Profesorka Fakulteta dramskih umjetnosti u Beogradu, dramska spisateljica Biljana Srbljanović, objavila je na svom Fejsbuk profilu da je prekinuta saradnja koju je imala sa listom „Blic“ zbog teksta o patrijarhu srpskom Porfiriju.
„Zbog ovog teksta Blic je danas ukinuo moju višegodišnju nedjeljnu kolumnu i sa mnom prekinuo saradnju. Zahvaljujem se svojim neposrednim urednicima za godine strpljenja i poštovanja koje su mi pokazali, zahvaljujem se Mimi Mercedez na stihovima koje sam preuzela za ime kolumne, zahvaljujem se i Patrijarhu Porfiriju koji mi je danas još jednom pokazao šta srpska žena smije, a šta ne smije“, napisala je ona.
Srbljanović je objavila i tekst svoje posljednje neobjavljene kolumne „Patike za trčanje“, pod nazivom „Pravo lice“:
„Internetom kruži snimak govora Patrijarha Porfirija kojim se obraća gostima prisutnim na neimenovanoj proslavi (deluje kao da je u pitanju slava Đurđevdan, u svakom slučaju je u poslednjih desetak dana) i to u dužoj i u kraćoj verziji. Ni jednu nije moguće mirno pogledati.
„Pokušaću da vam samo donekle prenesem šta se na njemu vidi, u nameri da vas poštedim osećanja ogromnog besa i strahovite tuge, koju osetite kad gledate ovo.
„Sve na tom snimku, od vidno pripitog govornika, preko rasipničke gomile netaknute hrane nagurane pred njega, zveckanja escajga i čaša zvanica koje jedu i piju u pozadini i njihovo praskanje u glasan smeh dok ih Porfirije uveseljava poganim rečima kojima vredja žene, sve to na ovom snimku vodi direktno u očaj, nevericu i bes. Ne, nemam nikakva posebna očekivanja od sveštenih lica, osim da budu ljudi – pa kakvi god. Nemam ni od poglavara većinske crkve, osim da bude čovek – makar kakav. Ali snimak na kome gledamo Patrijarha kako se – u danima neposredno nakon jednog od najstrašnihih zločina koji je ova zemlja ikada doživela – raspojasano, afektirano, alkoholom ohrabreno, patološkom mržnjom obrušava na one najugroženije, ostaće zauvek kao svedočanstvo strašnog nečoveštva.
„Istine radi, treba reći da deluje kao da Porfirije ne zna da je sniman. Video zapis je nastao kamerom mobilnog telefona, koji je – kako se vidi – postavljen neupadljivo. Kadar samo manjim delom obuhvata samog govornika, on se kameri ne obraća i gotovo je sigurno da je nesvestan nje. To u stvari i nije olakšavajuća okolnost, ona, na protiv, govori ili da autor snimka ne vidi ništa sporno u Patrijarhovom ispadu i smatra da svi treba da ga shvate kao nešto pozitivno, ili je ovo Porfirijevo pravo lice koje od javnosti skriva, a koje je neko poželeo da konačno otkrije svetu. U oba slučaja nikako nije dobro.
„Na dotičnom snimku dakle, Porfirije zaseda za sofrom, pred posluženom pravom gozbom, u pitanju je, rekla sam, očito neko slavlje, a u danima kad nam je zemlja zavijena u crno. Na stolu je servirano bogatstvo – meso, meze, beli mrs, ovali hrane, aranžmani cveća, čaše ispijenog vina, u Patrijarhovoj je ostao još samo jedan neiskapljen gutljaj.
„Porfirije se obraća prisutnima, ali to nije klasični govor, više je nekakav scenski čin, gotovo performans, on nastupa pred ljudima koji žvaću i loču, a tonom potpuno drugačijim od onoga kojim se predstavlja u javnosti. Ni traga od uloge smirenog, dostojanstvenog, makar licemerno uzdržanog verskog poglavara kakvim se predstavlja vernicima, Patrijarh je ovde sasvim bez maske. Crven u licu, povišenog tona, prostačkog rečnika, mašući rukama, sa dramskom afektacijom, imitiranjem ženskog govora, pauzama u kojima iščekuje odobravanje i smeh, on, verovatno pripit, vodi zamišljeni dijalog sa neprisutnim ženama na koje se s mržnjom obrušava mesecima. I njih (to jest – nas) povezuje sa zločinima pod kojim cela zemlja posrće. U danima ukopa sedam devojčica ubijenih u osnovnoj školi, u danima kada se više ni ne beleži svako brutalno ubistvo žene u partnerskom i porodičnom nasilju, u danima opšteg očaja i najdublje tuge koju oseća svako ko je iole čovek, zajapureni poglavar crkve, u toku velikog ždranja, za stolom gotovo karikaturalne dekadencije, bljuje govor patološke nepatvorene mržnje prema žrtvama.
„‘Bitango jedna’, ‘jadnice’, ‘nesretnice’, ‘došla si na jasle’, ‘bedo jedna’, ‘plakao bih, vrištao od muke kad mi kaže žene su ugrožene’ reči su koje je nam je Patrijarh uputio preko ovala pečenja. Za talas nasilja, epidemiju femicida, nezapamćen zločin deteta nad decom, on je okrivio upotrebu noćnih krema, spoljnu higijenu tela, sociologe i psihologe nazvao demagozima, pred nasiljem nad ženama sebe nazvao žrtvom, okrivio narod za zločine koje preživljavamo, jer se nije obratio bogu. ‘Da l ste pomisli da je potrebna i pomoć božija da l ste pomislili da treba da se saobrazavamo jevanjdjelju hristovom nego i kada gori i kada je požar kad ne znamo kud ćemo i gde ćemo, ni tada ne možete da dodjete sebi i kažete gospode pomiluj’ reči su koje je Patrijarh odabrao da uteši roditelje mrtve dece i decu mrtvih žena, optužujući ih za zločine čijih su žrtve.
„Da se majka nije mazala pomadu na lice, nego da se molila pred spavanje bogu, kako je ukorava Patrijarh, dete sada ne bi u grob spuštala, je li to? Da je nastavica u koju je pucao ubica, sebe zvala ‘nastavnik’, kako se Porfirije opsesivno protivi ženskom rodu u jeziku, da li bi je metak zaobišao, duhovniče? Da li je to ‘saobraženje jevandjelju Hristovom’ o kome ovaj monah govori ili je, naprotiv, pravo lice dekadentne, zadrigle, najedene, napijene, bahate, muške mržnje zbog koje je Hrist zapravo stradao“, navodi se u tekstu Biljane Srbljanović.
