Od sredine 2000-ih, Evropom kruži velika privatna kolekcija dela ruske i ukrajinske umetničke avangarde, koju čine stotine slika Lisickog, Rodčenka, Ekstera, Gončarove i drugih.
Poznata kao Zaks kolekcija po njenom vlasniku, prodata je u Evropi za stotine hiljada švajcarskih franaka.
Dela iz kolekcije Zaks sada su izložena u dva važna američka muzeja i jednom u Evropi.
Jedno od njih našlo se u novijim holivudskim filmovima, među kojima je i Openhajmer reditelja Kristofera Nolana koji je upravo nagrađen Oskarom .
Ali stručnjaci kažu da su slike možda lažne, a priča o poreklu kolekcije je zbirka mitova i fantazija.
Dok su tri umetnička detektiva istraživala ovu legendu o izgubljenom Gralu ruske avangarde, BBC je tražio njenog misterioznog vlasnika i one koji su mu pomogli da proda sumnjive slike.
Sredinom 2000-ih, muzeji i privatni kolekcionari trošili su milione dolara na kupovinu ruskih i ukrajinskih umetničkih slika.
Sada je smrt jednog kolekcionara razotkrila razmere falsifikata prisutnih na tržištu.
Roditelji Beatris Gimbel Meknali bili su istaknuti švajcarski kolekcionari slika.
Njen otac – Rudolf Blum – bio je strastven prema modernističkim slikama i skulpturama nastalim u Rusiji, Ukrajini i Belorusiji tokom prve polovine 20. veka.
Pokret je postao poznat kao ruska avangarda i obuhvata neke od najskupljih umetničkih dela na svetu.
„Kupovao je naširoko, sve što mu se dopadalo“, priseća se Beatris.
„Radio je domaći zadatak, pozivajući i razgovarajući sa slikarima. Nije bilo nikakve sumnje da je ono što je kupovao uvek bilo prvoklasno.“
Među mnogim remek-delima u njihovoj kolekciji, porodica je imala i sliku cenjenog Ela Lisickog.
On je bio specijalista za apstraktnu umetnost i smatra se jednom od najvažnijih ruskih slikara u istoriji.
Kad je Beatrisin otac izgubio vid 2005. godine, njena majka – Leonor – nastavila je da gradi porodičnu kolekciju, čak i nakon što je obolela od demencije.
„Bila je veoma ponosna na sposobnost da razluči šta je dobro“, kaže Beatris.
Ali posle Rudolfove smrti 2009. godine, pozvani su stručnjaci da procene imovinu i sve se razbilo u paramparčad.
„Jedan stručnjak je rekao da je čitav niz slika sumnjiv“, priseća se Beatris.
„Bili smo apsolutno šokirani.“
Pogledajte video: Falsifikati koji su zavarali i najprestižnije muzeje
Porodica je kupovala veći deo kolekcije od galerije Orlando iz Ciriha, koju je vodila Suzan Orlando.
Bila je to firma kojoj su Blumovi verovali i koja radi i dan-danas.
Porodična evidencija pokazuje da su često plaćali više od 400.000 evra po slici.
Beatris kaže da je njena majka mislila da je „Suzan Orlando njena prijateljica i da će joj prodavati prava, autentična umetnička dela.“
Međutim, advokati sada sugerišu da su ta kupljena dela bezvredna.
Galerija nije odgovorila na zahtev BBC-ja za komentar.
Beatrisina majka je bila skrhana mogućnošću da je nasamarena i tek se nakon njene smrti Beatris usudila da istraži nešto više i otkrije da li je kolekcija njenih roditelja autentična ili ne.
Beatris je saznala da su neke slike koje su njeni roditelji kupili od galerije Orlando potekle iz kolekcije u vlasništvu izraelskog biznismena rođenog u Sovjetskom Savezu Leonida Zaksa.
Doktor Konstantin Akinša, specijalista za proučavanje porekla umetnina, Džejms Batervik, diler umetnina, i Andrej Vasiljev, amaterski detektiv umetnina koji je već razotkrivao razne prevare u prošlosti, odavno su bili fascinirani Zaksovom kolekcijom.
Zajedno su odlučili da istraže njeno poreklo.
Prema Zaksu, osnivač kolekcije bio je njegov deda Zalman Zaks, obućar iz Jekaterinoslava, današnjeg Dnjepra, u Ukrajini.
Zalman se zainteresovao za radikalnu umetnost kad je naišao na nju u jednoj belgijskoj banci u gradu.
Tada je počeo da otkupljuje slike.
Ali evidencija pokazuje da takva banka nije postojala.
Posao je nastavila njegova ćerka Ana koja je navodno 1940-ih radila kao lekarka na beloruskom selu i koja je bila raskošno nagrađivana radovima umetnika kao što su Lisicki i Aleksandra Ekster od zahvalnih seljana koje je lečila.
Još jednom, nikakva zvanična evidencija ne potkrepljuje nijedan deo ove priče.
Kolekcija je na kraju izneta iz zemlje i ostala skrivena više od 50 godina, pre nego što je ponovo iznikla dvehiljaditih.
„Proučili smo čitavo poreklo Zaksove kolekcije i svaki njen element je nepotkrepljen, zapravo možemo slobodno da ga opovrgnemo“, kaže doktor Akinša.
Zajedno sa kolegama, on je pretresao arhive u potrazi za pominjanjem događaja i ljudi pomenutih u Zaksovoj izuzetnoj priči o vekovnoj porodičnoj kolekciji.
Nije bilo nijednog.
„Ovde imamo klasičan mit o poreklu“, dodaje doktor Akinša.
Nakon što je poreklo oboreno, Beatris je zamolila detektive umetnina da potvrde verodostojnost umetničkih dela Lisickog iz kolekcije Blumovih koja je potekla od Zaksa.
Ruski slikar je bio poznat po apstraktnom slikarstvu i osnivanju pokreta suprematizma početkom 20. veka zajedno sa svojim učiteljem Kazimirom Maljevičem, koji je prešao sa prirodnih obličja na geometrijske oblike.
Ali, sovjetski diktator Josif Staljin proglasio je 1930-ih njegov stil nerazumljivim i naredio da se njegova dela skinu sa zidova i odlože.
Veruje se da je tada nestalo čak 80 slika Lisickog.
Novo tržište se rodilo pedesetih, kad je Zapad ponovo otkrio ovaj umetnički pravac.
Potražnja za umetničkim delima je bila visoka, ali je ponuda bila slaba, zbog čega su postala glavna meta falsifikata.
U potrazi za odgovorima, sreo sam se sa doktorkom Džilin Nadolnji, najistaknutijom naučnicom u istrazi falsifikata ruske avangarde i direktorkom laboratorije Art diskaveri u Londonu, koja koristi tehnologiju za utvrđivanje da li je neko umetničko delo autentično.
Koristeći ultraljubičasto svetlo, doktorka Nadolnji je mogla da identifikuje konkretne materijale korišćene u nastanku nekog umetničkog dela i potom da proveri da li su oni bili dostupni u vreme kad je delo navodno nastalo.
Pažljivo manevrišući Lisickim ispod ultraljubičastog svetla, doktorka Nadolnji je rekla da je „momentalno“ videla istinu.
Ona je spazila „izuzetno svetlucave fragmente vlakana zatočenih na površini“ koji su poticali iz druge polovine 20. veka.
Vlakna koja su mogla nastati samo nakon smrti Lisickog.
„To vam je kao da gledate nešto što je trebalo da je nastalo u 18. veku, a vidite pljosnati televizijski ekran u pozadini“, rekla je ona.
„To prosto nije moguće. Ne može da prođe. To tako ne funkcioniše.“
Ona je dodala da su rezultati bili toliko upečatljivi da „ne bi došlo čak ni do toga moramo da idemo na sud“.
U izveštaju za BBC, doktorka Nadolnji je donela presudu: „Slika Lisickog je sveže konstruisani falsifikat.“
Nalazi su bili teški udarac za Beatris.
Ona je bila šokirana i besna što su njeni roditelji „nasamareni“.
Ali posledice idu mnogo dalje od kolekcije jedne porodice.
Doktorka Nadolnji je rekla „da je načinjena velika šteta“ kad su u pitanju umetnički falsifikati.
„Troše se velika javna sredstva za akviziciju dela za muzeje. Studenti idu u škole da uče o predmetima koji se smatraju autentičnim i reprezentativnim za istorijski arhiv određene kulture“, tvrdi ona.
„Ovo je naš istorijski arhiv. I ako budemo dozvoljavali da se to dešava, uništićemo vlastitu prošlost.“
Najmanje tri umetnička dela, koja su potekla iz Zaksove kolekcije, donedavno su bila izložena u javnim muzejima.
Oni sa oštrijim okom mogli su da zapaze sliku Časovničar u pozadini filma Openhajmer .
Ova slika, čiji je navedeni autor Ivan Kliun, u kolekciji je Mineapoliskog instituta za umetnost.
Pošto im je BBC predočio otkrića do kojih se došlo, muzej je uklonio sliku iz izložbenog prostora, a na njegovoj internet stranici sada piše „pripisano Ivanu Kliunu“ umesto da prosto da kaže da je on autor.
I Klivlendski muzej umetnosti i muzej Albertina u Beču imaju slike drugog slikara koje potiču iz Zaksove kolekcije.
Nijedna od tih slika nije izložena.
Nakon više meseci pokušaja da dođemo do Leonida Zaksa, koji je trenutno glavni vlasnik Zaksove kolekcije, konačno se javio i razgovarao sam sa njim preko telefona.
On mi je rekao da nema pisanu dokumentaciju koja potvrđuje poreklo njegove kolekcije, ali da nije imao razloga da sumnja u porodičnu priču, koju je njegova majka zapisala za njega.
„Kome treba da verujem: rođenoj majci ili gomili nepoznatih ljudi?“, kaže on.
„Ono što je zapisano više nije legenda, već činjenica. Možda pogrešna činjenica, ali nije samo legenda ili priča.“
On mi je rekao da mu je žao zbog nevolje u kojoj se našla Beatris, ali je rekao: „Lično joj nisam prodao ništa.“
I dok Beatris pokušava da se pomiri sa idejom da su njeni roditelji bili žrtve krivotvorenih umetničkih dela, njen sin Erik odlučio je da zadrži lažnog Lisickog.
On je podsetnik na njegovu vlastitu porodičnu istoriju i važnost porekla.
Doktorka Džilin Nadolnji je umrla krajem 2023. godine.
