Jedna vrsta slatkovodnog planktona postala je prvi organizam koji uspeva na ishrani virusa, prema novoj studiji istraživača sa Univerziteta Nebraska-Lincoln u SAD.
Virusi se često slučajno konzumiraju od strane velikog broja organizama, a mogu čak i začiniti ishranu određenih morskih protista. Ali da bi se kvalifikovali kao pravi korak u lancu ishrane – opisan kao virovori – virusi bi trebalo da doprinesu značajnoj količini energije ili hranljivih materija svom potrošaču.
Mikrob Halteria je uobičajeni rod protista za koji se zna da lebdi dok ga njegove trepavice nalik na kosu guraju kroz vodu. Ne samo da su laboratorijski uzorci cilijata konzumirali hloroviruse dodane u okolinu, džinovski virus je podstakao rast Halterije i povećao njenu populaciju.
Efekti široke potrošnje hlorovirusa u divljini mogli bi imati dubok uticaj na ciklus ugljenika. Poznato da inficira mikroskopske zelene alge, hlorovirusi uzrokuju da se njihovi domaćini raspadnu, oslobađajući ugljenik i druge hranljive materije u životnu sredinu – proces koji bi ozbiljne količine konzumiranja virusa mogle da ograničavaju.
„Ako pomnožite grubu procenu koliko virusa ima, koliko trepavica ima i koliko ima vode, dolazi se do ove ogromne količine energije koja se kreće uzduž lanca ishrane“, kaže ekolog Džon DeLong sa Univerziteta Nebraska-Linkoln.
„Ako se ovo dešava u obimu za koji mislimo da bi moglo biti, to bi trebalo u potpunosti da promeni naš pogled na globalni ciklus ugljenika.
Istraživanje je trajalo tri godine i zasnivalo se na ideji da veliki broj virusa i mikroorganizama koji se mogu naći u vodi može dovesti do toga da prvi pojedu drugi – iako nije bilo mnogo prethodnih studija kojima bi se naučnici mogli obratiti za referencu.
Postoje neke dobre stvari unutar virusa ako ste organizam koji želi da se hrani, uključujući aminokiseline, nukleinske kiseline, lipide, azot i fosfor. Sigurno bi nešto htelo da napravi obrok od toga, rezonovali su istraživači.
Tim je prikupio uzorke vode u ribnjaku i dodao im hloroviruse, tražeći da li neka vrsta tretira viruse kao hranu, a ne kao pretnju. To ih je dovelo do Halterije i Paramecijuma, koji su oboje uspevali u vodi.
Dok je Paramecijum grickao viruse, njegove veličine i broj jedva su se pomerali. Halterije su ih, s druge strane, večerale, koristeći hlorovirus kao izvor hranljivih materija. Populacija cilijata je za dva dana porasla oko 15 puta, dok je populacija virusa opala stostruko.
„U početku je to bila samo sugestija da je bilo više [organizama Halterije]“, kaže DeLong. „Ali tada su bili dovoljno veliki da sam mogao da ih uhvatim vrhom pipete, stavim ih u čistu kap i mogu da ih prebrojim.
Fluorescentno zelena boja je korišćena za označavanje DNK hlorovirusa pre nego što je uvedena u dve vrste planktona. Ovo je potvrdilo da su virusi jeli: vakuole – mikrobni ekvivalent želuca – svetlele su zeleno od hranjenja.
Dalja analiza je otkrila da je rast halterije u poređenju sa opadanjem hlorovirusa odgovarao odnosima koji se vide u drugim mikroskopskim odnosima predatora i plena u vodenim sredinama, dajući timu više dokaza o tome šta se dešava.
Ovde ima još mnogo toga da se istraži. Zatim, istraživači žele da pogledaju kako virovori mogu uticati na mrežu hrane, evoluciju vrsta i otpornost populacija. Pre toga, međutim, treba da prikupe dokaze da se to dešava u divljini.
„Bio sam motivisan da utvrdim da li je ovo bilo čudno ili ne, ili da li odgovara“, kaže DeLong. „Ovo nije čudno. Samo niko to nije primjetio.“
„Sada moramo da saznamo da li je to istina u prirodi.“
