Pomeranje ušiju je zabavna veština da nasmejete nekoga, ali dok mnoge životinje umnogome zavise od toga da načulje uši kako bi bolje čule, kod ljudi mišići spoljašnjeg uha nemaju skoro nikakvo dejstvo. Ipak, naučnici su utvrdili da mišići i dalje pokušavaju da obavljaju svoju zakržljalu funkciju i pomere ušnu školjku u pravcu zvuka.
Kod mnogih životinja pomjeranje ušiju je izuzetno važno, ne samo zato što im pomaže da bolje čuju, već i zato što im pomaže da fokusiraju svoju pažnju na određene zvukove i odrede odakle dolaze.
Dok su kod ljudi uši skoro statične, tragovi sistema orijentacije ušiju i dalje su tu, a naučnici ih nazivaju „nervnim fosilom“.
„Vjeruje se da su naši preci izgubili sposobnost pomeranja ušiju pre oko 25 miliona godina. Iz kog razloga, teško je reći “, kaže vođa studije sa nemačkog Univerziteta Sarland, Andreas Šroer.
Međutim, naučnici su demonstrirali da neuronska kola i dalje postoje i da je mozak zadržao impulse da pomjera uši, mada to očigledno više nije toliko korisno.
Tim je prethodno utvrdio da je kod ljudi pomeranje mišića spoljašnjeg uha povezano sa zvukom na koji obraćaju pažnju. Sada su zaključili da se neki od ovih mišića aktiviraju kada „načuljimo“ uši kako bismo bolje čuli.
U časopisu Frontiers in Neuroscience, naučnici su okupili 20 odraslih osoba bez problema sa sluhom, da slušaju audio-knjigu preko zvučnika istovremeno dok su im puštali podkast sa iste lokacije.
Kao da slušate nekoga u prepunom restoranu
Osmišljena su tri različita scenarija. Kod najlakšeg je podkast bio tiši od audio-knjige sa velikom razlikom u visini zvuka, dok u najtežem scenariju su dva podkasta puštena koji su zajedno bili glasniji od audio-knjige, a jedan od njih je bio skoro iste visine zvuka kao i audio-knjiga.
„Interesovalo nas je da saznamo koliko je sistem mišića spoljašnjeg uha osjetljiv na zvukove u različitim uslovima. Zamislite da slušate nekoga u skoro praznom restoranu, a onda zamislite da isto tako razumijete nekoga u prepunom restoranu“ , objašnjava Šroer.
Svaki od učesnika je iskusio sva tri scenarija po dva puta. Takođe ponavljani su sa zvučnicima u različitim djelovima prostorije. Učesnici su takođe imali na sebi elektrode što je omogućavalo istraživačima da beleže električnu aktivnost koju proizvode mišići spoljašnjeg uha.
Nakon svake probe, od učesnika je traženo i da ocijene koliko im je napora trebalo da slušaju audio-knjigu.
Utvrđeno je da je aktivnost u mišićima koji podižu uho nagore i prema spolja bila najveća tokom najtežih uslova za slušanje. Takođe su utvrdili da su zadnji mišići spoljašnjeg uha, koji vuku uho unazad, bili aktivniji kada su zvukovi dolazili iza učesnika.
„Skoro niko u studiji nije imao mogućnost da voljno pomera uši, pa naši rezultati nisu povezani sa tom sposobnošću “, istakao je Šroer, dodajući da su druga istraživanja pokazala da ljudi mogu da nauče da ograničeno pomeraju uši.
