Tokom proslava Dana mrtvih koje se održavaju krajem oktobra i početkom novembra u Meksiku, živi se sećaju i odaju počast svojim dragim preminulima, ali uz proslavu – ne tugu.
Neveni ukrašavaju ulice dok muzika čuje iz zvučnika. Odrasli i deca se podjednako oblače kao kosturi i fotografišu, beležeći godišnje radosti ispunjene svečanosti. Veruje se da su tokom Dana mrtvih – ili Dia de Muertos – u stanju da komuniciraju sa svojim preminulim voljenima.
Niko ne zna kada je održano prvo obeležavanje, ali ono je ukorenjeno u verovanjima vezanim za poljoprivredu iz meksičke pre-hispanske ere, rekao je Andres Medina, istraživač sa Instituta za antropološka istraživanja Nacionalnog autonomnog univerziteta Meksika. Katoličke tradicije su uključene u proslavu nakon španskog osvajanja 1521. godine.
„U toj mitologiji, kukuruz je zakopan kada je zasađen i vodi podzemni život neko vreme da bi se kasnije ponovo pojavio kao biljka“, rekla je Medina. Na zrno kukuruza se gleda kao na seme, uporedivo sa kosti, koja se vidi kao poreklo života.
Danas su skeleti centralni deo proslave Dana mrtvih, simbolizujući povratak kostiju u živi svet. Poput semena zasađenog pod zemljom, mrtvi privremeno nestaju samo da bi se vraćali svake godine kao godišnja žetva.
Oltari su takođe suština obreda. Porodice na kućne oltare postavljaju fotografije svojih predaka, koje uključuju ukrase izrezane od papira i sveće. Takođe su ukrašene ponudama predmeta koje su nekada voleli oni koji su sada otišli. To može uključivati cigare, flašu meskala ili tanjir krtice, tortilje i čokolade.
Tradicionalni oltari mogu biti ukrašeni uzorkom koji predstavlja mezoamerički pogled da je svet imao nivoe, rekla je Medina. Ali ne prate svi – ili ne znaju – ovu metodu.
„U meri u kojoj su domorodački jezici izgubljeni, izgubljeno je i značenje (oltara), tako da ljudi to rade intuitivno“, rekao je on. „Tamo gde su se očuvali jezici starosedelaca, tradicija je još uvek živa.
Način na koji Meksikanci slave Dan mrtvih nastavlja da se razvija.
Obično je to intimna porodična tradicija koja se posmatra sa kućnim oltarima i posetama lokalnim grobljima da se grobovi ukrašavaju cvećem i šećernim lobanjama. Oni donose omiljenu hranu svojih pokojnika i angažuju muzičare da izvode njihove omiljene pesme.
„Danas postoji uticaj američke Noći veštica u proslavi“, rekla je Medina. „Ovi elementi nose novo značenje u kontekstu prvobitnog značenja festivala, a to je slavljenje mrtvih. Da proslavimo život.“
Vlada je 2016. započela popularnu godišnju paradu u Meksiko Sitiju koja se završava na glavnom trgu sa oltarima koje su izgradili zanatlije iz cele zemlje. Otprilike tri sata duga afera prikazuje jednog od najpoznatijih likova praznika, Catrinas. Ženski skelet obučen je u elegantnu odeću inspirisanu gravurama Hosea Gvadalupea Posade, meksičkog umetnika koji je crtao satirične karikature početkom 20. veka.
U petak popodne u glavnom gradu, Paola Valensija, 30, prošetala je glavnim trgom gledajući neke od oltara i objasnila svoju zahvalnost za praznik: „Volim ovu tradiciju jer me podseća da su oni (mrtvi) još uvek među nas.”
Poreklom iz meksičke države Oahaka, rekla je da stanovnicima njenog rodnog grada, Santa Kruz Ksokokotlana, svake godine treba mnogo vremena da naprave velike oltare. Oni su izvor ponosa za celu zajednicu.
„Ponekad mi dođe da plačem. Naši oltari pokazuju ko smo. Mi smo veoma tradicionalni i volimo da osećamo da će oni (mrtvi) biti sa nama bar jednom godišnje“, rekla je ona.
