Muslimani na Balkanu su praktično svi Srbi. Islam im je vera, ali narod je srpski, baš kao i nama pravoslavcima. Genetika nam je ista, jezik nam je isti, samo je vera različita. To je znao Meša Selimović i to su znali svi muslimani krajem 19. i početkom prošlog veka. Čak je i Alija Izetbegović znao da je Srbin i izjašnjavao se tako.
A onda je stiglo zlo prvog, pa drugog svetskog rata, pa komunizma, pa 90-tih. A reč Bošnjak je jednako Bosanac je čovek koji živi ili je poreklom iz Bosne. I ja sam Bošnjak = Bosanac po majci. A i dešnjak sam jer pišem desnom rukom. Po ocu sam Crnogorac. Ali to su teritorijalne odrednice kao i Šumadinac, Dalmatinac ili Hercegovac. Narod je jedan: srpski.
U današnjoj Turskoj živi 9 miliona ljudi koji za sebe znaju da su srpskog porekla, kažu u Društvu srpsko-turskog prijateljstva „Inat“ i da veliki broj njih znaju i prezime koje su nosili njihovi preci i slavu koju su slavili pre nego što su prihvatili islam. Samo u Istabulu ih je preko 3 miliona. Veliki broj njih i dalje govori srpski jezik. Srpski je bio jedan od 4 zvanična jezika Osmanskog carstva kao jezik diplomatije i vojske.
Kad su jednom profesoru iz Ankare rekli da su nas Turci jahali 400 godina, on kazao da je pitanje ko je koga tu jahao, jer su mnogi Srbi imali izvršnu vlast: veliki veziri, njihovi zamenici, veziri, admirali, guverneri provincija, šefovi finansija i visoki administrativni službenici.
21 veliki vezir Osmanskog carstva (premijer, prvi čovek u carstvu posle sultana) je bio Srbin po poreklu:
1. Mahmud-paša Anđelović (1456-1468; 1472-1474)
2. Ahmed-paša Hercegović (1497-1498; 1503-1506; 1511-1511; 1512-1514; 1515-1516)
3. Hadim Ali-paša (1501-1503)
4. Sinan-paša Borovinić (1515-1517)
5. Semiz Ali-paša (1561-1565)
6. Mehmed-paša Sokolović (1565-1579)
7. Lala Mustafa-paša (1580-1580)
8. Hadim Mesih-paša (1585-1586)
9. Ibrahim-paša Damad (1596-1596; 1596-1597; 1599-1601)
10. Javuz Ali-paša (1603-1604)
11. Lala Mehmed-paša Sokolović (1604-1606)
12. Derviš Mehmeđpaša (1606-1606)
13. Kara Davut-paša (1622-1622)
14. Ekrem Husref-paša (1628-1631)
15. Redžep-paša Topal (1632-1632)
16. Salih-paša Nevesinjac (1645-1647)
17. Kara Musa-paša (1647-1647)
18. Sari Sulejman-paša (1685-1687)
19. Mustafa-paša Daltaban (1702-1703)
20. Ibrahim-paša Kabakulak (1731-1731)
21. Damat Feriđpaša (1919-1919; 1920-1920)
Nisu ovim našim prostorima upravljali Turci koji su došli iz današnje Turske, već naši ljudi, vlastela koja je prihvatila islam i tako dobila da budu begovi i paše. Mi smo uglavnom upravljali sami sobom. U Crnoj gori, razlog zašto Osmansko carstvo nije uspelo da pokori te četiri nahije pa ih je nazvalo Crna Gora 1513.g. je činjenica da nisu uspeli da nađu nikoga od uticaja ko bi pristao da prihvati islam i da oko njega/njih naprave vlast i upravu. Moja porodica po ocu je iz te četiri nahije, pleme Ozrinići/Čevljani i nismo nikada živeli pod Osmanskom vlašću. Iz tog plemena je i Novak Đoković, ali na žalost i Milo Đukanović. Ja bih se hvalio Novakom da smo rod u 12.kolenu, ali šta ću onda za Mila?
Tokom osmanske vlasti, jedina institucija koju je imao srpski narod je Pećka patrijaršija, današnja SPC. Ona nas je održala. Bez nje verovatno srpsko ime bi ostalo samo u tragovima. Politika crkve u to vreme je bila pokušaj nametanja sramote: prodao veru za večeru. I tada, u to vreme, je to imalo smisao i jasan cilj. To je prestalo da ima ikakvu svrhu nakon oslobođenja od osmanske vlasti. Umesto da prigrlimo braću tada i da tada kažemo da su Srbi uglavnom pravoslavci, ali da ima i muslimana i da su nam braća, mi smo insistirali da mogu da se zovu Srbima samo ako promene veru. I to onda stvori plodno tlo za novokomponovanje identiteta i istorije čega su se objeručke prihvatili Austrougari, pa Nemci, pa komunisti, pa danas ponovo Nemci.
Mnogo zla se izdešavalo u prošlom veku među braćom. Mnogo. A bilo je i mnogo zla za vreme Osmanske vlasti. A zlo se dešavalo uglavnom zato što smo bili budale i više verovali stranoj sili nego bratu. I ne treba da zaboravimo, ni mi pravoslavci ni muslimani. Zločini se mogu oprostiti, ali zaboraviti nikada.
Često me pitaju: ako smo jedan narod, zašto ne uzmemo neko „nautralno“ ime, kao na primer Jugosloveni. Kada bismo to uradili, odrekli bismo se sebe i svojih predaka i kao repa bez korena uzeli novokomponovano ime kolonizatora. Najstarije ime za naš narod je Srbi. Ono je starije od novog veka. Prvi zapis tog našeg imena je kod Plinija u prvom veku. To ime je simbol našeg postojanja na ovim prostorima, ime starosedelaca koji su svoji na svome. Toga se ne odriče.
Činjenica jeste da je brat često hteo da upravlja sa drugim bratom. Pa se bratu činilo da će mu neka strana sila pomoći da pobedi drugog brata i da on onda upravlja. A stranoj sili nikada nije, niti će ikada biti briga za nas. Oni nas gledaju kao roblje, kao nižu rasu. Strana sila od Rima do danas primenjuje istu taktiku: zavadi pa vladaj. Tako je i danas.
Pa kada se danas pojavi građanin Šmit i učini ti se da je na tvojoj strani, vreme je da shvatiš da je građanin Šmit jedino i isključivo na nemačkoj strani. A Nemačkoj treba da budemo siromašni i posvađani i imamo neuspešna društva, jer jedino tako će dobiti kvalitetnu jeftinu radnu snagu bez koje njegova industrija propada.
Zato dragi moji Srbi, i moji pravoslavci i Muhamedovi muslimani, ako ne nađemo način da sarađujemo, ostaćemo plen. Kolonizator će nas uvek gurati jedne protiv drugih. Tako je bilo i u prvom i u drugom svetskom ratu i tokom 90-tih i danas. Ako ni zbog čega drugog, zbog toga smo upućeni jedni na druge: da ne budemo plen.
