Posle talasa napada na planinare i čuvare parka u SAD, Eli Hiršleg istražuje zašto životinje napadaju ljude u divljini.
Keri Berger je otišla u subotu posle podne na vožnju biciklom sa prijateljima po gustoj šumovitoj stazi Tokul Krik nadomak Fol Sitija, u Vašingtonu, kad su dva kuguara istrčala pred njih.
Jedan je otišao u šumu, ali se drugi okrenuo i, u roku od nekoliko sekundi, svukao 60-godišnju ženu za njenog bicikla.
„Nismo imali priliku da se suočimo s njima, da ih oteramo niti bilo šta drugo“, rekla je lokalnoj novinskoj stanici njena prijateljica Eni Bilota.
Mlađi kuguar je nalegao na lice Keri Berger i nije hteo da je pusti narednih 15 minuta.
Njeni prijatelji su pokušali sve: uporno su ga udarali štapovima, spustili stenu tešku 11 kilograma na njegovu glavu i uboli ga perorezom, dok ju je sve to vreme Berger ubadala u oči i usta.
Kad je kuguar konačno na trenutak popustio stisak i Berger je uspela da se izvuče ispod njega, njeni prijatelji su pritisnuli bicikl preko njega, državši ga tako zatočenog dok nije pristigla pomoć.
Berger je preživela, ali je pretrpela značajna, trajna nervna oštećenja na licu.
U Hejns Džankšnu, u Jukonu, Vanesa Čaput je izašla na trčanje sa psom kad je ugledala tri grizlija.
Kao pripadnica Kaska naroda koja je odrasla neprestano srećući alfa grabljivce, Čaput je znala da mora da ih zaobiđe u širokom luku, kao što je i rekla za APTN njuz.
Ali kad se njen pas otrgnuo sa povoca, jedan od medveda je nasrnuo na nju i obuhvatio čeljustima njenu glavu.
Srećom, na glasi je nosila štipaljku za kosu koja se slomila u medvedovim ustima, dovoljno ga preplašivši da je pusti.
Lavež njenog psa potom mu je odvratio pažnju dovoljno dugo da ona uspe da otrči do auto-puta i pozove pomoć.
Imala je ubodne rane duž čitave ruke, slomljenu kost, nervna oštećenja i pokidani triceps.
Ni Berger ni Čaput nisu uradile ništa što bi isprovociralo ove okršaje; oni se smatraju neočekivanim susretima, do kojih dođe kad mesožderi i ljudi nalete jedni na druge, a elemenat iznenađenja izazove odbrambeno ponašanje kod životinja.
Kris Servhin, penzionisani koordinator obnove populacije grizlija pri američkoj Službi za zaštitu riba i divljih životinja, kaže da je to najčešći tip napada medveda sa kojima se susreo.
„Obično medved pokuša da obori osobu ili da je neutrališe zato što se uplaši i potom pobegne“, objašnjava on.
Iako Servhin kaže da se medvedi koji učestvuju u ovakvoj vrsti napada retko uklanjaju ili uspavljuju, i kuguar i grizli bili su podvrgnuti eutanaziji posle ovih okršaja.
I dok sukobi na relaciji ljudi-divlje životinje postaju sve učestaliji zbog širenja ljudske populacije i nestašice resursa koje su izazvale klimatske promene , takvi ishodi bi mogli da postanu prečesti i na kraju da ometu napore u konzervaciji na duge staze .
Sukob između ljudi i divljih životinja već je doveo do desetkovanja vučjih populacija u Evropi i Sjedinjenim Državama , i izumiranja podvrste tigra na južnoj hemisferi.
„Velika pažnja se pridaje ovim napadima, ali je u realnosti broj tih napada veoma nizak“, kaže Vinćenco Penterijani, istraživač Španskog nacionalnog saveta za istraživanje (CSIC).
Prema studiji iz 2023. godine čiji je koautor Penterijani, između 1950. i 2019. godine bilo je 5.089 napada velikih mesoždera širom sveta.
Samo 32 odsto njih završilo se smrću ljudi, a dve trećine tih smrtnih slučajeva su izazvale velike mačke kao što su lavovi i kuguari.
Ima i drugih čestih pokretača napada mesoždera na ljude, od kojih je neke lakše sprečiti nego druge.
Sukobi zasnovani na prirodnoj agresiji – kao što su oni u kojima ženke štite mladunce ili životinje štite izvor hrane – često mogu da se izbegnu dok god se ljudi klone tih životinja i njihove hrane.
Mesožderi koji prepoznaju ljude kao sredstvo da se dođe do hrane sasvim su druga priča.
Kad postanu zavisniji od ljudske hrane koju mogu da nađu na mestima kampovanja ili po kontejnerima, oni počnu manje da izbegavaju ljude.
Gubljenje instinktivne reakcije iz straha dovodi ih češće u situacije u kojima bi mogli da uđu u okršaj sa čovekom, što se često završi tako što ljudi uspavaju datog medveda.
„Nahranjeni medved je mrtvi medved“, kaže Servhin, pozivajući se na čestu uzrečicu među biolozima i konzervacionistima.
Napadi povezani sa predatorskim ponašanjem prilično su retki, čine svega 17 odsto svih napada u Severnoj Americi od 1955. godine.
Oni se dogode kad mesožder doživi ljude kao plen i lovi ih kao što bi lovio bilo koju drugu životinju koju koristi za hranu.
Skorašnji primer predatorskog susreta dogodio se kad je planinski lav ubio 21-godišnjaka i teško povredio njegovog brata u okrugu El Dorado, u Kaliforniji.
To je prvi predatorski napad u ovoj saveznoj državi u poslednjih 20 godina.
A potom su tu životinjski napadi koje su isprovocirali ljudi slikajući se sa njima ili ih hraneći u prirodnom okruženju kao što su nacionalni parkovi koji se često završe tako što se životinje podvrgnu eutanaziji iz predostrožnosti.
„Na kraju se ta životinja navikne na ljude i onda se loše stvari dogode životinji. A ljudi koji su prvobitno želeli da ostvare tu vezu nisu toga nužno bili svesni“, kaže Kristina Vilkinson, postdoktorska istraživačica na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, koja proučava sukobe između kojota i ljudi.
Nakon što je izvršio nebrojene autopsije na svim tipovima napada mesoždera na ljude koji pokrivaju period od 75 godina, Penterijanijev tim veruje da je 50 odsto njih moglo biti izbegnuto da su se ljudi ponašali drugačije.
Studija iz 2017. godine čiji je koautor Penterijani pokazala je da upuštanje u riskantno ponašanje blizu krupnih mesoždera povećava verovatnoću napada.
Dva najčešća tipa rizičnog ponašanja su roditelji koji ostavljaju decu da se igraju napolju bez nadzora i šetanje sa psom koji nije na povocu, prema ovoj studiji.
Vilkinson kaže da 66 odsto napada kojota podrazumeva prisustvo psa.
„Ljudi se nađu u situaciji u kojoj njihovog psa pojuri kojot ili pas pojuri kojota, ili možda šetaju psa blizu jazbine koja je obeležena, a kojot želi da ih isprati dalje od nje“, kaže Vilkinson.
Penterijanijevo istraživanje ukazuje na to da su se napadi krupnih mesoždera postojano povećavali od 1950. do 2019. godine (mada je na to donekle moglo da utiče paralelno povećanje izveštavanja o sukobima između divljih životinja i ljudi).
Postoji nekoliko ključnih razloga za to.
Poslednjih decenija, konzervacija mesoždera i napori da se obnove njihove populacije pokazali su se prilično efikasnim.
„Populacija grizlija je pet puta već nego što je bila pre 40 godina u nižih 48 država“, kaže Servhin.
Urbanizacija u zemljama sa visokim primanjima više zabrinjava kao razlog.
Servhin kaže da ljudi koji se sele iz gradova na selo često ne znaju ili ne izdvoje vreme da nauče kako se poštuju divlje životinje koje tamo žive.
To se često završava nemarnim ponašanjem, kao što su kontejneri za smeće koji nisu otporni na životinje, a koji na kraju mogu da pretvore mesoždere u pretnju uslovljenu hranom.
Eksperti veruju da klimatske promene takođe igraju ulogu u eskalaciji sukoba između ljudi i mesoždera, ali ta korelacija još uvek mora da se učvrsti.
„Kako ograničeni resursi postaju sve ređi, mesožderi i ljudi dolaze u sve češći kontakt, što znači da će dolaziti do više sukoba“, kaže Džen Miler, specijalistkinja za međunarodne programe pri američkog Službi za zaštitu riba i divljih životinja.
Na primer, kaže ona, došlo je do skoka broja napada lavova u zapadnoj Indiji tokom suše kad su životinje i ljudi bili upućeni na iste izvore vode.
Posvećuje se velika pažnja ovim napadima, ali u realnosti je broj tih napada veoma nizak – Vinćenco Penterijani
Klimatske promene takođe skraćuju zimu i smanjuju snežni pokrivač u severnoj hemisferi, za šta Servhin kaže da bi moglo da primorava medvede da okončaju hibernaciju pre nego što hrana na koju se obično oslanjaju – insekti i flora – postane naširoko dostupna.
„Dok se spuštaju u niže predele u potrazi za hranom, stižu u doline u kojima živi mnogo ljudi“, kaže on.
Kako se severne teritorije zagrevaju i led se topi u oblastima kao što je Arktik , polarni medvedi su takođe počeli da se sele na teritorije koje naseljavaju ljudi u potrazi za hranom.
U avgustu je radnik na zabitoj arktičkoj radarskoj stanici na Teritoriji Nunavut, u Kanadi, stradao zbog napada dva polarna medveda .
Verovatnoća sukoba između ljudi i mesoždera čini se da je veća u oblastima u zemljama sa niskim primanjima kojima dominiraju ogromni ruralni predeli i obradivo zemljište, prema Penterijanijevom istraživanju.
„Ima mnogo radnih krajolika na Globalnom jugu koji su zaista heterogeni, koji su ispresecani staništima mesoždera, šumama i savanama, što stvara mnogo više prilika za ove susrete, čisto statistički gledano“, kaže Vilkinson.
U ovim oblastima, mesožderske populacije su veće i rasprostranjenije.
Budući da se ljudi koji tamo žive oslanjaju na poljoprivredu i stoku za preživljavanje, ima više prilika da dođu u kontakt sa ovim mesožderima, kaže Vilkinson.
Ovo preklapanje staništa postavlja scenu za surovu petlju sukoba ljudi i životinja, što dovodi do mnogo više životinjskih smrti nego ljudskih.
„Nasilje – podjednako iz odmazde, kao i preventivno ubijanje divljih životinja – može da postane jedina opcija za stočare da bi mogli od toga da žive ili imaju dovoljno prinosa da prehrane porodice na nekim mestima“, kaže Feldman.
Eksperti kategorički tvrde da uklanjanje životinja nije rešenje.
Kad to postane rutinska reakcija, ona može da dovede do naglog pada populacije i pretnje od izumiranja, kao što je bio slučaj sa sivim vukovima u SAD pre 1960. godine, kaže Penterijani, dodavši: „Morate da preduzmete nešto da sprečite i smanjite mogućnost napada.“
Kontakti između ljudi i divljih životinja možda deluju neizbežno kako populacije mesoždera rastu, ali ima načina da se minimizuju rizici od susreta sa nekim od njih.
Sve kreće od boljeg razumevanja mesoždera u vašem kraju i šta bi moglo da ih privuče vama, ili u kojim situacijama biste vi mogli postati ranjivi.
„Većina moći u ovim situacijama je u vašim rukama, bilo da se radi o poznavanju životinjskog ponašanja ili posedovanju pravih alatki za upotrebu u nekoj od tih retkih situacija“, kaže Vilkinson.
Vilkinson predlaže nošenje kesa u kojima ćete uvek držati hranu tokom kampovanja, nošenje spreja protiv medveda u okrugu naseljenom medvedima u slučaju susreta sa njim, i držanje psa na povocu da ne bi privlačili mesoždere.
Postoje neke opšte smernice za sprečavanje napada.
Penterijani ističe da je važno držati se grupa od najmanje tri odrasle osobe kad ste na mesožderskoj teritoriji; i ako šetate psa, uvek ga držite na povocu, čak i u urbanijim krajevima koji se nalaze na obodu divljine.
Izbegavajte da provodite vreme napolju tokom izlaska ili zalaska sunca; tad su mesožderi obično najaktivniji.
Ako vidite mesoždera, američka Služba za zaštitu riba i divljih životinja preporučuje da ostanete najmanje 100 metara dalje od njih ili dužinu jednog (američkog) fudbalskog terena.
Staranje da ove životinje ne postanu odomaćene i uslovljene hranom jedan je od najvećih izazova, naročito kako se sve više ljudi doseljava u zabite krajeve.
Servhin je pomogao u stvaranju Bear Smart programa za zajednicu da bi se pozabavio upravo ovim pitanjem; to je obrazac za život na medveđim staništima i već se primenjuje u zajednicama širom Montane.
U to spada obezbeđivanje stvari koje bi mogle da privuku mesoždere kao što su kontejneri za smeće otporni na medvede, podizanje električne ograde oko stoke i bašte, neostavljanje hrane napolju i nošenje zaštite na kampovanju, kao što je sprej protiv medveda.
Penterijani kaže da bi preventivne mere kao što su ove trebalo da odbiju većinu mesožderskih napada.
Ali čak i ako on deluje neizbežno, još uvek postoje koraci koje možete da preduzmete da izbegnete povređivanje.
Ako sretnete kuguara ili neku drugu veliku mačku, ne smete da bežite (Vilkinson ističe da će oni misliti da ste plen i lako mogu da vas sustignu), već da polako postanete onoliko veliki i preteći koliko god možete.
Tapšanje, lupanje nogama o zemlju i čak i nasrtanje na životinju najverovatnije će je oterati.
Iste korake treba sledite za medvede.
Služba za nacionalne parkove takođe predlaže da počnete smireno da govorite da biste pokazali da ste ljudi (i samim tim veća pretnja po njih).
Ne želite da okrenete leđa ili da se popnete na drvo, jer grizliji i crni medvedi mogu bolje da se penju od vas.
Kad napad ne može da se spreči, defanzivni manevri mogu da vam pomognu da izbegnete ozbiljne ili smrtonosne povrede, ali oni variraju od životinje do životinje.
U slučaju grizlija, Vilkinson kaže da ćete želeti da se pravite mrtvi, ležeći na stomaku ili prekrivši najranjivije delove tela rancem.
Dobra ideja je takođe pokriti glavu rukama.
Crnim medvedima , s druge strane, treba pružiti otpor svom snagom, jer imate više šanse da uspete protiv manje životinje.
Takođe ćete želeti da se borite protiv kuguara i sličnih krupnih mačaka, kao što su uradili Berger i njeni prijatelji.
Iskoristite sve što vam je pri ruci da skinete životinju sa sebe i potom joj zapretite ili je savladajte sa bilo čim što imate na raspolaganju (kamenje, granje, bicikl) sve dok životinja ne pobegne ili ne pristigne pomoć.
Na kraju, izbegavanje sukoba sa životinjama svodi se na njihovo poštovanje postavljanjem granica kako bi i one mogle da učine isto.
Miroljubiva koegzistencija je moguća, ali kao dominantnija vrsta, ljudi moraju da budu ti koji će preuzeti više inicijativa da bi to funkcionisalo, kaže Miler.
„Ako ljudi koji žive sa mesožderima mogu da dobiju podršku i dobiju ono što im je potrebno za koegzistenciju, onda je koegzistencija između ljudi i mesoždera moguća“, kaže Miler.
„Koegzistencija se dešava uspešno svuda u svetu, čak i pod pretnjom klimatskih promena.“
