Izraelski premijer sa najdužim stažem Benjamin Netanjahu nada se pobedi na parlamentarnim izborima 27. oktobra, čime bi obezbedio sedmi mandat na vlasti.
Decenijama je Netanjahu (77) predstavljao sebe kao izraelskog „Gospodina Bezbednost“.
Ali njegova kandidatura za još jedan mandat stiže posle onoga što mnogi Izraelci vide kao najveći bezbednosni propust u istoriji ove zemlje: napada predvođenih Hamasom 7. oktobra. 2023. godine.
Od tada se Netanjahu usredsredio na vođenje rata protiv Hamasa, kao i protiv njegovih saveznika, libanskog Hezbolaha i Irana, dok se istovremeno nosio sa tekućim suđenjem po optužnici za korupciju, koju negira.
Ankete ukazuju na tesnu trku Netanjahuovog desničarskog bloka i opozicionog bloka stranaka koje sarađuju na njegovom svrgavanju.
U njih spada bivši premijer Naftali Benet i bivši načelnik vojske Gadi Ajzenkot.
Očekuje se da nasleđe 7. oktobra odigra ključnu ulogu u odlukama mnogih glasača.
Uprkos kontroverzama i političkim krizama koje su ugrožavale njegovu poziciju na vlasti, Netanjahu je stekao reputaciju političkog povratnika.
Reizabran u novembru 2022. godine za šesti premijerski mandat, on predvodi najdesničarskiju koaliciju u istoriji Izraela.
Njegov povratak na vlast usledio je posle relativno kratkog boravka u opoziciji posle 12 neprekidnih godina služenja na premijerskom mestu, što je učvrstilo verovanje među pristalicama da je „Kralj Bibi“ politički nepobediv.
I dalje je popularan među mnogim desničarskim i religioznim glasačima, koji ga doživljavaju kao snažnog lidera po pitanju bezbednosti, čija je vlada insistirala na produženju izuzeća od služenja vojnog roka za ultraortodoksne Jevreje na redovnim verskim studijama.
Ali njegova navodna nepobedivost sada je ugrožena dok se nad izborima nadvija senka napada od 7. oktobra.
Netanjahu je prihvatio izvesnu odgovornost za nesprečavanje onoga što se desilo 7. oktobra 2023. godine, kada je Izrael – pod njegovim mandatom – pretrpeo najkatastrofalniji napad u istoriji, sa hiljadama palestinskih ekstremista koji su se probijali kroz granicu iz Gaze, ubivši 1.200 ljudi i otevši 251 čoveka, odvevši ih u Pojas Gaze.
Ali on kaže da mnogi drugi takođe snose odgovornost, među njima viši bezbednosni zvaničnici, za propuste koji su doveli do tog napada.
On ih je optužio da su namerno odlučili da ga ne probude u satima pred napad, iz straha da će narediti masovni pokret izraelske vojske i eskalirati situaciju.
Najmanje 74.000 ljudi poginulo je u izraelskoj ofanzivi na Pojas Gaze koja je usledila, prema Ministarstvu zdravlja Gaze koje vodi Hamas, čije brojke Ujedinjene nacije smatraju pouzdanim.
Izraelska dela u Gazi izazvala su široko rasprostranjenu osudu međunarodne zajednice.
U godinama posle napada, bilo je sve više izveštaja da je Netanjahu bio upozoren na predstojeći napad – od ličnog šefa bezbednosti, baš kao i regionalnih suseda.
On to negira.
Izraelski list Harec u septembru je objavio odlomke iz nove knjige, u kojoj se tvrdi da je lider Ujedinjenih Arapskih Emirata zvao Netanjahua 10 dana pre napada da ga upozori na planove Hamasa za krupnu operaciju.
Netanjuhov kabinet odbacio je ovaj izveštaj kao „apsolutnu laž“ i najavio da će tužiti list.
U novembru 2024. godine, Netanjahu je postao četvrti svetski lider za kim je izdat nalog za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda, zajedno sa ruskim liderom Vladimirom Putinom, sudanskim Omarom al-Baširom i libijskim Muamerom el-Gadafijem.
Ovaj i nalog za hapšenje bivšeg izraelskog ministra odbrane Joava Galanta izazvali su besnu reakciju širom izraelskog političkog spektra.
Oni se odnose na izraelske vojne akcije u Pojasu Gaze posle Hamasovih napada od 7. oktobra i u njima su optužbe za korišćenje „izgladnjivanja kao metoda ratovanja; i zločine protiv čovečnosti kao što su ubistvo, progon i druga nehumana dela.“
Obojica odbacuju te optužbe.
Benjamin Netanjahu je rođen u Tel Avivu 1949. godine.
Njegova porodica se 1963. godine preselila u SAD, kad je njegov otac Benzion, istaknuti istoričar i cionistički aktivista, dobio akademsko nameštenje.
Sa 18 godina se vratio u Izrael, provevši pet godina u vojsci, služeći kao kapetan elitne komandoske jedinice Sajeret Matkal.
Bio je ranjen prilikom upada u belgijski avion koji su oteli palestinski ekstremisti i koji je sleteo u Izrael 1972. godine, a borio se 1973. godine u Bliskoistočnom ratu.
Netanjahuov brat Jonatan je 1976. ubijen dok je predvodio upad radi spasavanje talaca iz otetog aviona u Entebeu, u Ugandi.
Njegova smrt ostavila je dubokog traga na Netanjahuovu porodicu, a njegovo ime je postalo legendarno u Izraelu.
Netanjahu je osnovao antiteroristički institut u znak sećanja na brata, a 1982. godine je postao izraelski zamenik šefa misije u Vašingtonu.
Netanjahuov javni život je lansiran preko noći.
Sa tečnim poznavanjem engleskog i prepoznatljivim američkim naglaskom, postao je poznato lice na američkoj televiziji i efikasni zastupnik Izraela.
Imenovan je za izraelskog stalnog predstavnika u UN u Njujorku 1984. godine.
Netanjahu je počeo da se bavi politikom kad se vratio u Izrael 1988. godine, osvojivši poslaničko mesto za Likud u Knesetu (parlamentu) i postavši zamenik ministra spoljnih poslova.
Kasnije je postao predsednik stranke, a 1996. godine izraelski premijer, posle vanrednih izbora organizovanih posle atentata na Jicaka Rabina.
Netanjahu je i najmlađi izraelski lider i prvi koji je rođen posle osnivanja države 1948. godine.
Uprkos tome što je žestoko kritikovao Mirovni sporazum Izraela i Palestinaca iz Osla iz 1993. godine, Netanjahu je potpisao ovaj sporazum 1997. godine predavši 80 odsto Hebrona Palestinskoj upravi i pristao na dodatna povlačenja sa okupirane Zapadne obale, na veliko nezadovoljstvo desnice.
Doduše, plan je propao pre nego što je došlo do većine izraelskog povlačenja.
Izgubio je vlast 1999. godine nakon što je raspisao vanredne izbore 17 meseci ranije, poražen od lidera Radničke stranke Ehuda Baraka, bivšeg Netanjahuovog komandira.
Netanjahu se povukao kao lider Likuda, a nasledio ga je Arijel Šaron.
Nakon što je Šaron izabran za premijera 2001. godine, Netanjahu se vratio u vladu, prvo kao ministar spoljnih poslova, a potom i kao ministar finansija.
Iz protesta zbog izraelskog povlačenja iz okupiranog Pojasa Gaze, 2005. godine podneo je ostavku.
Nova prilika mu se ukazala ponovo 2005. godine, kad se Šaron, neposredno pred jak moždani udar posle kojeg je ostao u komi, odvojio od Likuda i osnovao novu centrističku stranku Kadima.
Netanjahu je ponovo dospeo na čelo Likuda i bio izabran za premijera drugi put u martu 2009. godine.
Pristao je na neprikosnoveno 10-mesečno zamrzavanje izgradnje naselja (sa raznim izuzecima) u Zapadnoj obali, omogućivši mirovne pregovore sa Palestinom, ali su ti pregovori propali krajem 2010. godine.
Iako je 2009. godine javno saopštio uslovno prihvatanje Palestinske države uz Izrael, kasnije je pooštrio taj stav.
„Palestinska država neće biti stvorena, ne onako kako ljudi govore o njoj.
„To se neće desiti“, rekao je izraelskoj radio stanici 2019. godine.
Početkom ove godine, rekao je da ga svi znaju kao čoveka koji je „decenijama blokirao osnivanje palestinske države koja će ugroziti naše postojanje“.
Izrael će „po svaku cenu“ zadržati potpunu bezbednosnu kontrolu nad vlastitom teritorijom zapadno od reke Jordan, između ostalog i u Pojasu Gaze i Zapadnoj obalu, poručio je.
Tokom njegove vladavine, proširila su se izraelska naselja u okupiranoj Zapadnoj obali, što njegovi kritičari kažu da komplikuje napore da se postigne rešenje o dve države.
Od 2002, njegova sadašnja vlada odobrila je više od 100 novih naselja i vodila je brza proširenja nelegalnih brdskih predstraža i farmi.
Monitor izraelskih nasilja Peace Now (Mir odmah), zastupnička grupa koja podržava rešenje o dve države, rekao je da je vlada „gurala de fakto aneksiju Zapadne obale do sada neviđenim tempom.“
Prema međunarodnom pravu, sva izraelska naselja i predstraže u okupiranoj Zapadnoj obali su ilegalne.
Predstraže su nelegalne i prema izraelskom zakonu, mada mnoge od njih dobijaju pomoć države.
Palestinski napadi i izraelske vojne akcije iznova su dovodili Izrael u konfrontaciju u Pojasu Gaze i oko njega, pre i pošto se Netanjahu vratio na vlast 2009. godine.
Tokom čitave njegove političke karijere, Netanjahu je iznova upozoravao da Iran predstavlja najveću pretnju po Izrael.
Više od tri decenije tvrdio je da Teheran nastoji da napravi nuklearno oružje i iznova pozivao svetske lidera da zauzmu tvrđi stav prema iranskoj vladi.
Ta dugotrajna kampanja dostigla je vrhunac u februaru 2026. godine, kad su Izrael i Sjedinjene Američke Države pokrenuli udare na Iran u kojima je stradao vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnei.
Iran je izvršio odmazdu napadima na Izrael, američke baze i zalivske države, dok je napad Hezbolaha eskalirao u novi rat u Libanu.
Pakistan je posredovao u primirju koje je potrajalo tokom aprila, a američko-iranski memorandum o razumevanju usledio je u junu 2026, mada je propao u roku od svega nekoliko nedelja.
SAD i Iran su u međuvremenu razmenili vazdušne udare, a novog sporazuma nema na vidiku.
Posle 2016. godine, Netanjahu se suočio sa optužbama za korupciju, koje su kulminirale optužnicom za mito, prevaru i iznevereno poverenje povezane sa tri zasebna slučaja u novembru 2019. godine.
On negira da je počinio bilo kakvo krivično delo i tvrdi da je žrtva politički motivisanog „lova na veštice“ koji su organizovali njegovi protivnici.
Završio je na sudu u maju 2020. godine, postavši prvi aktivni premijer kome se to desilo.
Zatražio je od predsednika Isaka Hercoga pomilovanje, ali je Hercog rekao da bi prvo trebalo da dođe do napora da se postigne vansudska pogodba.
Slučaj ostaje nerazrešen više od šest godina kasnije, a suđenje je i dalje u toku.
Kontroverzni planovi za reformu pravosuđa takođe su izazvali ogromne proteste, razotkrivši duboku podeljenost oko izraelskog nacionalnog identiteta i demokratije, pre napada od 7. oktobra – podele koje ostaju nerazrešene dok se Izrael sprema da ponovo izađe na birališta.
Početak predsedničkog mandata Donalda Trampa doveo je do tešnje veze politike SAD i izraelske vlade.
Posle godinu dana, Tramp ja najavio priznavanje Jerusalima kao izraelskog glavnog grada.
Potez je izazvao bes širom arapskog sveta, koji podržava palestinsko pravo na istočnu polovinu Jerusalima pod okupacijom Izraela od Bliskoistočnog rata iz 1967. godine; to pravo podržavaju UN, koje smatraju Istočni Jerusalim okupiranom palestinskom zemljom, ali je doneo Netanjahuu krupan domaći politički i diplomatski poen.
U januaru 2020. godine, Netanjahu je podržao Trampov plan za mir Izraela i Palestine kao „priliku veka“, mada su ga Palestinci odbacili kao jednostran i ostao je za pregovaračkim stolom.
Netanjahu se slagao sa Trampom i oko Irana, pozdravivši potezu američkog predsednika 2018. godine da izađe iz Iranskog nuklearnog sporazuma i ponovo uvede ekonomske sankcije Teheranu.
Međutim, Tramp je izneo oštre komentare na račun izraelskog lidera, optuživši ga za nelojalnost, pošto je Netanjahu čestitao Džozefu Bajdenu na pobedi na predsedničkim izborima u novembru 2020. godine.
Veze dvojice lidera su se u međuvremenu oporavljale i ponovo bile stavljane na probu.
U njegovom drugom mandatu, Tramp je podržao Izrael u ratu protiv Irana, vršio je pritisak da Netanjahu bude pomilovan za optužnicu za korupciju i primio ga u Beloj kući u nekoliko navrata, poslednji put u julu.
Od Trampovog povratka u Belu kuću u januaru 2025, Netanjahu se osam puta sastao sa američkim predsednikom, više nego bilo koji drug svetski lider.
I pred ove izbore, Tramp je podržao Netanjahua.
U objavi na nalogu na njegovoj društvenoj mreži Istina ( Truth social ), Tramp je pohvalio Netanjahua kao „velikog ratničkog premijera“ i opisao ga kao „snažnog, hrabrog i briljantnog čoveka suočenog sa ogromnim otporom.“
Najviše od svega, izbori se doživljavaju kao referendum o jednoj od najkontroverznijih političkih ličnosti zemlje.
Za pristalice, Benjamin Netanjahu je i dalje potreban da bi sačuvao bezbednost zemlje.
Kritičari, međutim, kažu da njegovo političko preživljavanje dovodi Izrael u veliki rizik.
