godina od tatine smrti i nisam mogao da poverujem da je vreme tako brzo proletelo.“
Ubica nikada nije pronađen, kao ni osobe koje su naručile ubistvo.
„Mislim da ću otići u grob sa neznanjem ko ga je ubio“, izričit je Blažo Bulatović, danas pomoćni trener u omladinskoj reprezentaciji Srbije i beogradskom klubu Čukaričkom, članu Superlige Srbije, elitnom rangu takmičenja.
O Bulatovićevoj smrti dugo se pisalo kao jednom u nizu „fudbalskih ubistava“ iz devedesetih i početka dvehiljaditih, kada je ubijeno nekoliko kontroverznih vlasnika i finansijera klubova.
„Tragično je stavljati Batu Bulatovića u isti koš ljudima koji su prvo bili u kriminalu, pa su se tek posle bavili fudbalom“, navodi Nebojša Leković, nekadašnji predsednik Fudbalskog saveza Srbije i jedan od najbližih Bulatovićevih saradnika.
„Prošlo je 20 godina, ali kao da sam juče izgubio bliskog prijatelja“, kaže on za BBC na srpskom.
Blažo Bulatović je tog jutra bio na treningu pionira beogradskog FK Polet.
Bio je petak, dobro se seća.
„Došao sam kući oko 11, pola 12 i čuo da su pucali na tatu.
„Majka i sestra su plakale i otišle u bolnicu, ja ostao kod kuće, posle 45 minuta sam na televiziji video vest da je upucan u glavu i tada sam shvatio da ga možda više nikada neću videti.“
Bulatoviću su prvi u pomoć pritekli ljudi iz saveza – kurir Dušan Gelić, tadašnji selektor Ilija Petković i sekretar stručnog štaba Pera Pešić.
Brzo su pozvali hitnu pomoć koja ga je prevezla u Urgentni centar.
Napadač je prethodno pištolj stavio u torbicu, čistačici koja je slučajno naišla kratko rekao „ćuti“ i mirno se odšetao u podzemni prolaz, naveo je Insajder u serijalu „Pravila igre“ iz 2008. godine, o fudbalskoj mafiji.
Leković je u tom trenutku bio u Crnoj Gori.
„Padala je kiša kao iz kabla, ja na tivatskom aerodromu, zovem ga nekoliko puta, a on se ne javlja, što mi je odmah bilo čudno, jer smo se svakog jutra čuli.
„Posle pola sata zove me Pera Pešić: ‘Upucali Batu’, kaže. Ja u šoku, odmah u avion, pravo u savez i… Posle je sve išlo kako je išlo“, nastavio je posle kratke pauze.
Bulatovićevo ubistvo izazvala je veliki šok u čitavoj zemlji.
Posebno u Fudbalskom savezu SCG, na čijem čelu je tada bio Dragan Stojković Piksi, današnji selektor, dok je predsednik crnogorskog saveza, kao i danas, bio Dejan Savićević.
„Piksi je najčešće bio u Parizu, Dejo u Crnoj Gori, tako da je na Bulatoviću faktički stajala cela kuća“, navodi Leković.
„Bio je skroman čovek, veliki poznavalac fudbala i pravi operativac koji je savršeno poznavao administraciju i harizmom držao sve na okupu i broju.“
Sve to, kako kaže, pokazuje i situacija kada su čelnici saveza pokušavali da se dogovore o njegovoj sahrani.
„U jednom trenutku, ustane Pera Pešić: ‘Ljudi, pa daj da pitamo Batu’, rekao je.
„Onda je zastao, zamislio se, pa dodao ‘pu, bože, oprosti šta pričam’.“
Odmah su krenule i spekulacije o razlozima Bulatovićevog ubistva.
Kao jedan od mogućih motiva pominjao se i novac koji je Bulatović navodno pozajmljivao, pisalo je Vreme.
Zoran Ivošević, bivši sudija Vrhovnog suda i tadašnji predsednik Pravne komisije Fudbalskog saveza, smatra da tu „verovatno ima nekog kriminala“, ali o Bulatoviću ima „veoma lepo mišljenje“ i ne veruje da je bio deo koruptivnih radnji.
„To može da bude samo razlog da on nestane, da bi takvih stvari bilo. Stradao je zato što se bunio protiv toga“, kaže Ivošević u razgovoru za BBC na srpskom.
„Smetao je, zato je i nestao.“
Nije precizirao kome je smetao i zašto.
Prema izvorima iz MUP-a Srbije, na koje su se pozvali autori Insajdera , Bulatović je ubijen u trenutku kada je odlučio da prekine praksu nameštanja utakmica.
Posebno je bila sporna utakmica nikšićke Sutjeske i OFK Beograda, odigrana 20. marta 2004. godine, završena rezultatom 2:1, koju je Bulatović odbio da registruje zbog sumnje da je nameštena.
To je bio 12. put zaredom da u susretima ova dva kluba pobedi domaćin.
„Regularno, zar ne“, pisalo je na transparentu navijača OFK Beograda tokom meča.
Na čelu Sutjeske, u tom trenutku bio je Brano Mićunović, poznati crnogorski biznismen i jedan od najmoćnijih ljudi Crne Gore, a na čelu OFK Beograda Zvezdan Terzić, kasnije predsednik Fudbalskog saveza Srbije, a danas generalni direktor Crvene Zvezde.
Protiv Terzića je godinama vođen postupak zbog sumnje da je nezakonito prisvajao novac od transfera fudbalera OFK Beograda, koji su pratila česta odlaganja ročišta.
Deo optužbi protiv Terzića je 2022. zastareo, da bi on za 2023. za ostatak bio oslobođen prvostepenom presudom, na koje je tužilaštvo podnelo žalbu.
Pogledajte video o OFK Beogradu:
Dragan Bulić, u to vreme predsednik Zajednice prvoligaša, izjavio je 2008. za Insajder da su se Bulatović i on u tom trenutku zajedno borili da „ne bude nameštanja i igre tri za tri“.
Reč je dogovoru dva kluba kada će koji da pobedi u njihova dva međusobna ligaška duela – jednom na strani i jednom kod kuće.
„Namešta se i u Italiji i u Španiji, ali ovako seljački, kao kod nas – nigde“, rekao je Bulatović povodom pokretanja istrage o regularnosti meča Sutjeske i OFK Beograda.
Nekoliko dana kasnije je ubijen.
Iz MUP-a Srbije tada je saopšteno da je ubistvo Bulatovića veoma težak slučaj, iza kojeg očigledno stoji dobro organizovana i moćna grupa, navodi se u Pravilima igre .
Niko nije uhapšen, uprkos tome što je, kako su govorili iz beogradske policije, ispitano nekoliko stotina svedoka.
Insajder u istoj emisiji prenosi i reči Dejana Savićevića da je u prvenstvu SCG „više od pola utakmica namešteno“, ali Savićević nije želeo da iznese konkretne podatke.
„Neću da prođem kao Bata Bulatović“, rekao je Savićević.
Nekoliko dana kasnije, Savićević je izjavio da su njegove reči izvrnute i stavljene u pogrešan kontekst.
„Rekao sam da neću da ispravljam krive Drine u fudbalu i da se tako izlažem opasnosti“, naveo je i istakao da ubistvo Bulatovića „nema veze sa fudbalom“.
„On je bio moj prijatelj i naravno da mi smeta što se sada na taj način spekuliše o razlozima njegove smrti – nagađaju da je ubijen zbog transfera, pa zbog nekakvih sertifikata, pa zato što nije registrovao prvenstvenu utakmicu, ali tvrdim da to nema veze sa istinom.“
U julu 1995, u Beogradu je ubijen Miodrag Nikšić, kontroverzni biznismen i vlasnik nižerazrednog FK Zvezdara.
Isti klub 2001. izgubio je još jednog predsednika, kada je ubijen Branislav Trojanović.
Na Novom Beogradu je 1998. ubijen i Jusuf Jusa Bulić, otac Dragana Bulića i vlasnik FK Železnik, koji 2005. stiže i do pehara nacionalnog kupa.
Željko Ražnatović Arkan, vlasnik FK Obilić, koji je 1998. stigao i do šampionske titule, samim tim i evropskih duela protiv moćnog minhenskog Bajerna i Atletiko Madrida, ubijen je 2000. godine u hotelu Interkontinental u Beogradu.
Ražnatović je tokom ratnih devedesetih bio komandant paravojne formacije Srpska dobrovoljačka garda, zbog čega je pred Haškim tribunalom bio optužen za ratne zločine.
Ubijen je pre izručenja i suđenja.
Klub posle Ražnatovićeve smrti preuzima njegova supruga, pevačica Svetlana Ceca Ražnatović, koja je 2011. osuđena zbog protivpravnog prisvajanja novca od transfera deset fudbalera Obilića u inostrane klubove i držanja 11 pištolja bez dozvole.
Zoran Ivošević
Dok sam u savezu bio predsednik Pravne komisije, imali smo vrlo zanimljiv slučaj sa Željkom Ražnatovićem.
Njegov klub je završio četvrti ili peti u nekoj nižoj ligi, ali je i pored toga hteo da uđe u viši rang, iako nije ostvario neophodan plasman za to.
Zbog Bulatovića je to došlo pred Pravnu komisiju.
Dva regionalna saveza su podržala Ražnatovićev zahtev, dva nisu, a ja kao predsednik sam glasao poslednji i svi su očekivali da odobrim zahtev da njegov klub napreduje.
Pritom, dan pre toga me je zvao jedan zvaničnik Crvene zvezde , da mi kaže da podržim Ražnatovića.
Ovaj mu je pretio, možda je baš i u trenutku dok smo pričali bio pored njega.
Rekao sam mu još tada da to ne dolazi u obzir.
Glasao sam protiv i Ražnatovićev klub nije išao dalje.
Bulatović mi je prvi prišao i čestitao na odluci.
Dva meseca po ubistvu Ražnatovića, ubijen je i Radoslav Trlajić, poznat kao Bata Trlaja, u to vreme vlasnik FK Bežanija, kluba sa najcrnjim bilansom u srpskom fudbalu.
Pre Trlajića, sa Bežanijom je povezivan Mihajlo Divac, ubijen 1995. godine, da bi 2006. bio ubijen još jedan predsednik kluba – Goran Mijatović.
Ražnatović, Trlajić i Divac akteri su dokumentarnog filma Vidimo se u čitulji , o srpskom podzemlju, gde su javno govorili o životu u svetu kriminala.
Na pitanje otkud ljudi iz tog miljea u srpskom fudbalu, Leković odgovara da je fudbal „sam po sebi interesantan“, ali i da se „oko transfera vrti velika lova“.
„U kriznim vremenima, kakve su bile devedesete, automatski su se uz njega vezali ljudi koji su želeli veliku zaradu“, navodi.
I danas, kako kaže, ljudi često u njega ulaze „misleći da će preko noći uzeti velike pare“, zbog čega „nedostatak sportskih radnika“ ističe kao veliki problem domaćeg fudbala.
Marko Nicović, nekadašnji šef beogradske policije, posle ubistva Bulatovića izjavio je da je to „samo drugo lice fudbala“, koji je „idealan za pranje velikog novca“.
Tadašnji ministar policije Dragan Jočić dodao je na pitanje o fudbalskoj mafiji da „gde postoji veliki novac, uvek ima organizovanog kriminala“.
Leković tu ponavlja da Bulatović „ne spada u taj koš“.
„Kružile su o njemu razne priče, novine su posle njegove smrti veoma ružno izveštavale da je ubijen fudbalski bos, ovo ono, ali to apsolutno nema veze“, ističe.
Blažo Božović kaže da mu je danas „sasvim nebitno“ što njegovog oca često pominju uz ostala „fudbalska ubistva“, iako ističe da njegov otac „nije bio kriminalac“.
„Ono što boli je da je on na spisku ubijenih, boli što ga nema.
„Kada sam bio mlađi, uvek sam pričao da bih voleo da znam razlog, ali čak i ako saznam ko mi je ubio tatu, njega niko neće vratiti.“
Smrt je izbegao Dragiša Binić, član slavne generacije Crvene zvezde koja se 1991. popela na krov Evrope i sveta, koga su pokušali da ubiju 2004. godine, u vreme dok je bio predsednik FK Obilić.
Isto se dogodilo i Nenadu Opačiću, nekadašnjem prvom čoveku FK Veternik iz Novog Sada.
Opačić je ubijen 2015. godine, kada više nije bio povezan sa fudbalom.
Nekoliko puta je ubistvo preživeo i Slobodan Milutinović, zvani Snajper, nekadašnji čelnik FK Kabel, a kasnije i deo uprave FK Vojvodine.
Dva puta je atentat pokušan i na Ratka Butorovića, zvanog Bata Kan Kan, bivšeg predsednika Vojvodine, optuživanog za nameštanje mečeva i podmićivanje sudija.
Butorović je preminuo 2013. godine.
FK Bežanija je i ovde pominjana.
Jovan Rusić, aktuelni predsednik kluba kojem je do sada ubijeno nekoliko čelnika, izjavio je 2019. da je naručeno i plaćeno njegovo ubistvo.
Policija je, kako navodi, to sprečila.
Mogu li fudbaleri iz Srbije i sa Kosova da odigraju utakmicu – bar u Nemačkoj
