U jednom ili drugom trenutku sigurno smo čuli ili pročitali da prekomerna upotreba ekrana izaziva porast slučajeva kratkovidosti. Štaviše, kaže se da je ova veza direktna, što znači da su ekrani odgovorni za činjenicu da je sve više ljudi širom sveta kratkovido. Nije iznenađujuće da postoje i studije koje zaključuju da deca koja provode više vremena pred knjigama ili ekranima razvijaju više kratkovidosti od onih koji to ne čine.
I ne samo to. Oduvek smo pretpostavljali da je kratkovidost i upotreba naočara direktno povezana sa obavljanjem zadataka koji zahtevaju poseban vizuelni napor. Ili vrlo studioznim ljudima, ili strastvenim doživotnim čitaocima knjiga.
Pošto smo nedavno mnoge od ovih zadataka koji uključuju čitanje papira zamenili elektronskim ekranima, odgovornost smo prebacili sa jednog krivca na drugog.
Međutim, ova dugo pretpostavljena direktna veza nije naučno dokazana. Iako se smatra da je to tačno zbog hipoteze korelacije/uzročnosti, važno je biti oprezan sa ovim paralelama, pošto korelacija ne podrazumeva uvek uzročnost.
Tajler Vigen, advokat sa Harvarda, odlično objašnjava ovo. Na svom veb-sajtu Spurious Correlations, on već godinama sprovodi statistički eksperiment sa proizvoljnim podacima dobijenim iz različitih izvora—podaci koji kada se preklapaju na grafikonima stvaraju neke od najnaprednijih korelacija. Na primer, može se zaključiti iz podataka da je između 2000. i 2009. godine postojala korelacija između povećanja potrošnje sira po glavi stanovnika i smrtnih slučajeva uzrokovanih zaplitanjem u posteljinu. Zvuči apsurdno, zar ne?
Ono što je sigurno jeste da je porast slučajeva kratkovidosti stvaran i da se ne može u potpunosti objasniti genetskim faktorima. Stoga je neophodno sagledati faktore životne sredine.
Da li su ekrani – ili bolje rečeno njihova prekomerna upotreba – uzrok kratkovidosti? Najnovije studije pokazuju da oni nisu direktno odgovorni.
Kratkovidost, koja predstavlja teškoću fokusiranja na udaljene objekte, javlja se kada je očna jabučica predugačka u odnosu na moć fokusiranja rožnjače i sočiva oka. Ovo dovodi do toga da se svetlosni zraci usmeravaju do tačke ispred mrežnjače.
Kratkovidi smo i kada su rožnjača, sočivo ili oboje previše zakrivljeni za dužinu naše očne jabučice. U nekim slučajevima, svi ovi faktori se javljaju istovremeno.
Ove anomalije se ispravljaju sočivima koja prenose svetlosne informacije u zadnji deo našeg oka.
Proces kojim oko razvija kratkovidost nije u potpunosti poznat, ali znamo da da bi se naš vid pravilno razvijao, moramo promovisati i praktikovati vid na blizinu i na daljinu.
U tom smislu, čini se logičnim sumnjati da kontinuirano izlaganje ekranima od ranog detinjstva u vreme kada oko još sazreva može pogodovati razvoju vida bliskih objekata, nauštrb vida na daljinu. Međutim, nema dovoljno podataka da se zaključi da ovo uzrokuje pojavu kratkovidosti.
Niko ne spori da prekomerna upotreba ekrana izaziva „zamor očiju“, poznat i kao „kompjuterski sindrom“, koji izaziva crvenilo, peckanje i svrab očiju, suve oči (ili obrnuto, stalno suzenje), glavobolju, itd. To se dešava jer kada se gledamo u ekran, treperimo manje (nesvesno), dugo ili iz neodgovarajućeg ugla gledamo u određenu tačku i izlažemo se preteranom osvetljenju ovih uređaja.
Šta možemo učiniti da se borimo protiv toga? Ne zamarajte se filterima plave svetlosti — za koje se nepravedno okrivljuje. Najbolja preporuka za smanjenje znakova umora očiju je da često trepnete i pravite pauze po pravilu 20/20/20. Drugim rečima, svakih 20 minuta napravite pauzu od 20 sekundi i pogledajte (i pokušajte da se fokusirate na) objekat udaljen 20 stopa (6 metara).
Ako gledate kroz prozor i sa svetlom, još bolje. Zašto sa svetlom? Jer se sumnja da je jedan od mogućih krivaca za razvoj kratkovidosti nedostatak svetlosti.
Zaista, dokazano je da su deca koja mnogo čitaju, bilo na papiru ili na digitalnom ekranu generalno manje izložena sunčevoj svetlosti tokom dana. A nedavno je pokazano da postoji veza između kratkovidosti i nedostatka sunčeve svetlosti.
Čini se da bi sunčevo zračenje (naročito visokoenergetsko zračenje, kao što je plava i ljubičasta svetlost) stimulisalo oslobađanje dopamina iz amakrine ćelije retine (druga vrsta ćelija osim fotoreceptora). Ovo bi inhibiralo rast oka, izbegavajući tipično izduženje koje dovodi do kratkovidosti.
Postoje i eksperimentalni dokazi koji pokazuju da kod različitih životinjskih vrsta, uključujući majmune, izlaganje visokoenergetskoj ljubičastoj svetlosti može zaštititi od kratkovidosti.
Ukratko, svi znaci ukazuju na to da ni knjige ni elektronski uređaji nisu direktno krivi za porast kratkovidosti širom svijeta. Oni su samo postali saučesnici u ovom fenomenu držeći decu dalje od sunčeve svetlosti.
