Pošto je očigledno slab priliv mladih snaga u redove „vojvođanskog“ secesionizma, aktivirani su i trećepozivci – bilo prizivanjem njihovog duha, bilo izvlačenjem veterana iz političke penzije.
Notorni Gruhonjić je zavapio: „Ima li još Vojvodine Milenka Perovića“, dozivajući iz groba duh pokojnika, kako bi potom s tugom podsetio na besmrtne reči ovog montenegrinskog ekstremiste: „U državi Srbiji Vojvodina ima smisla i može postojati samo kao ono što je zaposjednuto i što se drži kao zaposjednuto“!
Istaknuto mesto na Gruhonjićevom sajtu dobila je i Branislava Kostić, nekadašnja predsednica Vojvođanskog kluba, kako bi objasnila da je „Vojvodina entitet koji je nastao van teritorije Srbije“, te da ona „na osnovu toga ima svoja istorijska (sic!) prava“. Ona pokušava da oživi staru fatamorganu da je „Vojvodina u sastav Srbije ušla voljom svojih građana“, pa da valjda isto tako nekakvom autonomaškom „voljom“ ona može i da izađe.
O tim fantazijama – „Vojvodina je suverena, Srbija je okupator“ – ovde sam već ranije pisao, pa se neću oko toga zadržavati. Preći ću na povratnika Dragana Veselinova koji se, posle višegodišnje pauze, opet oglašava.
On je, po vojvođanskom pitanju, žario i palio devedesetih. „Nećemo da nas brojniji Srbijanci preglasavaju u Beogradu“, objašnjavao je u zagrebačkom „Vjesniku“(14. 2. 1996; ovde, 311). „Hoćemo svoju skupštinu, a da u Beograd idemo samo zbog općih poslova – vojske, vanjske politike i carina. Sve ostalo je naše“ (vojvođansko; 312).
„I neka se zna da je srpska zastava u Vojvodini plavo-žuto-zelena, a njihova to nije, oni imaju svoju“!, uzvikivao je (isto). „Srbijanci su se pokazali nesposobni za vođenje velike državne zajednice. Svi su jugoslavenski narodi od njih otišli. Kaznio ih je Dejton i cijeli svijet. Srbija je od Drine do Vranja“ (isto).
Sada je pak Veselinov nastavio tamo gde je stao pre tridesetak godina – sa žalbama kako „Srbijanci“ („Šumadinci“) kinje i iskorišćavaju ostale Srbe, a naročito „Vojvođane“.
To je specifična secesionistička pozicija koja se donekle razlikuje od Gruhonjićeve. Dok je Gruhonjić „Jugosloven“ koji hoće da pravi naciju „Vojvođana“, Veselinov se predstavlja kao dobar Srbin, kome samo smeta „srbijanski“ bezobrazluk i nesposobnost.
Gruhonjić bi hteo da odvoji Vojvodinu, zato što tamo živi nacija kultur-Vojvođana, a Veselinov zato što su sirotim vojvođanskim Srbima dojadili bahati „Srbijanci“.
Ne bi li pokazao svu grozotu položaja Vojvodine, Veselinov je analizirao svečanu akademiju održanu povodom Dana srpskog jedinstva u Novom Sadu (snimak ovde).
„Tamo nije razvijena ni zastava Vojvodine sa tri zvezde“, žali se on, čak „niko nije uzviknuo – živela Vojvodina“! I naravno da nije svirana vojvođanska himna jer Vojvodina „ne samo da nema himnu, već u njoj niko ne sme da zatraži ni referendum o otcepljenju od Beograda“.
O kakva nesreća!
I ne samo da se Vojvodina ne spominje, već su i na priredbi „sve pesme, osim dve, izvedene na turski ritam od sedam osmina“. To vam je ono: jendvatri-jendva-jendvatri. „Ali to nije naš slovenski takt, naš takt su najvećma dve i četiri četvrtine“ – protestuje zgroženi Veselinov, čija se vojvođanska duša baš napatila slušajući odurne sedamosminske taktove.
Istina, nastavlja dalje Veselinov, bila je tu i „jedna lepa rodoljubiva pesma izvedena u sporom austrijskom valceru na tri četvrtine“ (Ovo je Srbija – S. A.), „dok je Biničkov Marš na Drinu od dve četvrtine izveden u pravom oštrom pruskom marševskom ritmu“. Ali taj austrijsko-pruski intermeco, avaj, bio je prekratak za njegove osetljive mitelojropske uši, budući da je morao onoliko da sluša orijentalni melos s južne obale Save i Dunava.
Veselinov dalje prelazi na analizu porekla govornika, kako bi nanovo dokazao zapostavljenost Vojvođana. Istina, besedili su patrijarh Porfirije (koga on ljubazno zove „rašidun Perić“ – rašidun je sunitski kalif) i premijer Vučević, a za obojicu naivne duše možda mogu da pomisle da su Vojvođani.
Ali ne, pametni Veselinov nam otkriva strašnu istinu, koja zaslužuje da bude citirana u celosti:
„Obojica su potomci kolonista u Vojvodini. Preci su im iz Bosne i Crne Gore. Odrasli su i školovali se na vojvođanskoj pšenici i kulturi. Srećom, ponekad se zbog toga oseti i bački naglasak u njihovoj ekavici. Ne govore kao Banaćani i Sremci, više ćete uočiti bunjevački uticaj. Nijedan nije u svom Novom Sadu pozdravio Vojvodinu niti je izgovorio njeno ime, svoju stvarnu majku. Ne smeju. Vojvodina je pustara po kojoj ore Srbija“.
Šmrc, šmrc, siguran sam da su i vama zasuzila oba oka posle ovako potresne analize govora, akcenta, porekla i muzičkih taktova srbijanskih zlotvora, što namučiše nesrećnu Vojvodinu svojim kosovsko-resavskim naglaskom i sedamosminskom muzikom…
Pre ove brilijantne analize Veselinov je skrenuo na sebe pažnju i jednako fascinantnim otkrićima, koja su objavljivana pod naslovima poput „Sveti Sava nije bio Srbin“!
Tako on u intervjuu listu „Danas“ kaže da Sveti Sava „nikada nije rekao da je Srbin, nikada nije upotrebio sintagmu srpske zemlje, nikada nije izgovorio termin pravoslavlje, nikada nije rekao da je arhiepiskop svih srpskih zemalja – sem u jednom drskom falsifikatu njegovog jerusalimskog pisma igumanu Spiridonu nekoga iz crkve u 20. veku“.
Moram da priznam da sam se začudio ovakvim tvrdnjama, pa sam uzeo da ih proverim u Sabranim spisima Svetog Save (Prosveta i Srpska književna zadruga, Beograd 1986; prevod Dimitrije Bogdanović; dostupno ovde).
U Hilandarskoj povelji Simeona Nemanje stoji „ovom zemljom srpskom“, u Studeničkom tipiku tri puta se pominje sintagma „sve srpske zemlje“, a u Žitiju svetog Simeona Nemanje četiri puta se koristi izraz „srpska zemlja“.
„Pravoslavna vera“ stoji dva puta u Službi svetom Simeonu i jednom u Hilandarski tipiku, a izraz „pravoverni“ se koristi tri puta u Žitiju svetog Simeona Nemanje. „Prvi arhiepiskop sve srpske zemlje, Sava grešni“, kaže za sebe Sv. Sava u Pismu Spiridonu. Ah da, to je falsifikat, kao verovatno i onih osam puta „srpska zemlja“ što nalazimo u ostalim njegovim spisima (i to bez Krmčije, koja je obimnija od svih njih zajedno).
Dakako, Veselinov je u pravu. Sv. Sava nikad nije napisao rečenicu „Ja sam Srbin“, kao što nije napisao ni rečenicu „Ja imam glavu“, iz čega sasvim lepo možemo da zaključimo da je umesto glave imao dve kokošije noge.
Lepo napisah onomad da su naši „antinacionalistički“ mediji obične tvornice laži, a sada moram da dodam da mi sve više prestaje biti zabavno da se tim ludorijama bavim i ispravljam krivu Drinu.
No, da se vratim na Vojvodinu-naciju: ne pomažu tu ni trećepozivci. Ma koliko kljukana dolarima i evrima, ta ideja očigledno slabo napreduje. Mora da se smisli nešto novo, što se lako lepi uz svakodnevno mišljenje, a znatno teže razotkriva.
Baš da vidimo šta će majstori sledeće da smisle…
