Početkom avgusta 2026. Turska, Saudijska Arabija i Pakistan potpisali su Pakt u Meki o zajedničkoj odbrani , koji su neki analitičari nazvali „sunitski savez“, pa čak i „muslimanski NATO“.
Pojedini ga tumače kao poruku nekim zemljama, pre svega Iranu i Izraelu, dok drugi smatraju da on odražava želju ove tri zemlje da smanje njihovu zavisnost od Sjedinjenih Američkih Država (SAD) u pogledu bezbednosti.
Napad na bilo koju od tri države „smatraće se atakom na sve njih“, saopštilo je Ministarstvo spoljnih poslova Pakistana kada je sporazum potpisan 7. avgusta.
Tri zemlje nastoje da ojačaju bezbednosne veze, jer je u rat na Bliskom istoku uvučena i Saudijska Arabija i poremećena je plovidba kroz Ormuski moreuz , ključan za snabdevanje naftom.
Saudijska Arabija je jedna od zemalja Perijskog zaliva koje su na meti iranskih projektila jer Teheran ovu zemlju smatra jednom od najjačih saveznica SAD-a u regionu .
Saudijska Arabija i Pakistan su prošle godine objavili zajednički sporazum o odbrani, a Turska je i članica NATO-a, vojne alijanse koju predvode SAD.
Međutim, sve je više nagađanja jer tekst sporazuma još nije javno objavljen, a kritičari sporazuma tvrde da tri zemlje, koje nisu kopneno povezane, nemaju iste nacionalne interese.
Pojedini stručnjaci smatraju i da činjenica da je tekst sporazuma nepoznanica otvara ozbiljna pitanja, posebno u vezi sa njegovim ‘efektom odvraćanja’.
Evo šta je do sada poznato o ovom savezu, a šta je i dalje nejasno.
Prema sporazumu, napad na jednu od tri zemlje smatraće se napadom na sve tri.
Turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan opisao je ovu obavezu kao „tehnički identičnu“ Članu 5 NATO ugovora o kolektivnoj odbrani.
Međutim, sve dok se ta obaveza ne proveri u praksi, na primer, reagovanjem Pakistana i Turske na eventualni napad na Saudijsku Arabiju, analitičari kažu da ovaj savez treba smatrati „izjavom o namerama“, a ne obavezom onako kako je definisana u ugovoru Severnoatlantske alijanse.
„Sve dok ne vidimo tekst sporazuma, način na koji je planirano njegovo sproveđenje ostaje predmet nagađanja“, kaže Serhat Guvenč, profesor na Katedri za međunarodne odnose Univerziteta Kadira Hasa u Istanbulu.
Za razliku od NATO-a, kojim SAD dugo dominiraju u pogledu finansiranja i naoružanja, ovaj pakt je „savez ravnopravnih“, dodaje on.
„To je i dobro i loše, jer će se sve rešavati pregovorima i, u mnogim aspektima, davaće se prednost sopstvenom nacionalnom suverenitetu“, kaže Guvenč.
Sa tim je saglasna Alison Majnor iz Atlantskog saveta, američkog analitičkog centra.
„S obzirom na promenljive i povremeno neusaglašene interese i strategije ove tri zemlje, malo je verovatno da bi ovaj savez mogao da obezbedi sveobuhvatan i potpuno integrisan vojni odgovor na različite krize, kako to čini NATO“, rekla je ona za BBC Urdu.
Pitanje je da li bi u budućnosti mogao da se razvije u kredibilan vojni savez.
Neki analitičari smatraju da je Pakt iz Meke odgovor na sukob na Bliskom istoku i američko-izraelski rat sa Iranom .
Činjenicu da su potpisnice dve zemlje u kojima su suniti većina i koje se graniče sa Iranom – Turska i Pakistan – kao i Saudijska Arabija, koja je regionalni rival Teherana, neki, naročito u Iranu, tumače kao pokušaj da se ta zemlja opkoli.
Međutim, turski zvaničnici naglašavaju da je proces koji je doveo do potpisivanja sporazuma o savezništvu pokrenut pre aktuelnog sukoba i sadašnjih napetosti u regionu, odnosno da su pregovori počeli u decembru 2024. godine.
Išak Dar, ministar spoljnih poslova i zamenik predsednika Vlade Pakistana, naglasio je da sporazum nije usmeren ni protiv jedne zemlje.
„Nema razloga za zabrinutost da je ovaj savez usmeren protiv Irana“, rekao je novinarima portparol iranskog Ministarstva spoljnih poslova Ismail Bagai.
On smatra da je to znak da su Turska, Saudijska Arabija i Pakistan „zaključili da ne mogu da se oslone na bezbednosne garancije SAD-a“.
Sve tri zemlje mogu da imaju koristi od sporazuma, a svaka će mu pružiti i različite prednosti.
Saudijska Arabija je ogromna privredna sila koja ima finansijska sredstva, diplomatski uticaj i naftu, ali kraljevina se suočava sa sve većim pretnjama – od iranskih raketa i dronova, napada jemenskih Huta, do poremećaja na ključnim pomorskim rutama.
Kratkoročno gledano, Saudijska Arabija bi mogla da ima najviše koristi od ovog saveza, kaže Rikardo Gasko iz Istanbulskog instituta za politička istraživanja.
On smatra da bi kombinacija „turske tehnologije i tradicionalnih vojnih sposobnosti i strateškog iskustva Pakistana“ mogla da predstavlja delotvorno sredstvo odvraćanja.
Turska je članica NATO-a koja ima jednu od najvećih vojski u Alijansi i želi da bude most, kako geografski tako i diplomatski, između Alijanse i zemalja Bliskog istoka.
U tome vidi nove mogućnosti za Tursku vojnu industriju – za proizvodnju i izvoz oružja .
Pakistan je takođe važna vojna sila i jedina od ove tri zemlje ima nuklearno oružje.
Ovaj savez je nadogradnja već postojećih odnosa i sporazuma.
Omar Karim iz Centra kralj Fajsal za istraživanja i islamske studije u Saudijskoj Arabiji smatra da bi ovaj savez mogao da ojača poziciju Pakistana u dešavanjima na Bliskom istoku, a istovremeno da pruži privrednu i odbrambenu korist kroz bližu saradnju sa Saudijskom Arabijom.
Međutim, Alison Majnor iz Atlantskog saveta smatra da bi najveća korist mogla da bude kolektivna.
Ona kaže da ovo savezništvo svim trima zemljama pruža priliku da pošalju snažnu političku poruku, povećaju njihov diplomatski uticaj i steknu strateške prednosti.
Ovo je pitanje od milion dolara.
„Naša vizija se ne ograničava na ove tri zemlje, već težimo daljem širenju i, ako je moguće, želimo da se jednog dana sve zemlje regiona okupe pod ovim krovom“, rekao je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan.
Egipat je već deo neformalne četvoročlane grupacije koju čine i Saudijska Arabija, Pakistan i Turska, pa se očekivalo da bi mogao da postane i član ovog saveza.
Posle potpisivanja sporazuma, turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan izjavio je da je Egipat „prirodni partner“ i nagovestio da bi ta zemlja mogla da se pridruži.
Egipatski ministar spoljnih poslova Badr Abdelati kaže da Kairo „veoma ozbiljno“ razmatra članstvo u ovom savezu.
Međutim, Ahmed Abuduh iz britanskog instituta za međunarodne poslove Četam hausa ( Chatham House ) kaže da je egipatski predsednik Abdel Fatah el Sisi oprezan u pogledu pridruživanja blokovima zbog rizika od narušavanja odnosa sa drugim zemljama – u ovom slučaju sa Iranom, Izraelom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Grčkom, Kiprom, i Indijom.
To je rizik kojeg će postati svesne i same tri potpisnice ovog sporazuma dok nastoje da balansiraju između savezništava u regionu koje je u velikoj meri oblikovao rat.
