Milijarde dolara kineskog novca podstiču neke evropske ekonomije – ali neki od dogovora koji se sklapaju imaju ulov. Kritičari kažu da su to „dužničke zamke“, gde Kina može da bira šta će se desiti ako se krediti ne otplate.
Kina insistira da je pouzdan investicioni partner – ali se takođe suočava sa optužbama za eksploataciju radnika i štetu po životnu sredinu.
To je jedan od onih CCTV trenutaka u kojima će se katastrofa dogoditi. Pristanišni radnik u ogromnoj grčkoj luci Pirej, u blizini Atine, može se videti kako šeta duž pristaništa pored ogromnog gomila brodskih kontejnera.
Odjednom, on podiže pogled i vidi jednog od njih kako strmoglavi prema njemu, a drugi je blizu. Doker odjuri i za dlaku izbegne da ga zgnječe dve ogromne kutije – koje umesto toga snažno udaraju o prazan kamion.
Prošle godine još jedan radnik u Pireju nije imao te sreće. Četrdesetpetogodišnji Dimitris Dagklis nije pobegao i poginuo je u nesreći krana.
„Njegova smrt je rezultat intenziviranja našeg rada i činjenice da nije bilo dovoljno mera bezbednosti“, žali se Markos Bekris, predsednik sindikata dokera u luci.
Od Dagklisove smrti, sindikati su stupili u štrajk zbog smanjenja broja zaposlenih u luci – koja je dvije trećine u vlasništvu Cosco, kineske državne kompanije.
Širom Evrope, dok su vlade zabrinute zbog ruske invazije na Ukrajinu nakon pandemije, Peking nastavlja – širi svoj portfelj. Upravljanje evropskim lukama i rudnicima – gradnja puteva i mostova – ulaganje tamo gde drugi neće.
Ali zemlje moraju da izvagaju koristi – i rizike – potpisivanja sporazuma sa Kinom. Mnoge vlade su sve opreznije prema takozvanim „dužničkim zamkama“, gde zajmodavci – kao što je kineska država – mogu da izvuku ekonomske ili političke ustupke ako zemlja koja prima investicije ne može da otplati.
Postoje i tvrdnje da kineske firme eksploatišu radnike – u smislu plata, uslova i nivoa osoblja. Postavljali smo pitanja Cosco-u o smrti Dimitrisa Dagklisa, broju zaposlenih u Pireju i zabrinutosti za životnu sredinu u vezi sa proširenjem luke. Kompanija je rekla da nam neće dati intervju i da nam ne može dalje pomoći.
Bekris ne krivi isključivo Peking što je doprineo, kako kaže, eroziji prava na zapošljavanje. On tvrdi da bi kapitalistički sistem posle globalne finansijske krize dozvolio bilo kojoj stranoj kompaniji da uđe i maksimizira profit na račun radnika.
Nema sumnje da su investicije u Pekingu pokrenule renesansu u luci otkako je grčka vlada bila primorana da je proda – i drugu javnu imovinu – nakon ekonomskih previranja koja su tako teško pogodila 2008.
Dok se krećemo duž obale u malom motornom čamcu, ubrzo nalazimo red ogromnih kontejnerskih brodova koji se poređaju na horizontu koji čekaju pristanište – džinovsko vodeno parkiralište, ispunjeno stotinama hiljada tona uglavnom kineske robe koja će uskoro biti distribuiran po svim krajevima Evrope.
Procvat u Pireju – uključujući mogućnosti zapošljavanja za lokalno stanovništvo – odražava širu transformaciju u finansijskom bogatstvu Grčke. Sada je to jedna od najbrže rastućih ekonomija EU.
Ali, kao i svi njeni evropski susedi, ona se takođe bori da se nosi sa uticajem – ekonomskim i drugim – ukrajinskog rata. Nacije ponovo procenjuju šta znači poslovati sa Pekingom – koji je u februaru proglasio novi globalni poredak, u tandemu sa svojom saveznicom Moskvom.
Na dan otvaranja sopstvenih Zimskih olimpijskih igara, Kina je proglasila partnerstvo sa Rusijom „bez ograničenja“ i obećala da će više sarađivati protiv Zapada. Od tada, Kina odlučno nije uspela da osudi napad predsjednika Putina na Ukrajinu.
U Pireju, navodna šteta po životnu sredinu uzrokovana proširenjem luke podstakla je sudske postupke lokalnog stanovništva protiv kineskih vlasnika, Cosco. Posebnu zabrinutost izaziva nekontrolisano jaružanje morskog dna i toksično zagađenje – kao i povećanje saobraćaja i na moru i na kopnu.
Advokat Anthi Giannoulou – koji se kao dijete igrao na kamenoj obali – strahuje za dugoročnu budućnost svoje zajednice.
„To neće koristiti Pireju. Koristiće drugim ljudima koji ne žive ovde.“
„Pirej je zaista mali grad i ljudi koji i dalje žive ovde žive već mnogo generacija. Tako da ne možemo biti oterani nekom investicijom, a da nas o tome ne pitaju.“
U mermernom holu zgrade vlade u centru Atine dočekuje nas grčki ministar spoljnih poslova Nikos Dendijas. On objašnjava da je investicija u Pirej bila obostrano korisna – i podseća da je Kina bila jedini investitor koji se javio u vreme kada je grčka vlada bila primorana da proda luku.
„Što se tiče naših ekonomskih odnosa, mislim da obe strane imaju koristi. Kina ima ulaznu tačku za svoje proizvode u Evropsku uniju, na Balkan i u centralnu i istočnu Evropu. I imamo modernu veliku komercijalnu luku.“
Nakon kraha 2008. godine, takozvana „evropska trojka” Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond bili su nepokolebljivi da se luka proda da bi se pomoglo servisiranju rastućih dugova Grčke.
„Istina je da je Kina preuzela Pirej i sada je Pirej jedna od najvećih luka u Evropi i – ako je tačno ono što kažu, a nemam razloga da sumnjam – verovatno će biti broj jedan, ili broj dva, u u celoj Evropi. Dakle, to je ogroman napredak i ulaganja su značajna.“
Ali šta je sa potencijalnim „dužničkim zamkama“ koje bi mogle doći sa budućom kineskom investicijom u Grčkoj? Da li je luka Pirej vrhunac odnosa Atine sa Pekingom? Ministar priznaje da njegova vlada nije potpisala više nikakve velike ugovore, ali sugeriše da će suditi o budućim prilikama od slučaja do slučaja.
„Nema [ne] značajnijih kineskih investicija u Grčkoj, ali mi ocenjujemo ulaganje na komercijalnim osnovama. Mislim, ako Kinezi žele da ulažu, mi smo slobodna zemlja i slobodna ekonomija.“
Grčka nije jedini deo Evrope u koji se ulažu milijarde Pekinga.
Dok stojite na brdu sa pogledom na srpski grad Bor, biće vam oprošteno što ste pomislili da ste prebačeni u kinesku provinciju. Radnici uzvikuju uputstva na mandarinskom, zastave su crvene, a administracije podsećaju na hramove.
Kina uliva novac u rudnik bakra koji je decenijama definisao ovo mesto. Ekstrakcija metala zaprljala je vodu nekih obližnjih jezera i rezervoara u rđavu nijansu.
To je takođe metafora kako crvena boja Komunističke partije Kine ostavlja trag širom ovog kontinenta.
U Evropi, ali van EU, Srbija nema isti nivo radničkih prava koji biste očekivali u Dablinu, Madridu ili Beču.
Ovo je dovedeno u fokus kada smo sreli 35-godišnjeg Vijetnamca u sijenci zapuštene zgrade u gradu Zrenjaninu, sjeverno od prestonice Beograda.
„Kineska kompanija nas užasno tretira. Ne poštuju nas“, tihim glasom nam je rekao otac troje djece.
Dung – nije njegovo pravo ime – rekao je da mu je plaćeno 1.200 funti da dođe u Srbiju radi građevinskog posla u fabrici guma Ling Long. Ali da je ubrzo zažalio.
„Naterali su nas da radimo više, ali nisu obezbjedili dovoljno zaliha. Kada sam prvi put došao ovde, dobio sam duplo više hrane.
Dung je objasnio da je oko 400 regrutovanih vijetnamskih radnika plaćeno manje od kineskih radnika na istom mjestu.
„U svakom kontejneru zajedno živi 20 ili 30 radnika. Tretiraju nas kao robove.
Pokušao je da napusti posao posle pet meseci, ali tvrdi da mu je poslodavac rekao da nema šanse da se vrati u Vijetnam. Ostao je nasukan hiljadama milja od kuće.
Od tada smo čuli da je Dung uspeo da se vrati svojoj porodici – ali tek nakon što je uzeo zajam od 1.500 funti da to uradi.
Nisu samo loši uslovi ono što uznemirava neke dobrotvorne organizacije – to su i ugovori koje se od radnika traži da potpišu.
Dokumenti o zapošljavanju koje smo videli u Srbiji – zemlji sa ambicijama da se pridruži EU – izgleda da su kopirani i nalepljeni od onih koji se koriste za strane radnike u zemljama Bliskog istoka koje imaju smrtnu kaznu.
Srpske neprofitne organizacije (NVO) – koje su nam prve ispričale uslove u fabrici guma Ling Long – kažu da su bile šokirane kada su shvatile šta se tamo dešava.
„To je do sada najvidljiviji slučaj trgovine ljudima i radne eksploatacije koji smo imali u zemlji“, kaže Danilo Ćurčić iz NVO Inicijativa A 11. On kaže da ono što se dogodilo u fabrici služi kao upozorenje ostatku Evrope – kako se kineska preduzeća šire širom kontinenta.
„Ako imate kineske kompanije koje dolaze u druge zemlje i nemate institucije koje su dovoljno jake da spreče kršenje ljudskih prava ili kršenja radnih standarda, vjerovatno ćete imati trku do dna sa drugim kompanijama.
Fabrika Ling Long nije odgovorila na navode Dunga i drugih, ali su lokalni mediji u Srbiji preneli da je kompanija posvećena visokim standardima dobrobiti radnika.
Vlada Srbije tvrdi da su investicije iz Kine podstakle njen ekonomski rast, a predsednik Aleksandar Vučić tvrdi da mali broj vijetnamskih radnika ne bi trebalo da ugrozi dalje kineske investicije.
Ova navodna kršenja ljudskih prava u Evropi od strane Kine, odražavaju tretman Ujgurskih muslimana kod kuće u provinciji Sinđang.
Ali postoje i drugi razlozi za oprez.
Ričard Mur, šef britanske inostrane špijunske agencije MI6, upozorio je ne samo na kineske dužničke zamke – već i na „zamke podataka“. On je prošle godine rekao za Bi-Bi-Si da Kina ima sposobnost da „prikupi podatke iz celog sveta” i da koristi novac da „ljude navuče na udicu”.
Kina odbacuje takve optužbe.
Ali, u Velikoj Britaniji, kineskom telekomunikacionom gigantu Huavei zabranjen je pristup britanskoj 5G infrastrukturi. Kompanija se takođe suočava sa stalnim nadzorom nad svojim bezbednosnim praksama i da li ima veze sa kineskom vladom, što poriče. SAD su uvele sankcije kompaniji. U Beogradu vidimo neke od 8.000 sigurnosnih kamera koje su postavljene na ulicama. Grupe za ljudska prava zabrinute su da bi Huavejeva biometrijska tehnologija mogla da se koristi zajedno sa njima, ali srpska vlada kaže da mogunosti prepoznavanja lica neće uskoro biti uvedene. Što se tiče kineskih dužničkih zamki, kritičari Pekinga ukazuju na još jedan ogroman projekat u Evropi.
Kao i Srbija, ona je van orbite pravila i propisa EU- u Crnoj Gori. Vožnja jedinim autoputem u zemlji je nadrealno iskustvo. Imamo put do sebe, osim stada ovaca koje šetaju po centralnom rezervatu. Dugo zamišljena ideja o brzom putu bila je da se podstakne trgovina u ovoj balkanskoj zemlji- povezivanjem luke Bar, na Jadranskom moru na jugu, sa granicom sa Srbijom, na severu. Ali uzastopne evropske studije izvodljivosti zaključile su da bi to bilo previše složeno i preskupo. Korak napred Kina sa milijardom dolara (793 miliona funti). Ne poklon Crnoj Gori, već kredit za vraćanje. Medjutim, 6 godina nakon početka gradjevinskih radova, izgradjeno je samo oko 41 km (25 milja) – što ga čini jednim od najskupljih autoputeva na svetu. Nakon fijukanja preko mostova i kroz tunele isklesane iz sela na potezu koji je izgradjen, bukvalno stižemo do kraja puta. Projekat je opterećen optužbama za korupciju i mito- i već kasni 2 godine.
Neki se pitaju da li će to ikada biti završeno. U uslovima sporazuma sa Kinom navodi se da će se, ukoliko Crna Gora ne otplati rate kredita, svaka odluka o tome kolika bi šteta mogla biti dugovanja biti doneta u Pekingu. Kina bi mogla da zapleni i drugu imovinu – uključujući, potencijalno, luku Bar. Ministar u vladi Crne Gore koji je nasledio ovu otrovanu čašu je Milojko Spajić. Za njega, pozicija Crne Gore je simbolična za mnoge manje zemlje koje traže sredstva za pokretanje infrastrukturnih projekata i jačanje svojih ekonomija. „Potrebne su nam investicije. Ako Kinezi jedini koji su zainteresovani da ulažu u vas, ja vam kažem da idete, ali samo pazite na uslove ovih investicija, uslove i uverite se da je sve u skladu sa vašom opštom politikom.“ Spajić je medjutim, u medjuvremnu ostao bez posla kada je formirana nova manjinska vlada. Izgradnja ostatka autoputa, kao i vraćanje kineskig duga, sada će biti pitanje njegovog naslednika.
Uz sve kritike upućene Kini, postoji jedan projekat koji neki drže kao primer dobre gradjevinske prakse i efektivne saradnje izmedu Istoka i Zapada.To je uzjadransku obalu u Hrvatskoj. Ovo je najveći infrastrukturni projekat u Hrvatskoj koji će spojiti poluostrvo Pelješac sa kopnom Hrvatske. Veći deo računa je platila EU, ali ga je izgradio Peking.
Bilo da su unutar EU, poput Grčke i Hrvatske, ili na njenoj periferiji, kao što su Srbija i Crna Gora – evropske nacije će morati da odvagaju prednosti i nedostatke prihvatajući kineske sporazume od slučaja do slučaja. Činjenica da je najbolji prijatelj predsjednika Si Đinpinga je Vladimir Putin – čovek koji je Evropu gurnuo u najveću bezbednosnu krizu od Drugog Svetskog rata je faktor koji će zaseniti svaku donetu odluku.
izvor BBC