Nakon infekcije COVID-19, bilo da je to prva, druga ili čak treća, mnogi od nas se pitaju koliko dugo možemo biti zaštićeni od ponovne infekcije i da li ćemo biti podložni novim varijantama.
Takođe, ako ponovo uhvatimo COVID-19, da li će imunitet koji smo stekli od ove infekcije smanjiti ozbiljnost sledeće?
Nova studija objavljena u The Lancet-u pokušala je da odgovori na ova pitanja, posmatrajući snagu i trajanje prirodnog imuniteta prema varijanti COVID-19.
Autori su prikupili podatke iz 65 studija u 19 zemalja, što ga čini najvećim pregledom na ovu temu do sada.
Ove studije su upoređivale rizik od COVID-19 među ljudima koji su ranije bili zaraženi i onima bez prethodne infekcije. Studije koje su proučavale prirodni imunitet u kombinaciji sa vakcinacijom (hibridni imunitet) su isključene.
Istraživači su imali za cilj da procene da li je infekcija izazvala sličnu zaštitu od ponovne infekcije sa različitim varijantama, i da li je to vremenom drugačije opadalo.
Analize su obuhvatile studije od početka pandemije do septembra 2022. i prvenstveno su se bavile alfa, beta, delta i omikron BA.1 varijantama.
Autori su zasebno procenjivali zaštitu od reinfekcije, simptomatske bolesti i teške bolesti (definisane kao hospitalizacija ili smrt).
Otkrili su da je prethodna infekcija bila veoma zaštitna protiv reinfekcije sa alfa, beta i delta varijantama, ali manje protiv omikrona BA.1.
Prethodna infekcija je pružila umerenu zaštitu od reinfekcije omikronom BA.1 (45 procenata), u poređenju sa jačom zaštitom od pre-omikronskih varijanti (82 procenta). Ovo je takođe bio slučaj sa simptomatskom infekcijom.
Podaci iz dugoročnih studija su pokazali da je zaštita od reinfekcije za pre-omikron varijante pala na 78,6 procenata tokom 40 nedelja, dok je za omikron BA.1 pala brže na 36,1 procenat.
Međutim, prilikom procene teške bolesti, sve varijante su pokazale trajnu zaštitu iznad 88 procenata tokom 40 nedelja.
Ovo ne znači da zaštita značajno opada nakon 40 nedelja. Umesto toga, čini se da je bilo ograničenih podataka koji su pratili ljude dovoljno dugo da bi autori mogli da izvuku snažne zaključke izvan ovog vremenskog okvira.
Rezultati su takođe otkrili da je zaštita od teške bolesti nakon prirodne infekcije uporediva sa onom dobijenom od dve doze vakcine, i za pre-omikron i za omikron BA.1 varijante.
Nekoliko godina je dug period za veoma zarazne respiratorne viruse, a SARS-CoV-2 (virus koji izaziva COVID-19) nije bio ništa drugačiji.
On je stvorio sekvencijalne varijante zabrinutosti, sa povećanom prenosivosti i sposobnošću da izbegne naš imunološki odgovor u poređenju sa virusom predaka.
Zapažanja studije, koja zasebno tretiraju zaštitu od pre-omikronskih varijanti i omikrona BA.1, imaju smisla kada uzmemo u obzir kako se varijante omikrona razlikuju od svojih prethodnika.
Kao pozadina, neutralizirajuća antitela nastala nakon prethodne virusne infekcije su važna za sprečavanje naknadnog ulaska virusa u osetljive ćelije.
Ovi molekuli u obliku slova I prepoznaju netaknute proteine spoljašnosti virusa i vezuju se za njih, sprečavajući virus da se zakači na ćelijski receptor neophodan za infekciju.
Ali da bi opstali, virusi poput SARS-CoV-2 uvode nasumične mutacije u svoj genom kada se repliciraju, sa ciljem da kontinuirano menjaju svoje proteine kako bi izbegli imunološko prepoznavanje.
Omikronske loze imaju dovoljno mutacija da se suštinski razlikuju od prethodnih varijanti i stoga izbegavaju postojeća antitela. Izbegavanje neutralizujućih antitela objašnjava naš neuspeh da kontrolišemo reinfekciju omikronskim varijantama.
Srećom, ne oslanjamo se samo na antitela za zaštitu. Tip imunih ćelija koje se nazivaju T ćelije prepoznaju delove virusnih proteina, a ne intaktne proteine. To znači da bi bilo potrebno mnogo više mutacija u genomu virusa da bi se potpuno izbegao imunitet T ćelija.
Za razliku od antitela, T ćelije ne traže viruse. Umesto toga, oni prepoznaju zaražene ćelije i brzo ih eliminišu kako bi smanjili fabriku virusa u telu. T ćelije stoga deluju tamo gde neutrališuća antitela možda nisu uspela, nakon infekcije. Snažan odgovor T ćelija na koronaviruse je ključan za sprečavanje teških bolesti i, na sreću, omikronu je teže da izbegne.
T ćelije specifične za SARS-CoV-2 nestaju sporije od antitela. U stvari, ljudi zaraženi sličnim koronavirusom SARS-om 2003. godine i dalje su imali T ćelije koje prepoznaju SARS-CoV-2 17 godina nakon infekcije.
Iako prirodna infekcija može ponuditi zaštitu ekvivalentnu vakcinaciji, to ne znači da treba da tražite da se zarazite. SARS-CoV-2 ostaje opasan i nepredvidiv virus koji u nekim slučajevima može izazvati niz štetnih efekata koji se zadržavaju dugo nakon oporavka.
Autori sugerišu da bi prethodni status zaraze osobe i vreme trebalo uzeti u obzir zajedno sa dopunskom vakcinacijom kako bi se predvidela zaštita.
Međutim, ovo može biti teško sprovesti jer se nadzor infekcije smanjio u većini zemalja u poređenju sa ranijim periodom pandemije. U svakom slučaju, COVID sertifikati se sada ređe koriste.
Oni takođe sugerišu da bi se njihovi nalazi mogli koristiti za informisanje o optimalnom vremenu za strategije dopunske vakcinacije. To jest, verovatno postoji zasluga da se sačeka neko vreme nakon infekcije pre nego što dobijete dopunsku terapiju.
Dalje visokokvalitetne, dugoročne studije praćenja biće važne da dopune ove nalaze, jer autori priznaju da nema toliko studija o prirodnoj infekciji u poređenju sa zaštitom nakon vakcinacije.
Takođe je bilo nekoliko studija koje su mapirale zaštitu od novijih podloza omikrona. Kako se pandemija nastavlja, ostaje mnogo toga da se nauči o imunološkoj zaštiti protiv ovog virusa koji se razvija.
Zania Stamataki, vanredni profesor virusne imunologije, Univerzitet u Birmingemu
