Šodži Morimoto ima ono što bi neki videli kao posao iz snova: plaćen je da ne radi skoro ništa.
Ovaj 38-godišnji stanovnik Tokija naplaćuje 10.000 jena (71 dolar) na sat da prati klijente i jednostavno postoji kao pratilac.
„U suštini, iznajmljujem sebe. Moj posao je da budem gde god moji klijenti žele da budem i da ne radim ništa posebno“, rekao je Morimoto Rojtersu, dodajući da je imao oko 4.000 sesija u protekle četiri godine.
Sa mršavom građom i prosečnim izgledom, Morimoto se sada može pohvaliti sa skoro četvrt miliona pratilaca na Tviteru, gde nalazi većinu svojih klijenata. Otprilike četvrtina njih su stalni kupci, uključujući i jednog koji ga je angažovao 270 puta.
Posao ga je odveo u park sa osobom koja je želela da se igra na klackalici. Takođe je ozario i mahnuo kroz prozor voza potpunom strancu koji je želeo ispraćaj.
To što ništa ne radi ne znači da će Morimoto bilo šta uraditi. Odbio je ponude da pomeri frižider i ode u Kambodžu, i ne prihvata nikakve zahtjeve seksualne prirode.
Prošle nedjelje, Morimoto je sedeo naspram Arune Čide, 27-godišnjeg analitičara podataka obučenog u sari, i oskudno razgovarao uz čaj i kolače.
Čida je želela da nosi indijsku odeću u javnosti, ali se brinula da bi to moglo da osramoti njene prijatelje. Zato se obratila Morimotu za društvo. „Sa svojim prijateljima osećam da moram da ih zabavljam, ali sa iznajmljivačem (Morimoto) ne osećam potrebu da budem brbljava“, rekla je ona.
Pre nego što je Morimoto pronašao svoj pravi poziv, radio je u izdavačkoj kompaniji i često su ga zamerili da „ništa ne radi. Počeo sam da se pitam šta bi se desilo ako bih pružio svoju sposobnost da ’ne radim ništa‘ kao uslugu klijentima“, rekao je on.
Društveni posao je sada Morimotov jedini izvor prihoda, kojim izdržava ženu i dijete. Iako je odbio da otkrije koliko zarađuje, rekao je da viđa oko jednog ili dva klijenta dnevno. Pre pandemije bilo je tri ili četiri dnevno.
Dok je proveo srijedu ne radeći ništa značajno u Tokiju, Morimoto je razmišljao o bizarnoj prirodi svog posla i činilo se da dovodi u pitanje društvo koje cijeni produktivnost i ismejava beskorisnost.
„Ljudi imaju tendenciju da misle da je moje ‘nečinjenje’ vrijedno jer je korisno (za druge) … Ali u redu je zaista ništa ne raditi. Ljudi ne moraju da budu korisni na bilo koji specifičan način“, rekao je on.