Da li vještačka inteligencija osnažuje studente i profesore, ili urušava smisao kritičkog mišljenja i akademskog integriteta? Ovo ključno pitanje biće u središtu debate “Vještačka inteligencija – podrška ili prijetnja obrazovanju?” koju će 11. oktobra u 19 časova u holu tehničkih fakulteta Univerziteta Crne Gore otvoriti futurolog i komunikolog Ljubiša Bojić sa beogradskog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Kao gost FUNK govornice, segmenta Festivala umjetnosti, nauke i kulture, Bojić će sa publikom razgovarati o tome da li univerziteti treba da ograniče, zabrane ili integrisano uključe AI alate u nastavu u budućnosti.
Uz Bojića, u razgovoru će učestvovati profesori Vuk Vuković i DIjana Vukčević sa Filozofskog fakulteta.
Tim povodom, Ljubiša Bojić govori za Vijesti.
Kada govorimo o obrazovanju: je li AI alat koji osnažuje profesore i studente, ili opasnost koja urušava smisao kritičkog mišljenja? Da li univerziteti treba da zabrane, ograniče ili uključe AI alate u nastavu?
AI alati poput ChatGPT-a istovremeno osnažuju i predstavljaju izazov, što je ključna dilema koju sam istraživao u svom radu. S jedne strane, oni pomažu profesorima i studentima pružajući personalizovano učenje, trenutnu povratnu informaciju i veću dostupnost resursa, čime nastava postaje interaktivnija i efikasnija. S druge strane, postoji opasnost od prevelike zavisnosti, što može ugroziti kritičko mišljenje, jer studenti mogu preskočiti duboko razmišljanje i samo prepisivati odgovore. Nedostatak emocionalne inteligencije AI-ja ograničava njegovu ulogu u razvoju socijalnih veština. Univerziteti ne bi trebalo da zabrane AI, jer bi to oslabilo njihovu konkurentnost. Umesto toga, treba ga uključiti uz stroge smernice: obaveznu edukaciju o etičkoj upotrebi, integraciju u nastavne planove gde AI služi kao alat za kreativnost, a ne zamena za razmišljanje, i redovne testove za proveru originalnosti rada. Kao što sam naglašavam u svojim naučnim tekstovima, potrebna su dalja istraživanja i nadzor kako bismo izbegli nevidljive manipulacije.
Ako univerziteti ne reaguju dovoljno brzo, šta se može izgubiti u smislu obrazovnih standarda? I da li to znači da živimo u periodu revolucije visokog obrazovanja?
Ako univerziteti ne reaguju brzo, izgubićemo suštinu obrazovanja: razvoj kritičkog mišljenja, kreativnosti i sposobnosti za samostalno rešavanje problema. Umesto toga, doći će do ujednačavanja razmišljanja, gde većina studenata koristi AI samo da “odradi posao” bez dubine, što će produbiti društvenu podelu. Mala grupa motivisanih iskoristiće AI za kreativnost i istaknuće se, dok će ostali zaostati. Ovo je revolucija u visokom obrazovanju, slična prelazu na digitalne tehnologije. Oni koji se prilagode dominiraće, dok oni koji odbiju, poput onih koji danas izbegavaju pametne telefone, neće moći da se takmiče. Dugoročno, AI će uticati na sve, ujednačavajući kreativnost, ali možemo to ublažiti uključivanjem raznolikosti u AI sadržaje kako bi podsticao različite perspektive.
Smatrate li da alati poput ChatGPT-a “nivelišu” razlike među studentima ili, naprotiv, produbljuju postojeće nejednakosti: rodne, ekonomske, (inter)disciplinarne, itd?
AI alati poput ChatGPT-a ne izjednačavaju razlike, već ih produbljuju, pojačavajući postojeće nejednakosti. Studenti iz bogatijih sredina, sa boljim pristupom brzom internetu i naprednim AI alatima, imaće prednost u personalizovanom učenju. Oni iz ruralnih ili ekonomski slabijih područja, uključujući rodne i interdisciplinarne razlike, mogu biti isključeni zbog ograničenog pristupa ili nedostatka digitalne pismenosti. Ovo vodi ka podeli: motivisana manjina koristiće AI za duboku kreativnost, dok će većina koristiti alate površinski, produbljujući ekonomske i rodne jazine. U mom istraživanju o preporučnim sistemima vidim kako AI već polarizuje društvo pomoću sistema za preporuke. Slično će se dogoditi u obrazovanju ako ne uvedemo inkluzivne politike.
Često pišete o usklađivanju AI sa ljudskim vrijednostima. Kako tu dilemu prenijeti u kontekst obrazovanja?
Usklađivanje AI-ja sa ljudskim vrednostima, što je centralna tema mojih radova o AI alajmentu (prilagođavanju), u obrazovanju znači osiguravanje da AI ne samo replicira znanje, već ga obogaćuje raznolikošću i etikom. Na primer, kroz algoritamske izmene u sistemima za preporučivanje sadržaja možemo ugraditi vrednosti poput inkluzivnosti, kritičkog razmišljanja i kulturne raznolikosti, kako bi AI podsticao kreativnost umesto ujednačavanje. U obrazovanju to podrazumeva razvoj smernica gde AI služi kao mentor koji promoviše etičko razmišljanje, a ne samo efikasnost, na primer, kroz testiranje AI-ja u simulacijama koje daju prednost ljudskom blagostanju. Ovo je ključno za izbegavanje polarizacije i osiguravanje da tehnologija služi svim studentima, a ne samo eliti.
Vaša istraživanja povezuju društvo, digitalne tehnologije i vještačku inteligenciju – kako na lokalnom i regionalnom, tako i na svjetskom nivou. Koliko se razlikuje percepcija i upotreba AI u visokom obrazovanju u regionu u odnosu na evropske i univerzitete u SAD? Ili nekim drugim, razvijenijim zemljama?
Percepcija i upotreba AI-ja u visokom obrazovanju u regionu, poput Srbije i Balkana, značajno se razlikuje od Azije. U Kini i Južnoj Koreji AI se brže usvaja zahvaljujući većem poverenju, boljoj infrastrukturi i integraciji u nastavne planove. Na primer, univerziteti poput MIT-a već koriste ChatGPT za personalizovano učenje. U Evropi je fokus na regulaciji, poput EU AI Act-a, što usporava proces, ali predstavlja pokušaj integrisanja etike. Studija koju smo sproveli u Austriji, Danskoj, Francuskoj i Srbiji pokazala je da je poverenje u AI ključno. U Srbiji je ono za nijansu niže od Zapadne Evrope zbog kulturnih faktora, istorijskih sumnji u tehnologiju i slabije digitalne infrastrukture, što dovodi do sporijeg usvajanja i većeg straha. Globalno, razvijene zemlje vide AI kao priliku za inovacije, dok je u regionu veoma teško podržati nove ideje zbog nedostatka novca i vizije.
Kako zamišljate univerzitet 2050. godine: da li će studenti učiti u amfiteatrima, u metaverzumu ili uz personalizovane AI mentore?
Univerzitet 2050. biće hibridan. Amfiteatri će opstati i biće korišćeni za društvene interakcije i diskusije, ali veći deo učenja odvijaće se u metaverzumu uz personalizovane AI mentore. Nešto slično kao što je štampa opstala, malo se koristi i nije bitna. Zamislite studente koji se “teleportuju” u virtuelni stari Rim kako bi doživeli istorijske simulacije ili koristi AI za prilagođavanje nastave njihovim stilovima učenja u realnom vremenu. Ipak, rizici su značajni: zavisnost od virtuelnog okruženja, koncentracija moći kod velikih tehnoloških kompanija i smanjenje kreativnosti. Ključ je uključivanje raznolikosti u AI kako bi se ublažili efekti homogenizacije kreativnosti. To se može regulisati zakonima.
