Prema statističkoj agenciji Eurostat, dug država u Evrozoni iznosio je 91,4 odsto ekonomske proizvodnje u 2022. U odnosu na 2021. godinu, to je smanjenje duga od četiri procentna poena. I to jeste mnogo, ali prema analizi Evropske centralne banke (ECB), to se može pripisati jednokratnom efektu zbog ekonomskog oporavka nakon pandemije korone, piše Dojče vele.
U svojoj najnovijoj prognozi, ECB za ovu godinu očekuje nivo duga od 89 odsto. Sledeće godine će on vjerovatno blago pasti na 88,6 procenata.
Sve u svemu, nivo duga je znatno iznad maksimalne granice od 60 procenata bruto domaćeg proizvoda (BDP), koja je predviđena u takozvanom Paktu za stabilnost i rast EU. Pakt je posebno važan za zemlje Evrozone, odnosno za 20 članica EU koje imaju evro kao zajedničku valutu. Na kraju krajeva, to bi trebalo da garantuje stabilnost valute.
Pakt i njegovi strogi kriterijumi suspendovani su na četiri godine zbog pandemije korone i visokih cijena energije kao posledica ruskog napada na Ukrajinu. Evropska komisija nije pokretala nikakve postupke prema članicama zbog prevelikog državnog duga.
Jedanaest država EU je iznad granice od 60 odsto. Najzaduženije zemlje su Grčka sa 171 odsto BDP-a i Italija sa 144 procenta. Njemačka se i dalje dobro drži sa 66 odsto. Visoko zadužene zemlje će sledeće godine morati ponovo da se uozbilje i krenu u smanjenje dugova, preporučuje Evropski fiskalni odbor, nezavisno savjetodavno tijelo Evropske komisije.
„Trenutno imamo neviđeno visok nivo duga. Pritom sam nivo možda i nije toliki problem, ali nas zabrinjavaju izgledi da dug neće pasti bez drastičnih reformi u prezaduženim zemljama“, kaže Nils Tigesen, penzionisani profesor ekonomije iz Danske i predsjednik savjetodavnog tijela Fiskalnog odbora.
„Ne može se očekivati da će finansijska tržišta jednostavno prihvatiti da su nivoi duga trajno iznad 100 odsto“, ocjenjuje Tigesen za DW. Refinansiranje duga postaje sve skuplje za visoko zadužene zemlje zbog visokih kamatnih stopa. Sve je veći jaz između pouzdanih njemačkih i rizičnijih italijanskih državnih obveznica. Rejting-agencija „Mudis“ već je snizila kreditni rejting Italije.
Visoke kamate koje povećavaju cenu duga sada svom silinom pogađaju ministre finansija, odnosno budžete njihovih zemalja. Njemački ministar finansija Kristijan Lindner nedavno je najavio da će servisiranje duga ove godine koštati 40 milijardi evra. Prethodne godine iznosilo je samo četiri milijarde, a sada se udesetostručilo.
Prema Ministarstvu finansija u Rimu, Italija će sledeće godine morati da izdvoji sto milijardi evra za refinansiranje svojih dugova.
Ekonomista Nils Tigesen poziva zemlje da već sada usvoje dugoročni plan za smanjenje duga, prije nego što problem, poput grčke krize prije devet godina, izmakne kontroli i dovede do bankrota država.
„Činjenica da sada imamo veće kamate od očekivanih trebalo bi da nas podsjeti da bi problem zaista trebalo da se shvati ozbiljno i da će razlike između zaduženih zemalja nastaviti da rastu ako se ništa ne preduzme“, upozorava Tigesen za DW.
Desničarska vlada Đorđe Meloni u Italiji suočava se s najvećim problemima, ali nije jedina. Francuska, Španija, Portugal, Grčka i Kipar takođe bi morali da konsoliduju svoje budžete, ukazali su savetnici za budžetsku politiku Evropskog fiskalnog odbora u svom godišnjem izvještaju.
A kako bi to trebalo da funkcioniše a da ne guši privredu ili ne uvodi programe „ratne štednje“ – to je predmet velike debate među ministrima finansija Evropske unije.
Uprkos višemesečnim pregovorima, oni nisu uspejli da se dogovore o konceptu. Dva tabora su međusobno nepomirljivo suprotstavljena.
Jedna grupa, predvođena Njemačkom, zalaže se za jasne budžetske ciljeve koji bi trebalo da važe za sve zemlje i da dovedu do brzog smanjenja duga.
Druga, predvođena Francuskom i Italijom, oslanja se na pojedinačne puteve za smanjenje duga koji uzimaju u obzir specifične okolnosti u Parizu, Rimu ili Atini. I koji ne predviđaju kazne.
Njemački ministar finansija Kristijan Lindner savjetuje restrukturiranje javnih budžeta s fokusom na ulaganja u modernizaciju i digitalizaciju. „To je ono što trenutno radimo u Njemačkoj – vodimo umjereno restriktivnu fiskalnu politiku. To nam je potrebno i u borbi protiv inflacije, inače bi naše akcije bile u suprotnosti s mjerama Evropske centralne banke“, rekao je Lindner za DW, ukazujući na visoke kamatne stope ECB.
Velika državna potrošnja bi, dodaje, podstakla inflaciju, koja je trenutno u padu. Manje dugova i u isto vreme više investicija – to se, kako kaže nemački ministar, može postići samo ako se postave prioriteti. „Ali za to je potrebna hrabrost – da se ponekad kaže ono što nije moguće ostvariti.“
Francuski ministar finansija Bruno le Mer na to gleda drugačije. On smatra da bi štednja i prebrzo smanjenje duga onemogućili državama da dišu i sprečili ulaganja u budućnost.
Italijanski ministar finansija Đankarlo Đorđeti, ali i ekonomisti iz te zemlje, smatraju da bi određene investicije, poput onih u zelenu energiju ili odbranu, trebalo isključiti iz obračuna nacionalnog duga, odnosno odnosa duga prema BDP-u. „Potrošnja povezana sa evropskim prioritetima služi ciljevima strateške politike i ne može se samo tako zanemariti u fiskalnim pravilima“, poručio je Đorđeti na sastanku ministara finansija EU u oktobru.
Njemačka striktno odbacuje to „zlatno“ pravilo investiranja, jer smatra da to slabi Pakt stabilnosti. A italijanski ministar finansija je pod pritiskom, jer Evropska centralna banka smanjuje svoje spasonosne kupovine obveznica italijanske vlade i od 2006. u Italiju neće više priticati novac iz programa EU za oporavak od korone.
Ukoliko se ministri finansija EU i Evropska komisija do kraja godine ne usaglase o novim pravilima o dugu, ponovo bi se primenjivao stari pakt stabilnosti sa svojim strogim ograničenjima novog duga od tri odsto BDP-a i rigidnim zahtevima za brzo smanjenje duga.
Tada bi Evropska komisija verovatno morala da pokrene postupak protiv Italije i Francuske jer će, prema nacrtima njihovih budžeta, te zemlje 2024. imati novi dug koji će biti daleko iznad četiri odsto. To zapravo niko ne želi da rizikuje, a i Nils Tigesen iz Evropskog fiskalnog odbora takođe ne vidi rešenje u starom paktu stabilnosti. Pakt ima jasna i stroga pravila, ali ona se, smatra, nikada ne bi mogla sprovesti u praksi, jer bi kazne gurnule zadužene države još dublje u fiskalni ponor.
„Potrebna nam je dugoročna strategija za smanjenje duga, a ne jednogodišnji ciljevi, kao do sada. Treba nam četvorogodišnji plan, na primjer, u kojem bi trebalo da se opiše put ka konsolidaciji javnih budžeta. Plan koji u najmanju ruku daje pravac i smjernice ka smanjenju duga koje bi taj proces činile vjerovatnim“, preporučuje ekonomista Tigesen, koji je inače ranih 1990-ih radio na razvoju zajedničke valute, evra. Strogi godišnji ciljevi, smatra, nisu efikasni. Neophodni su pojedinačni ciljevi koji bi se primjenjivali tokom dužeg vremena. A potrebno je, dodaje, i strpljenje.
Inače, na evropskom nivou pojavljuje se još jedan budžetski problem. Evropska unija se, naime, prvi put zajednički zadužila za program rekonstrukcije nakon korona-krize.
Finansiranje tog duga od oko 400 milijardi evra – koji se distribuira u vidu kredita i grantova državama članicama, a prije svega Italiji – zbog visokih kamatnih stopa postaje mnogo skuplje nego što se prvobitno računalo. Budžet EU je pod velikim pritiskom, ali članice odbijaju da pokriju dodatne troškove. Na pomolu je sledeća bitka za preraspodjelu na nivou Evropske unije.
