Krzno je odlika sisara. Ali ćelav je lep za nekoliko čudaka sisara, uključujući delfine, krtice, slonove i, naravno, ljude. Da ne spominjem zgodnu adaptaciju.
Ipak, svi naši preci su imali dosta krzna. Prema novoj studiji o relativno bezdlakim sisarima, još uvek imamo sredstva da budemo hirzuti. Čini se da su ti geni jednostavno isključeni.
U svom lovu na skoro 20.000 kodirajućih gena i 350.000 regulatornih, u poređenju sa 62 različite vrste sisara, genetičarka sa Univerziteta u Pitsburgu Amanda Kovalčik i njen tim pronašli su mehanizam iza ovih fascinantno paralelnih promena.
Ovo ponovno pojavljivanje osobine u nepovezanim linijama poznato je kao konvergentna evolucija. U slučaju bezdlake, evoluirala je nezavisno najmanje devet različitih puta duž različitih grana porodičnog stabla sisara.
Pritisci selekcije za ovaj nedostatak dlake su različiti kao i vrste koje su izgubile dlaku. Za slonove, to je način da brže izgube toplotu; za morske sisare, biti uglađeniji znači manji otpor kretanja u vodi; a za nas, pa, moguće je da postoje višestruki pritisci koji doprinose, uključujući termoregulaciju i smanjenje parazita.
Uprkos ovim razlikama, Kovalczik i kolege su otkrili da genetske promene kod vrsta bez krzna uglavnom proizlaze iz mutacija u istim skupovima gena.
Mnogi od ovih gena za prikupljanje mutacija bili su povezani sa strukturom same kose, poput gena koji kodiraju proteine keratina, sekvence koje regulišu razvoj kose.
„Kako su životinje pod evolucionim pritiskom da izgube kosu, geni koji kodiraju kosu postaju manje važni“, objašnjava genetičar sa Univerziteta u Pitsburgu Klark Nejtan.
„Zato oni ubrzavaju stopu genetskih promena koje su dozvoljene prirodnom selekcijom. Neke genetske promene mogu biti odgovorne za gubitak kose. Druge mogu biti kolateralna šteta nakon što kosa prestane da raste.“
Iako još uvek zadržavamo mnoge gene za kodiranje krzna naših predaka, njihovi regulacioni točkići su postavljeni na „isključeno“ zbog akumulacije ovih mutacija.
Tim je takođe identifikovao stotine novih regulatornih gena vezanih za kosu i neke potencijalne nove gene za kodiranje kose. Ovo se može pokazati važnim za ljude koji pokušavaju da povrate izgubljenu kosu zbog poremećaja ili hemoterapije.
„Postoji dobar broj gena o kojima ne znamo mnogo o njima“, kaže Kovalčik. „Mislimo da bi mogli imati ulogu u rastu i održavanju kose.“
Pristup tima bi se takođe mogao primeniti na različite konvergentne evolucione osobine. Oni sada koriste svoj kompjuterski metod da bi ispitali druga zdravstvena stanja.
„Ovo je način da se odrede globalni genetski mehanizmi koji leže u osnovi različitih karakteristika“, zaključuje Klark.
