Nedavno preminuli trostruki predsednik Evropske komisije Žak Delor uzalud je upozoravao šefove vlada i država u poslednjoj deceniji prošlog veka da je neophodno produbiti integracije unutar EU i usvojiti funkcionalna i efikasna pravila odlučivanja, pre nego što se Unija proširi na istok. Nisu ga poslušali, a vreme, taj galantni gospodin, je pokazalo da je Delor bio u pravu.
Mario Dragi, bivši predsednik Evropske centralne banke, bio je još konkretniji ovih dana: “Model rasta, napretka i odlučivanja u EU se raspao i potrebno je kreirati nove modele a za to je potrebno da EU postane država. Evropsko tržište je samo prividno jedinstveno, u suštini je sastavljeno od serije malih odvojenih tržišta. To je razlog što nam najbolja i najperspektivnija preduzeća odlaze u SAD. Napravili smo kolosalnu grešku kada smo doneli odluku o proširenju, a da prethodno nismo promenili sistem odlučivanja u EU, misleći da pravila koja su funkcionisala sa 12 država mogu i sa 27”.
Prethodni italijanski premijer i najozbiljniji kandidat da postane predsednik sledeće Evropske komisije upozorio je da u novom, multicentričnom svetu, evropske zemlje mogu da sede za glavnim planetarnim stolom samo ako transformišu EU u jedan državni subjekat. “Nalazimo se u funkcionalnoj paralizi. Nismo sposobni da funkcionišemo efikasno ni u ovom sastavu a razmišlja se o proširenju, kao da nismo ništa naučili iz prethodnog iskustva”, podvukao je Dragi.
Drugim rečima, ako EU ne krene u proces federalizacije, kreiranja zajedničke spoljne politike, odbrane i vojske, neće moći da bude geopolitički kredibilni igrač. Današnja EU je zbir država koje igraju svaka za sebe s idejom da profitira što više može, da smanji negativne efekte globalnih kriza i, po mogućstvu, da okrivi druge članice i EU samu za vlastite promašaje i neuspehe.
Svijet u kome se razmišlja racionalno, ekonomski, u kome se teži poštovanju univerzalnih prava više ne postoji. Ako je ikada i postojao
Evropska ekonomija posustaje jer se nije dovoljno i pravovremeno modernizovala. EU je ostala bez jeftinih energenata iz Rusije zbog agresije Moskve na Ukrajinu. Za par godina bi mogla da ostane i bez američkog bezbednosnog kišobrana ako u novembru Donald Tramp pobedi na predsedničkim izborima u SAD. Broj migranata koji odbijaju ili imaju poteškoće da se integrišu u nova društva se rapidno povećava što posledično proizvodi rast ekstremne desnice i destabilizuje članice EU. Kina, Rusija, Turska i zemlje iz Persijskog zaliva u EU vide “lovinu” i tako se ponašaju koristeći kratkovidost evropskih nacionalnih lidera koji od drveta ne vide šumu i dozvoljavaju da budu korumpirani.
Dragi je slamka spasa za EU, praktično jedina politička figura koja ima veliki autoritet unutar EU i u međunarodnim okvirima. Ne postoji ličnost sa jačim kompetencijama i kvalitetima od Dragija da vodi evropski brod u burnim vremenima koja dolaze. EU nema boljeg igrača da govori u njeno ime i da stane na crtu Trampu, Si Đinpingu, Putinu, Erdoganu i diktatorima iz Persijskog zaliva i sa drugih meridijana.
Proročanstvo jednog od očeva Evropske unije Žana Monea “da će Evropa (EU) biti kovana u krizama i da će biti zbir rešenja za prevladavanje tih kriza” do sada je funkcionisalo, gotovo, besprekorno. Sa Dragijem na čelu Evropske komisije moglo bi da dobije još jednu potvrdu.
U prethodne dve decenije smo prisustvovali pretvaranju evropeizma u neku vrstu iluzije koji je mnogo više pogodovao bujanju nacionalizama nego stvaranju preduslova za federalizaciju EU. Manifest “Paneuropa” iz 1923. godine Riharda Kudenhove – Kalergija zabrinjavajuće je aktuelan i danas: “Evropske države su previše male da bi u budućnosti mogle da zadrže svoju nezavisnost. Ako Evropa ne bude išla putem ujedinjenja, njene države će jedna po jedna propadati, kao male dućandžije koji misle da sami mogu da uđu u konkurenciju sa velikim industrijskim kolosima”.
Zemlje osnivači, a i svi ostali, ušle su u EU u ime nacionalnih interesa a ne zbog vrednosti ili evropskih ideala. Nemci i Italijani su želeli da “operu” svoje biografije iz Drugog svetskog rata, Francuskoj je trebao surogat za kolonijalnu imperiju bez koje je ostala, dok je za zemlje Beneluksa, u kleštima između Francuza i Nemaca to bilo jedino logično rešenje.
Grčka, Španija i Portugal su pristupile tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici posle traumatičnih iskustava sa vojnim huntama odnosno klerikalno-autokratskim režimima generalisimusa Fransiska Franka i Antonija de Oliveire Salazara. Irska je preko EU želela da se emancipuje definitivno od Velike Britanije a London, dok nije pao u ruke suverenista i populista, je razmišljao da je bolje uticati na odluke i opstruisati proces dubljih integracija EU iznutra nego spolja.
Istočnoevropske zemlje su pohrlile u EU jer su u njoj videli kravu muzaru, sredstvo da izađu iz siromaštva i da brzo zaborave pola veka sovjetske i komunističke dominacije. Kurcšlus je nastao kada su istočnoevropske članice EU u sadejstvu sa skandinavskim državama i zaleđinom u Velikoj Britaniji i SAD pokušale da oblikuju EU po svojoj slici i prilici. One nisu i ne žele da liče na EU već bi da EU liči na njih: suvi nacionalizam uvijen u oblande suverenizma s ciljem da u porodicu uđu i sestrinske političke snage iz država starosedelaca za realizaciju Evrope suverenih nacija i država koje samo sarađuju. Ili, što bi rekao predsednik Hvatske Zoran Milanović: “EU nije kuća već naselje”.
EU i njeni lideri su se dugo uljuljkivali u ideji da je rat definitivno odbačen kao sredstvo vođenja politike. Uljuljkani ispod američkog bezbednosnog kišobrana smatrali su da se sa ekonomskom povezanošću i zavisnošću stvaraju uslovi u kojima je dovoljno upotrebljavati sankcije i embargo umesto vojnih intervencija ili međunarodne arbitraže za rešavanje međudržavnih sporova. Svet u kome se razmišlja racionalno, ekonomski, u kome se teži poštovanju univerzalnih prava više ne postoji, ako je ikada i postojao.
EU, ako želi da sedi za stolom velikih sa pravom glasa, mora da nastupa kao jedan a to znači da ne bude drugo ime za francuski “grandeur” ili nemačka maska za projekciju interesa Berlina ili marioneta Vašingtona preko istočnoevropskih i skandinavskih država, plus Holandija. EU ne može samo da se profiliše kroz ekonomske, trgovinske i tržišne parametre, ona mora da pronađe zajednički ideološki i politički imenitelj i da radi predano na jačanju vojnog potencijala i odbrambenih kapaciteta. Samo tako će biti geopolitički igrač a ne geopolitički plen planetarnih predatora.
Crna Gora trči trku protiv vremena za ulazak u EU. Podgorica je na ivici da bude poslednja država koja će ući u EU ili prva koja će biti zaustavljena na pragu članstva. Političke tendencije u važnim evropskim državama ne obećavaju ništa dobro. Pobeda Gerta Vildersa u Holandiji je samo vrh ledenog brega nevolja koje bi mogle da zadese politiku proširenja EU. Sledeće godine su izbori u Nemačkoj, a za tri godine u Francuskoj. Ishodi ta dva izjašnjavanja građana će dramatično promeniti, u dobru ili u zlu, sudbinu država kandidata za članstvo u EU i same Unije.
Sve izvesniji dolazak Vildersa na čelo vlade u Hagu neće zaustaviti proces proširenja, ali će ga znatno usporiti. Sa vladom koju će voditi Vilders ili u kojoj će biti njegovi ministri, Holanđani će upotrebljavati svaki izgovor ili priliku da uspore proces proširenja. Oni su to već uspešno radili posle propalog referenduma o Ustavu EU 2005. godine u svojoj zemlji kada su praktično usporili Srbiju i ceo region koristeći kao sredstvo i izgovor nedovoljnu saradnju Srbije sa Haškim tribunalom. Podsetimo, do proširenja 2004. godine Holandija je bila zemlja koja je bila šampion politike proširenja EU a onda je postala njen najveći protivnik, pogotovo posle ulaska Bugarske i Rumunije.
U institucijama EU znaju šta mogu da očekuju od nove izvršne vlasti u Hagu i zbog toga rade ubrzano na pripremi odluka za BiH, Ukrajinu i Moladaviju, to jest za martovski Evropski savet, poslednji na kome će premijer Mark Rute predstavljati Holandiju. Želja je da se pregovarački proces sa tri zemlje postavi na šine i da se tako limitira, koliko to bude moguće, kočenje procesa od strane Holandije. Vilders sam ne može da zaustavi proces proširenja jer će biti na čelu ili deo koalicione vlade u kojoj će nužno morati da sede i predstavnici partija koje imaju mnogo fleksibilniji odnos prema proširenju EU.
Mnogo više od Holandija i Vildersa, zagovornike dubljih integracija EU i proširenja Unije brinu Nemci i Francuzi. U Saveznoj Republici su izbori za Bundestag planirani za 2025. godinu, ali nije isključeno da dođe i do prevremenih izbora imajući u vidu konstantnu krizu u kojoj se nalazi tzv. semafor koalicija kancelara Olafa Šolca. Za tri godine ćemo imati predsedničke izbore u Francuskoj i na horizontu nema kredibilnog kandidata protivnika Marin le Pen.
U Nemačkoj dve sestrinske demohrišćanske partije CDU i CSU zajedno sa Alternativom za Nemačku (AFD) uživaju podršku gotovo polovine biračkog tela. CDU nije više partija koju je vodila Angela Merkel, skrenula je prilično udesno sa novim liderom Fridrihom Mercom i udaljila se od evropskog federalističkog kursa. Sanitarni kordon oko AFD će verovatno izdržati probu i u sledećem sazivu Bundestaga. Međutim, ako nemačka ultra desnica osvoji više od 20 odsto glasova, značajno će uticati na politiku Berlina budući da sve odluke vezane za EU, uključujući i proširenje, moraju da prođu kroz Bundestag i njegova tela.
Čak i da se usvoje najavljene reforme o dubljim integracijama EU i da Crna Gora završi pregovore do 2027. godine, u rukama Le Pen, ako osvoji vlast, ostaju dva veoma moćna instrumenta: pravo veta i raspisivanje referenduma
“Nuklearna bomba” za proširenje EU i pre svega za ulazak Crne Gore je eventualni dolazak na vlast Marin le Pen. Sa liderkom Nacionalnog okupljanja u Jelisejskoj palati sve će biti stavljeno pod veliki znak pitanja. Zato se aktuelnom predsedniku Emanuelu Makronu žuri sa usvajanjem i implementacijom reformi unutar EU sa kojima mogu da se ograniče negativni efekti eventualnog dolaska na vlast Marin Le Pen ili njoj sličnih lidera i liderki. Takođe, mogućnost da Le Pen postane šefica Pete republike morala bi da bude ogroman stimulans za Podgoricu da uradi sve što može da završi pregovore do prve polovine 2027. godine.
Ipak, čak i da se usvoje najavljene reforme o dubljim integracijama EU i da Crna Gora završi pregovore do 2027. godine, u rukama Le Pen, ako osvoji vlast, ostaju dva veoma moćna instrumenta: pravo veta i raspisivanje referenduma. Bez obzira na obim i značaj reformi unutar EU, uključujući i one vezane za glasanje, o prijemu novih članica će se odlučivati jednoglasno, to jest svaka država članica EU će moći da stavi veto. U slučaju Francuske, zahvaljujući zakonu usvojenom na izričit zahtev Nikole Sarkozija pre 15 godina, predsednik Pete republike ima diskreciono pravo da raspiše referendum o članstvu nove zemlje u EU. Fransoa Oland nije koristio tu mogućnost za Hrvatsku, ali je pitanje da li bi njegov primer sledila Le Pen za Crnu Goru ili neku drugu državu.
Dakle, bez Dragija na čelu EK, sa Vildersom u Hagu, Mercom u Berlinu i na kraju Marin le Pen u Parizu, proces produbljivanja evropskih integracija bi bio u najboljem slučaju zamrznut, a prva kolateralna šteta bi bila politika proširenja i posebno Crna Gora, kao jedini kandidat koji može da stigne do praga članstva u EU do kraja ove decenije.
To je negativan scenario. Postoji i pozitivan, zato Crna Gora mora da iznenadi sve i sebe samu da bude vredna, brza i efikasna.
