Norveška raketa, ispaljena 25. januara 1995. godine da bi proučavala Polarnu svetlost, pogrešno je doživljena u Rusiji kao nadolazeći nuklearni projektil na direktnoj putanji do Moskve.
Tokom nešto više od sat vremena tog ledenog zimskog dana, svet se susreo sa najgorom noćnom morom Hladnog rata .
Jedne ni po čemu posebne srede posle podne, vojni tehničari na smeni u radarskom stanicama širom severne Rusije primetili su zlokobnu tačkicu na njihovim ekranima.
Raketa je bila lansirana negde uz norvešku obalu i uzbrano pristizala.
Kuda se uputila i da li je predstavljala pretnju?
Na kraju kajeva, većina je pretpostavljala da su takve nuklearne tenzije nestale zajedno sa Berlinskim zidom.
Za one koji su nadzirali nebo, implikacije su bile zastrašujuće.
Oni su znali da jedan projektil ispaljen iz američke podmornice u tim vodama može da prebaci osam nuklearnih bojevih glava do Moskve za 15 minuta.
Poruka je ubrzano preneta komandnim lancem do tadašnjeg ruskog predsednika Borisa Jeljcina .
On je postao prvi svetski lider koji je aktivirao „nuklearnu aktovku“, kofer koji sadrži instrukcije i tehnologiju za detoniranje nuklearnih bombi.
Od okončanja Drugog svetskog rata, države naoružane nuklearnim oružjem vodile su politiku odvraćanja, zasnovanu na ideji da ako zaraćene strane izvrše masivne nuklearne napade, to će dovesti do uzajamno zagarantovanog uništenja.
U tim napetim trenucima, Jeljcin i njegovi savetnici morali su hitno da odluče da li da odgovore.
Kao što svi znamo sada, ovaj zabrinjavajući lanac događaja nije se završio katastrofom.
Uprkos povećanim napetostima, priča je završila kao zabavni prilog na kraju večernjih vesti, sa sve crnohumornom pesmom Toma Lerera „Svi ćemo otići zajedno kad budemo išli“/… svi prožeti užarenim sjajem“.
We Will All Go Together When We Go/… all suffused with an incandescent glow
Svetska tržišta valuta su se uzdrmala, dok su političari, vojne vođe i novinari proveli mahnitih sat vremena pokušavajući da dođu do informacija.
Voditelj BBC-ja Džeremi Paksmen je primetio:
„Pre nego što odemo, valja napomenuti da nuklearni rat nije izbio danas, uprkos najboljim naporima ruske novinske agencije.
„U 13.46 sati počeli su da pristižu izveštaji koji su se pozivali na moskovsku novinsku agenciju Interfaks da je Rusija oborila nadolazeću raketu.
„Novinari, koji su mislili da će dobiti najbolja sedišta za Armagedon, odmah su pozvali Ministarstvo odbrane.
„Promućkani, ali nepotreseni portparol odvažno je rekao: ‘Siguran sam da Britanci nisu ispalili nikakve rakete na Rusiju.’“
Portparol Pentagona nije znao da kaže ništa više od toga, rekavši: „Sve što imamo su izveštaji o izveštajima“.
Sat vremena kasnije, oni koji su bili svesni potencijalne krize mogli su ponovo normalno da dišu.
Interfaks je ispravio izveštaj napisavši da je, iako je ruski sistem ranog upozorenja registrovao lansiranje projektila, raketa sletela na norvešku teritoriju.
Kasnije je zvaničnik odbrane u Norveškoj potvrdio da je lansiranje izvršeno u miru.
Ono je bilo sastavni deo rutinskog naučnog istraživačkog programa na civilnom raketnom poligonu kako bi se prikupile informacije o Polarnoj svetlost i, jedinstvenom meteorološkom fenomenu poznatijem kao Aurora borealis.
Raketa je sletela kao što je i bilo planirano u more blizu zabitog arktičkog ostrva Spicbergen, daleko od ruskog vazdušnog prostora.
Satima nakon što se znalo da je izveštaj lažan, neimenovani izvori ruske odbrane rekli su za Interfaks da je „suviše rano reći“ da li je namera lansiranja bila da testira njihov radarski sistem ranog upozorenja.
Rusija je bila osetljiva povodom sopstvenih sposobnosti protivvazdušne odbrane još od 1987. godine, kad je zapadnonemački tinejdžer Matijas Rust uspeo da preleti više od 750 kilometara kroz svaki sovjetski odbrambeni štit u avionu sa jednim motorom i da sleti pred kapijom Kremlja.
Sada je Hladni rat već bio okončan, ali je to bio znak da su neki ruski zvaničnici ostali nervozni po pitanju nuklearne pretnje.
„Bio sam prestravljen kad sam čuo za pažnju koju je privuklo naše rutinsko lansiranje“, rekao je norveški naučnik Kolbjorn Adolfsen, koji je bio na sastanku kad su počeli da pristižu panični telefonski pozivi.
Ono što je bilo još čudnije je da je nedeljama pre toga, Norveška već obavestila Moskvu o planiranom lansiranju.
Adolfsen je sugerisao da su Rusi reagovali možda zato što je ovo bilo prvi put da se raketa aurore borealis popela na toliko visoku balističku putanju, dostigavši nadmorsku visinu od skoro 1.500 kilometara.
Međutim, on kaže da to nije trebalo da predstavlja iznenađenje.
„Poruka je bila poslata preko Ministarstva spoljnih poslova 14. decembra svih zemljama kojih se to tiče da ćemo izvršiti lansiranje“, rekao je on.
A opet, nekako, upozorenje nije stiglo tamo gde je trebalo.
Bio je to otrežnjujući podsetnik kako jedna jedina propuštena poruka može da ima potencijalno katastrofalne posledice.
Pogledajte video: ‘Tražim auroru borealis da bih video sina’
Još od praskozorja nuklearnog doba, bilo je više tesnih promašaja nego što bi čovek voleo da veruje.
Ne radi se samo o krupnim događajima kao što je Kubanska kriza iz 1962. godine, što je verovatno najbliže što je Hladni rat doveo do izbijanja potpunog nuklearnog rata SAD i Sovjetskog saveza.
BBC je 2020. godine izvestio o tome kako su lažne uzbune pokretali svi od labudova selica i Meseca do kompjuterskih grešaka i svemirskih vremenskih uslova.
Jedan avion je 1958. godine slučajno ispustio nuklearnu bombu u porodičnu baštu, srećom pobivši samo tamošnje piliće.
Dva američka vojna aviona su se 1966. godine srušila nad zabitim španskim selom – jedan od njih je nosio četiri nuklearna oružja.
Još koliko 2010. godine, američke vazduhoplovne snage su nakratko izgubile kontakt sa 50 raketa, ostavši bez načina da se otkrije ili zaustavi automatsko lansiranje.
Mnogi u Rusiji su onomad odbacili Jeljcinovo saopštenje da je prvi put upotrebio nuklearnu aktovku kao puko razmetanje, čiji je cilj bio da odvrati pažnju od rata u Čečeniji koji je tada bio u toku.
„Zaista sam juče prvi put upotrebio ‘crni’ kofer sa dugmetom koji uvek nosim sa sobom“, rekao je on za novinsku agenciju Interfaks dan posle.
„Neko je možda odlučio da nas testira, zato što mediji sve vreme izveštavaju da je naša vojska slaba“, dodao je.
Izveštaj Njuznajta o panici zbog norveške rakete možda je bio lakomislen, ali mišljenja o ozbiljnosti incidenta se razlikuju.
Za jednog bivšeg zvaničnika CIA, bio je to „ubedljivo najopasniji trenutak ere nuklearnog oružja“
„Nikada pre lider nijedne nuklearne sile nije zaista otvorio ekvivalent ruske ‘nuklearne aktovke’ u situaciju u kojoj je doživljena prava pretnja, i gde je momentalna odluka da se pokrene Armagedon bila moguća“, napisao je vojni savetnik Piter Praj.
Međutim, istraživač UN-a za nuklearno razoružanje Pavel Podvig je rekao: „Ako bih rangirao ove događaje, verovatno bih mu dao 3 od 10″.
„Bilo je mnogo ozbiljnijih incidenata tokom Hladnog rata.“
Čak je sugerisao da je scenario sa nuklearnom aktovkom možda bio režiran za Jeljcina dan kasnije.
Ruski nuklearni stručnjak Vladimir Dvorkin je rekao da norveška uzbuna nije predstavljala „ama baš nikakvu“ opasnost.
„Čak i kad vam sistem upozorenja da signal o masivnom napadu, niko nikada neće doneti takvu odluku, čak ni iracionalni lider uplašen da je ispaljena jedna raketa.
„Mislim da je ovo bila prazna pretnja“, rekao je za Vašington post 1998. godine.
Pet dana posle incidenta, radio BBC je javio da je Rusija za uzbunu okrivila „nesporazum“ koji ne sme da se ponovi.
Portparol Ministarstva spoljnih poslova rekao je da su Norvežani postupili u skladu sa normalnom procedurom i da nema nikakve zlovolje prema njima.
Iako je katastrofa bila izbegnuta, ostaje zabrinutost što jedna bezazlena meteorološka raketa može da izazove toliku paniku.
