Međunarodni tim istraživača koji stoji iza studije ispitao je 94 različite hemijske supstance i njihov uticaj na E. koli, fokusirajući se posebno na to kako te supstance mijenjaju sisteme koji kontrolišu ulazak i izlazak materija iz bakterijskih ćelija.
Pokazalo se da oko trećine testiranih supstanci ometa aktivnost gena povezanih sa upravljanjem „saobraćajem“ kroz ćelijsku membranu. Međutim, kofein je posebno izdvojen – on je doveo do toga da E. koli apsorbuje manju količinu nekih antibiotika, uključujući ciprofloksacin.
„Naši podaci pokazuju da nekoliko supstanci može suptilno, ali sistematski, da utiče na regulaciju gena kod bakterija“, kaže mikrobiolog Kristof Binsfeld sa Univerziteta u Vircburgu u Njemačkoj.
Istraživanje je dio šireg rada o fenomenu niskog nivoa rezistencije na antibiotike. Ne radi se o klasičnoj otpornosti, već o suptilnim promjenama u načinu na koji bakterije reaguju na okolinu.
Kod E. koli, kofein pokreće lanac reakcija koji uključuje regulator gena nazvan „Rob“, što dovodi do promjena u transportnim proteinima. Rezultat je smanjen unos antibiotika.
„Kofein pokreće lanac događaja koji počinje sa regulatorom gena Rob i završava promjenom nekoliko transportnih proteina kod E. koli, što dovodi do smanjenog unosa antibiotika kao što je ciprofloksacin“, objašnjava bioinženjerka Ana Rita Brokado sa Univerziteta u Tibingenu.
Naučnici naglašavaju da su rezultati dobijeni u laboratorijskim uslovima i da još nije jasno kako se ovo ponaša u ljudskom organizmu. Takođe nije poznato koliko bi kafe bilo potrebno da bi efekat bio klinički značajan.
Zanimljivo je i to da isti efekat nije uočen kod Salmonella enterica, što sugeriše da je reakcija specifična za određene bakterije.
Za sada – ne znači da treba paničiti ili izbaciti kafu iz svakodnevne rutine tokom terapije antibioticima. Ali istraživanje otvara važna pitanja o tome kako uobičajene supstance iz hrane i pića mogu uticati na djelovanje lijekova na nivou mikroorganizama.
Drugim riječima, ono što pijemo ili jedemo možda ima suptilniji uticaj na terapiju nego što se ranije mislilo – ali još uvijek smo daleko od jasnih kliničkih pravila.
