Naša moderna civilizacija je možda najnaprednija koja je ikada postojala na Zemlji, ali pre oko 100 generacija, naši preci su imali mozak koji je bio veći od našeg.
Vaši preci su imali veći mozak od vas. Pre nekoliko hiljada godina, ljudi su dostigli prekretnicu u svojoj istoriji – prve poznate kompleksne civilizacije su počele da se pojavljuju. Ljudi koji šetaju okolo i sastaju se u najranijim gradovima sveta danas bi bili poznati na mnogo načina. Ali od tada, ljudski mozak se zapravo malo smanjio.
Izgubljeni obim bi, u proseku, bio otprilike jednak onoj od četiri ping pong loptice, kaže Džeremi DeSilva, antropolog na Dartmut koledžu u SAD. A prema analizi lobanjskih fosila, koju su on i njegove kolege objavili prošle godine, skupljanje je počelo pre samo 3.000 godina.
„Ovo je mnogo novije nego što smo očekivali“, kaže DeSilva. „Očekivali smo nešto bliže pre 30.000 godina.
Poljoprivreda se pojavila pre između 10.000 i 5.000 godina, iako postoje dokazi da je uzgoj biljaka možda počeo već pre 23.000 godina. Uskoro su usledile šire civilizacije, pune arhitekture i mašina. Prvi spis se pojavio otprilike u isto vreme. Zašto je, tokom ovog doba izuzetnog tehnološkog razvoja, ljudski mozak počeo da se smanjuje u veličini?
To je pitanje koje je ostavilo istraživače da se češu po glavi. I takođe postavlja pitanja o tome šta veličina mozga zaista otkriva o inteligenciji životinje ili kognitivnim sposobnostima uopšte. Mnoge vrste imaju mozak mnogo veći od našeg, a ipak je njihova inteligencija – koliko mi to razumemo – sasvim drugačija. Dakle, odnos između zapremine mozga i načina na koji ljudi razmišljaju ne može biti jasan. Mora da postoje i drugi faktori.
Često je teško znati šta tačno podstiče mozak da postane veći ili manji tokom vremena kod date vrste. DeSilva i njegove kolege primećuju da su ljudska tela vremenom postajala sve manja, ali nedovoljno da bi se objasnilo smanjenje obima mozga. Još uvek lebdi pitanje zašto je došlo do ove promene. I tako, u nedavnom radu, tražili su inspiraciju iz malo verovatnog izvora – skromnog mrava.
Na prvi pogled, ili da kažem škilji, mozak mrava može izgledati beznadežno drugačiji od našeg. Imaju otprilike jednu desetinu kubnog milimetra u zapremini – ili trećinu veličine zrna soli – i sadrže samo 250.000 neurona. Za poređenje, ljudski mozak ima oko 86 milijardi.
Ali neka društva mrava dele zapanjujuće sličnosti sa našim. Neverovatno, čak postoje i vrste mrava koje se bave poljoprivredom u kojoj uzgajaju ogromne količine gljivica unutar svojih gnezda. Ovi mravi sakupljaju lišće i drugi biljni materijal za upotrebu na svojim farmama pre nego što uberu gljivicu za jelo. Kada je DeSilvin tim uporedio veličine mozga različitih vrsta mrava, otkrili su da su ponekad oni sa velikim društvima razvili veći mozak – osim kada su takođe razvili ovu sklonost uzgoju gljiva.
To sugeriše da je, barem za mrava, veći mozak važan za dobro poslovanje u velikom društvu – ali da bi složeniji društveni sistemi sa većom podelom rada mogli, nasuprot tome, da podstaknu njihov mozak da se smanji. To bi moglo biti zato što se kognitivne sposobnosti dele i distribuiraju među mnogim članovima grupe, koji imaju različite uloge.
Drugim rečima, inteligencija ide kolektivno.
„Šta ako se to dogodilo kod ljudi?“ kaže DeSilva. „Šta ako, kod ljudi, dosegnemo prag veličine populacije, prag u kojem pojedinci dele informacije i eksternalizuju informacije u mozgovima drugih?“
Druga mogućnost je da je pojava pisanja – koja se dogodila otprilike 2.000 godina pre nego što je došlo do smanjenja veličine ljudskog mozga – takođe imala efekta. Pisanje je jedna od relativno retkih stvari koje nas odvajaju od svih drugih vrsta i DeSilva se pita da li je to moglo da utiče na volumen mozga kroz „eksternalizovanje informacija u pisanom obliku i mogućnost da komunicirate ideje pristupom informacijama koje su izvan vašeg sopstvenog mozga“.
Mnoge razlike između mravljeg i ljudskog mozga znače da treba da budemo oprezni u povlačenju paralela prebrzo. Ipak, DeSilva tvrdi da je ta mogućnost korisna polazna tačka za razmišljanje o tome šta je izazvalo značajno, i relativno nedavno, smanjenje obima ljudskog mozga.
Ove ideje za sada ostaju hipoteze. Postoji mnogo drugih teorija koje pokušavaju da objasne smanjenje veličine ljudskog mozga. Međutim, dosta njih postaje neuverljivo ako je skupljanje mozga zaista počelo tek pre 3000 godina. Dobar primer je pripitomljavanje. Desetine različitih životinja koje su pripitomljene, uključujući pse, imaju manji mozak od svojih divljih predaka. Ali procenjuje se da se ljudsko samopripitomljavanje dogodilo pre desetina hiljada, ili čak stotina hiljada godina – mnogo pre velikog hrama mozga
k.
Ali da li manji mozgovi znače da su ljudi, kao pojedinci, postali gluplji?
Ne baš, osim ako ne govorite o suptilnim razlikama među velikom populacijom. U 2018. godini, tim istraživača je analizirao ogromnu količinu podataka iz UK Biobanke, ogromne biomedicinske baze podataka koja sadrži, između ostalog, skeniranje mozga i rezultate IK testova za hiljade ljudi.
Sa 13.600 ljudi, imala je veći uzorak od svih prethodnih studija o veličini mozga i koeficijentu inteligencije zajedno, kaže koautor studije Philipp Koellinger, bihejvioralni genetičar sa Vrije Universiteit Amsterdam, u Holandiji.
Studija je otkrila da je veći mozak u proseku bio povezan sa malo boljim rezultatima na testovima inteligencije, ali, što je najvažnije, ta veza nije bila deterministička. To znači da je bilo ljudi koji su bili veoma dobri na testovima uprkos relativno malom mozgu i obrnuto.
„Zaista ne postoji jaka veza“, kaže Kelinger. „Svuda je to.“
To je delimično važno zbog toga kako su ljudi istorijski pokušavali da kategorišu i sortiraju pojedince na osnovu stvari kao što su veličina ili oblik njihove glave.
„Postoji veoma ružna istorija u zapadnom svetu, pokret eugenike i sve ove vrste stvari koje su zasnovane na ovim idejama o biodeterminizmu“, kaže Kelinger. „Korelacije koje izveštavamo ne impliciraju bilo kakvu vrstu biodeterminizma.
Pošto su skeniranje mozga takođe otkrilo određene informacije o strukturi mozga ljudi, a ne samo o njihovoj veličini, studija je uspela da otkrije nešto drugo što bi se moglo dogoditi. Otkrio je vezu između zapremine sive materije – spoljašnjeg sloja mozga, koji ima posebno veliki broj neurona – i performansi IK testa.
U stvari, takve strukturne razlike su verovatno značajnije u smislu opšte kognitivne sposobnosti osobe nego same veličine moždanog organa.
„Bilo bi suludo misliti da obim može objasniti svu razliku“, kaže Sajmon Koks, koji proučava starenje mozga na Univerzitetu u Edinburgu. To bi mogao biti čak i jedan od najmanje važnih faktora, dodaje on.
Ovo ima smisla kada razmislite o tome. Mozak muškaraca je generalno oko 11% veći po zapremini od mozga žena zbog veće veličine tela. Ali studije su otkrile da u proseku žene imaju prednost sa nekim kognitivnim sposobnostima, muškarci u odnosu na druge.
Koks ističe da druga istraživanja u koja je on učestvovao otkrivaju kako ženski mozak može kompenzovati to što je manji kroz strukturne razlike. Na primer, žene imaju u proseku deblji korteks (sloj koji sadrži sivu materiju).
Postoje mnoge karakteristike i aspekti mozga za koje se čini da utiču na kognitivne sposobnosti. Drugi primer je mijelinizacija. Ovo se odnosi na omotač materijala koji okružuje aksone, duge, tanke „kablove“ koji omogućavaju neuronima da se povežu sa drugim ćelijama i formiraju neuronsku mrežu.
Kada ljudi stare, njihov mijelin se razgrađuje, smanjujući efikasnost mozga. Ovu promenu je moguće otkriti proučavanjem koliko lako voda difunduje kroz moždano tkivo. Sa smanjenim mijelinom, voda lakše teče. Ovo ukazuje na kognitivni pad.
Mozak ostaje „fenomenalno složen“, kaže Koks, i teško je tačno znati kakvu će razliku strukturalni sastav određenog mozga imati u odnosu na inteligenciju osobe. Takođe je vredno napomenuti da neki ljudi imaju delimičan mozak, zbog povrede ili sklonosti u razvoju, a ipak izgledaju iznenađujuće nepromenjeni. Utvrđeno je da jednom čoveku u Francuskoj koji je imao uspešnu karijeru kao državni službenik nedostaje 90% mozga, a ipak je imao IK rezultat od 75 i verbalni IK od 84 – samo nešto ispod francuskog proseka od 97.
Međutim, izuzeci se nikada ne mogu tumačiti kao pravilo. Na kraju, više studija sugeriše statistički značajne, iako suptilne, veze između volumena mozga, strukture i inteligencije.
Sve ovo postaje još zanimljivije kada uzmete u obzir različite mozgove životinjskog carstva. Već smo istražili jedno poređenje, između ljudskog i mravljeg mozga, ali šta je sa drugim vrstama? Šta podstiče veliki – ili mali – mozak da evoluira?
Ejmi Balanof, koja proučava evoluciju mozga na Univerzitetu Džons Hopkins u Baltimoru, Merilend, kaže da moždanom tkivu treba mnogo energije za rast i održavanje, tako da vrsta nije verovatno da će razviti veliki mozak osim ako joj to nije potrebno. Zamislite parazitska stvorenja koja se oslanjaju na relativno stabilna okruženja i resurse, predlaže ona. Na primer, minože imaju notorno mali mozak od samo nekoliko milimetara.
„Oni zapravo ne moraju da troše tu dodatnu energiju na nervno tkivo koje je zaista metabolički skupo“, kaže Balanof.
Takođe, izgleda da su neke životinje tokom vremena razvile veći mozak u odnosu na veličinu svog tela – ali njihov mozak se zapravo nije promenio, njihova tela su samo postala manja. Ovo se odnosi na vrste ptica, objašnjava Balanoff.
Zatim postoje životinje za koje se čini da su evoluirale
ved specijalizovane regije mozga, koje pumpaju ukupnu veličinu svog mozga u poređenju sa sličnim vrstama. Uzmite mormiridne ribe, koje imaju prilično velike mozgove u odnosu na veličinu tela – u stvari, slične ljudima. Ove ribe koriste električne naboje da komuniciraju jedna sa drugom i otkrivaju plen, a istraživači su 2018. otkrili da je određeni deo njihovog mozga, mali mozak, neobično težak. Niko nije sasvim siguran zašto je to tako, ali autori te studije spekulišu da bi to moglo pomoći ribama da obrađuju elektro-senzorne informacije.
Kod ljudi, jedno područje mozga koje nas izdvaja je neokorteks, koji je uključen u višu kognitivnu funkciju – svesnu misao, obradu jezika i tako dalje. Nesumnjivo se u velikoj meri oslanjamo na ove stvari i zato ima smisla da naš mozak bude prilagođen našim potrebama.
S obzirom na to da je potrebno mnogo energije da bi se zupčanici okretali, zanimljivo je primetiti da su životinje sa velikim mozgom evoluirale da bi stekle mnogo energije rano u životu, kaže Anjali Gosvami, paleobiolog iz Prirodnjačkog muzeja u Londonu.
Zamislite nutritivni podsticaj koji ptice dobijaju čak i dok su u jajetu, ili koji sisari dobijaju kroz placentu ili iz majčinog mleka. Ljudske bebe se zapravo rađaju sa viškom neurona, 100 milijardi, a ovaj broj opada kako se razvijaju. To je zato što se mozak fino podešava u zavisnosti od razvoja i okoline pojedinca. Kako starimo, zadržavaju se samo zaista neophodni delovi neuronske mreže, ali to je moguće zahvaljujući mozgu koji je dobro opskrbljen neuronima.
Sisari su evoluirali u senci dinosaurusa, kaže Gosvami. Za preživljavanje su im bile potrebne izuzetno dobre senzorne sposobnosti, zbog čega su verovatno razvili noćne navike i noćni vid. To je gotovo sigurno imalo uticaja na nervni razvoj. Kao i zahtev za primate, uključujući naše pretke, da razviju specijalizovane motoričke veštine potrebne za ljuljanje kroz drveće.
Okolina je, dakle, izvršila pritisak na mozak sisara da razvije sposobnosti koje su nam pomogle da se izvučemo iz nezgodnih situacija. Mnoge životinje su verovatno imale koristi od toga što su morale da pojačaju svoje kognitivne sposobnosti u svetu punom izazova.
Jedno istraživanje je pokazalo da ptice koje su kolonizovale okeanska ostrva, pa su stoga morale da se prilagode nepredvidivoj novoj teritoriji, posedovale veći mozak od svojih kopnenih kolega.
Međutim, do sada bi trebalo da bude jasno da ne možete samo da izmerite veličinu mozga životinje, uporedite je sa veličinom njenog tela i dođete do teških zaključaka o tome koliko je ta životinja inteligentna. Veličina je samo jedan deo slagalice.
Šta je uopšte pametnije misliti – ili preživeti? Ljudi vole da razmišljaju, ali, kao što Gosvami kaže, naša sposobnost planiranja izgleda veoma loša kada uzmete u obzir naše trenutne borbe za rešavanje dugoročnih, egzistencijalnih problema kao što je klimatska kriza.
Koks ističe još jednu poentu: „Postoji mnogo više stvari u životu od većeg opšteg rezultata kognitivnih sposobnosti ili visokog koeficijenta inteligencije.
Skoro da poželiš da nam je mozak još manji.
BBC
