Nikad nisam video toliko nasmejanih Londonaca.
Benksi, najslavniji anonimni umetnik na svetu, odlučio je da je zid zgrade u kojoj živim savršeno platno za njegov najnoviji mural.
Otkako se slika pojavila u nedelju, 17. marta ljudi se okupljaju oko mog prozora, smešeći i gledajući me kao da govore: „Mogu li da uđem u baštu i fotografišem?“.
I zato pretpostavim da je Benksi moj i kažem im da slikaju koliko god žele.
Nikad nisam video toliko raspričanih Londonaca.
Naviknut da ih srećem sa ozbiljnim izrazima lica dok gledaju svoja posla u podzemnoj železnici, izbegavaju susret očima u liftu, ili spuštene glave žure da se sklone sa kiše, odjednom imam horde neznanaca koji me bombarduju pitanjima.
„Da li ste videli Benksija? Kakav je osećaj imati vlastitog Benksija? Kakvo je značenje murala? Da li vam smetamo ovde? Hoće li vam podići cenu stanarine?“
Neki su hrabriji i odmah prelaze na stvar: „Da li ste vi Benksi?“.
Ne kažem im da jesam, ali ni ne poričem.
Drugi, sa mešavinom ljubaznosti i sramežljivosti, daju pet funti svojoj deci, koja dotrčavaju pod moj prozor da me časte što sam im dozvolio da sačuvaju lepu uspomenu.
U tom trenutku pomislim koliku stanarinu plaćam i da bi ovaj Benksi mogao da je vine u nebesa, ali onda mi se probudi savest i odbijem novac, govoreći im da za te pare odu u prodavnicu pored mog stana i kupe slatkiše.
Neko, očigledno sa boljim osećajem za biznis od mene, predložio je da oglasim stan na Erbienbiju: „Predivan stan ukrašen originalnim Benksijem“ – BenksiBienbi, ako dozvolite.
Ne, nisam video Benksija.
Nisam bio kod kuće kad je naslikao mural.
Izgleda da se to desilo u ranim satima nedelje ujutro, tako da mi je uteha da se, čak i da sam bio kuće, sve verovatno desilo toliko brzo da ne bih ni primetio.
Došao sam kući posle dvanaest narednog dana i već je bilo ljudi koji su fotografisali, pravili snimke i, naravno, spekulisali o radu.
Nekolicina je primetila da se pojavljivanje murala poklopilo sa Danom Svetog Patrika (17. mart), slavljem koje obeležava zelena boja.
Takođe, da je koristio istu nijansu zelene koja se koristi na znacima za socijalno stanovanje u Islingtonu, u četvrti severnog Londona u kojoj je mural.
U ponedeljak, 18. marta umetnik je objavio neke fotografije na svom nalogu na Instagramu kako bi potvrdio da on stoji iza rada, ali mimo toga, imamo samo teorije.
Čini se da je Benksi, ko god bio, koristio aparat za gašenje požara da nanese farbu na ispucali zid.
Pravo drvo je drvo trešnje i prilično je bolesno, deluje mrtvo, tako da neki kažu da je Benksi oživeo krošnju bojom.
A devojčica – ili dečak – koja drži crevo kao ona koja se koriste za zaprašivanje?
Poruka o prirodi?
Umetničko delo se razvija; neki ljudi dolaze sa jabukama i ostavljaju ih pod drvo, kao da su pale sa grana.
I tako je Benksi stvorio jedino drvo trešnje na kojem rastu jabuke.
Ako sastavite tragove iz murala i načine na koji ljudi imaju interakciju s njim, tumačenja su beskonačna, baš kao što je slučaj sa svim drugim umetnikovim intervencijama.
U sredu, 20. marta sam primetio da je mural unakažen belom farbom bačenom preko njega.
Da li je to vandalizam?
Moj stan je sada turistička atrakcija.
Dok pišem ovo, uzimam pauzu a ljudi mi dodaju svoje mobilne telefone da slikam za njih.
Za manje od sat vremena dao sam intervjue lokalnim, japanskim, nemačkim i studentskim medijima.
Australijanac mi je dao sliku sa polaroida, razgovarao sam sa pratiocima meksičkog tinejdžera koji se javljao uživo preko TikToka, a Kolumbijka, kao što sam ja, mi je rekla da bi na mom mestu već prodavala brzu hranu i pivo.
Norvežanka, koja je trebalo da provede u Londonu samo osam sati, odlučila je da joj je prioritet da dođe i vidi mural.
Živim u ovom stanu šest meseci, ali juče je bilo prvi put da sam razgovarao sa komšijom Somalijecem koji se sada brine za vlastitu privatnost zbog toliko ljudi u blizini i sve to zahvaljujući muralu.
To sam, dakle, radio u poslednje vreme, sretao ljudi iz raznih zemalja, primao čestitke kao da ima neke moje zasluge u svemu ovome, dočekivao svoju publiku kao misica i nudio mišljenje o muralu: „Nisam stručnjak, ali mislim da…“
Za sada mi prija sva ova pažnja, ali ne znam da li ću i dalje biti srećan za vikend kad čitav autobus turista odluči da im, posle razgledanja Big Bena i Bakingemske palate, sledeća stanica bude moj stan.
Ovaj mural se pojavio na samom kraju zime, kad grad počinje da poprima boje i svi smo bolje raspoloženi.
I zato je za mene ovo bio sjajan način da otpočnem proleće.
Zahvaljujući enigmatičnom geniju, umirućem drvetu i ispucalom zidu, okružio sam se ljudima i osećao da, iako sam imigrant, istinski pripadam ovoj zajednici oko drveta.
To vam je umetnost, rekao bih.
