Ko god kaže da dva i po meseca za čas prođu, nije pred sobom imao letnji raspust i pitanje – šta ću sa decom.
U petak, 12. juna, završava se školska godina i do 1. septembra ima tačno 80 dana.
Ako se saberu svi odmori koje roditelji mogu iskoristiti, more, boravak kod rodbine, i dalje ostaje 40-ak dana koje treba ispuniti.
Čak i one koji imaju sreće da babe i dede žive blizu i da su spremni da uskoče, ili da mogu da rade od kuće, čeka mesec i po dana improvizacija, žongliranja, i roditeljske krivice – koliko kvalitetnog vremena obezbeđujem detetu?
„Roditelji bi trebalo realno da sagledaju sopstvene prilike i da od onoga što im je na raspolaganju, naprave najviše što mogu“, kaže psihološkinja Jelena Vukičević.
„Šta god da se radi, biće dovoljno dobro ako je roditelj u potpunosti usmeren na dete i ako im pažnju ne odvlači telefon ili nešto drugo“, ukazuje.
Za razliku od starijih osnovaca i srednjoškolaca, mlađa deca su i dalje usmerena na porodicu i vreme koje provode sa roditeljima im je važno.
„Njihova osnovna potreba je igra i to bi im trebalo omogućiti tokom raspusta“, dodaje.
Jednostavna Gugl pretraga ‘letnji raspust deca’ vraća širok izbor – letnji kampovi, super raspusti, dnevni boravak.
Cene su podjednako šarolike.
Boravci, koji rade od jutra do popodne, i u kojima su obezbeđeni obroci, koštaju od 260 evra i više mesečno.
Cena zavisi od programa koji nude – odlazaka dece u pozorište, bioskop, muzej, na bazen, ali i dela grada u kome su smešteni.
Dok roditelji u Zemunu za četiri nedelje plaćaju oko 30.000 dinara, na Vračaru trošak može biti i više od 40.000.
Prosečna zarada u Beogradu je 153.000 dinara, ali postoje velike razlike među opštinama, i upravo je Vračar u centru grada naselje sa najvećim platama.
Želeći da osigura osmišljeno vreme, Jasna Marinković je upisala sina u letnji boravak, gde će provesti mesec i po dana.
„Kada nema baka i deka da uskoče, morate da pronađete drugo rešenje. Boravak nije jeftin, ali mi je važno da znam gde je i kako provodi dan“, kaže.
Super raspust sa učiteljicom ili specijalizovani kampovi sa sportskim, jezičkim ili edukativnim sadržajima mogu da koštaju i više od dnevnih boravaka.
Sedam dana sa svim obrocima i prevozom neretko prelazi 40.000 dinara.
Za pojedine mlađe osnovce ovi kampovi su prilika da se prvi put odvoje na duže vreme od roditelja i to može biti izazov i za odrasle i decu.
„Najvažnije je razgovarati sa detetom, pitati ga šta mu pravi nelagodu, dozvoliti mu da o tome govori bez odbacivanja njegovog iskustva rečima ‘ma ne treba o tome tako da razmišljaš, ili to su gluposti'“, kaže Vukičević.
Ovakva odvajanja mogu biti korisna, ali deci su potrebni i „paketići sa alatima za preživljavanje“.
A to može biti dogovor kada ćemo zvati dete, podsećanje na njegove jače strane, veštine koje je već pokazalo, objašnjava psihološkinja.
„Dete neće postati samostalnije i otpornije ako ga ušuškavamo.
„Moramo da ga dozirano, u kontrolisanim uslovima, razgovorom pripremamo za izazovnije periode“, navodi.
Zapadnoevropska izreka „Potrebno je selo da bi se podiglo dete“ odomaćila se i u Srbiji, ali je sve manje onih koji mogu da računaju na pomoć zajednice.
Međutim, Milica Rakić iz Kumana kod Novog Bečeja, ima svakodnevnu pomoć babe i dede oko šestogodišnjeg sina.
„Suprug je terenac, ja radim u Gerontološkom centru, moj sin provodi više vremena sa babom i dedom nego sa nama“, govori.
Oni ga odvode i dovode iz vrtića, i isto će raditi kada krene u školu sledeće godine i dočeka prvi letnji raspust.
„Dopuštaju mu svega mnogo više nego što bismo suprug i ja, i to je uvek borba“, dodaje.
Njoj nedostaje što u njenom mestu nema više organizovanih sadržaja za decu, zbog čega su najmlađi uglavnom usmereni na odrasle.
Deca koja odrastaju uz brižne bake i deke razvijaju veće samopoštovanje, bolju emocionalnu stabilnost i jače društvene veštine, zaključak je Suzane Bosak, autorke knjige „Kako izgraditi vezu sa bakom i dekom“.
Oni više ne rade i mogu u potpunosti da se posvete unučićima, objašnjava Bosak.
Mnoga istraživanja pokazuju da deca koja provode vreme sa babama i dedama nisu sklona depresiji i anksioznosti.
Ovaj odnos je delotvoran i u drugom smeru.
Studija britanske Nacionalne službe za zdravstvo pokazuje da se kod baka koje su jednom nedeljno brinule o deci, smanjio rizik od Alchajmerove bolesti.
Pogledajte video iz hrvatskog Samobora u kome plaćaju penzionerima da čuvaju unuke
„Svi školarci željno iščekuju raspust“ – oko toga nema dileme za Hanu Marić, koja je završila treći razred.
Prethodna leta provodila je u boravku, ali ove godine „moraće sama da se zabravlja“.
Ona je, međutim, spremna i ima jasan plan.
Pored video-igara, ulepšavanja, druženja i putovanja sa porodicom spremila je i „male ciljeve“.
„Planiram da pročitam pet knjiga – En iz Grin Gejblsa i više delova Šonjavka.
„Nadam se da ću da pravim sa mamom neki recept iz Naučnog kuvara, da budem što više napolju, vozim rolere i plivam.
„Sa tatom sam se dogovorila da složim Rubikovu kocku“, kaže Hana.
I osmogodišnji Relja Jeremić, kome će ovo biti prvi raspust, spreman je ko zapeta puška da u petak, tačno u pola 12, izađe iz škole.
„Jedva čekam da idem na more, plivam, i ronim i da pobeđujem mamu u tabliću, a tatu u igricama“, kaže.
On očekuje da će ga najviše čuvati baka, sa kojom je zakazao partije una, a sigurno će se na meniju naći „kokice i ćevapi“.
„Biću dosta napolju da bih mogao da igram košarku i fudbal. Čitaću Loše momke, Dogmena, Asteriksa i Obeliksa i gledaću Svetsko prvenstvo u fudbalu“, nabraja.
Već pre par nedelja otvorio je ozbiljne pregovore da ide kasnije u krevet i uveren je da će „ubediti roditelje da ostaje do devet uveče napolju“.
„Mislim i da će mi jedno vreme biti dosadno, ali i dalje jedva čekam jer je vreme za zasluženi odmor.“
Za pojedinu decu raspust će biti prilika da prvi put ostaju sami.
Sara, osmogodišnja ćerka Save Ilića, ovog leta provodiće dane kod kuće i sa decom iz komšiluka dok roditelji rade.
Ona sama sebi sprema doručak, a potom ide napolje da se igra.
Sava kaže da on i supruga imaju poverenja u nju, ali je ipak redovno pozivaju preko pametnog sata kako bi proverili da li je sve u redu.
„Ona je odgovorna i zrela i tako je kako je trenutno, dok ne poraste“, dodaje Sava.
Jelena Vukičević objašnjava da svaki dan može biti prilika za osamostaljivanje deteta.
„Roditelji mogu da im poveravaju svakodnevne obaveze – da pospreme, izbace smeće, prošetaju ljubimca.
„I to ne treba predstavljati kao namet već način na koji dete daje važan doprinos svakodnevnom životu. Tako se kod dece razvija samopouzdanje i ohrabruju se da sami preuzmu nove zadatke“, govori.
„Kada to i učini, to je signal da dete sazreva i da će možda sledeće leto biti prilike da ostane samo“, zaključuje.
