Džared Ajzekmen je ušao u istoriju kao prvi čovek koji je išao u privatnu šetnju po svemiru.
Njegovo dostignuće prati neuhvatljive korake skoro 260 drugih odvažnih astronauta i kosmonauta koji su hrabro kročili u svemirski vakuum.
Evo nekih od najlepših i najstrašnijih trenutaka iz istorije svemirskih šetnji.
Milijarder Džared Ajzekmen ušao je u istoriju u misiji SpejksIksove Zore Polarisa ( Polaris Dawn ) pošavši u prvu privatno finansiranu šetnju svemirom.
Dvanaest minuta koje je proveo izvan SpejsIksove kapsule Dragon smatraće se ključnom prekretnicom komercijalnih svemirskih putovanja.
Noseći specijalno adaptirana svemirska odela, Ajzekmen i SpejsIksova inženjerka Sara Gilis na smenu su lebdeli izvan svemirske letelice na visini orbite od oko 700 kilometara.
Oboje su izvršili testove mobilnosti odela koje su nosili, opremljenih ekranima u kacigi i kamerama na vrhu kacige.
Kad je Ajzekmen prvi put kročio kroz otvor kapsule Dragona, njegovi prvi utisci nakon viđenog bili su: „Odavde, Zemlje zaista izgleda kao savršena planeta.“
I njegova i svemirska šetnja Sare Gilis prošle su besprekorno, ali nisu bile bez rizika.
Za razliku od drugih savremenih svemirskih letelica, Dragon nema komoru za dekompresiju, tako da je čitava kapsula morala biti oslobođena pritiska pre nego što je par mogao da izađe.
To je značilo da je preostala posada unutra takođe bila izložena skoro potpunom vakuumu svemira, tako da su i svi oni morali da nose nova svemirska odela.
Sada kada je uspešno završena, ova svemirska šetnja pridružuje se dugom spisku legendarnih i upečatljivih momenata kada su astronauti odvažno iskoračili iz svemirskih brodova sa malo više od nekoliko slojeva tkanine između njih i beskrajnog prostranstva svemira.
Od zaglavljivanja u komori za dekompresiju do zamalo fatalnog davljenja u vlastitom svemirskom odelu, nije manjkalo drame tokom dugog istorijata „aktivnosti van vozila“ (EVA), kako se svemirske šetnje zvanično zovu.
Evo nekih od najznačajnijih koje su se desile nakon što je sovjetski kosmonaut Aleksej Leonov postao prvi čovek koji je „hodao“ po svemiru pre skoro 60 godina.
Prva svemirska šetnja
Na vrhuncu Svemirske trke tokom Hladnog rata, Sovjetski savez je već pobedio Sjedinjene Američke Države u velikom broju ključnih svemirskih prekretnica.
SSSR je poslao prvi satelit u orbitu sa Sputnjikom 1, prvog sisara u orbitu, i potom, 1961. godine, prvog čoveka.
Osamnaestog marta 1965. godine, SSSR je postigao još jedan svemirski rekord – poslao je prvog čoveka izvan svemirske letelice u „šetnju“ po svemiru.
Izašavši iz Voškoda 2 kroz komoru za dekompresiju na naduvavanje aktiviranu izvan otvora svemirske letelice, kosmonaut Aleksej Leonov proveo je 12 minuta napolju, povezan pupčanom vrpcom sa kapsulom.
Ali prva „aktivnost van vozila“ svih vremena nije pošla po planu.
Svemirsko odelo koje je nosio Leonov postalo je kruto pod pritiskom vakuuma u svemiru, što mu je otežalo kretanje i pravljenje slika.
Vrpca koja ga je povezivala sa Voškodom 2 takođe se uvrnula, navevši ga da počne da se prevrće zbog čega mu je bilo jako teško da se vrati u komoru za dekompresiju.
A čak i kad je uspeo u tome, zaglavio se na ulazu i nije mogao da zatvori poklopac za sobom.
Da bi ušao, Leonov je morao da otvori ventile na svom svemirskom odelu kako bi smanjio pritisak i mogao dovoljno da se pomeri kako bi se provukao unutra i zatvorio poklopac.
Ta čitava eskapada bila je toliko iscrpljujuća da kad je njegovo svemirsko odelo proučeno na Zemlji, sadržalo je nekoliko litara njegovog znoja.
Proći će više od dva meseca pre nego što prvi Amerikanac bude izašao iz relativne bezbednosti svemirske letelice u svemirsko bespuće.
Trećeg juna 1965. godine, Ed Vajt je otvorio vratanca svemirske letelice Džeminaj 4 dok je ulazila u treću orbitu oko Zemlje.
Koristeći ručni mlazni pištolj sa kiseonikom, uspeo je da izbaci sebe iz kapsule u trenutku kad je svemirska letelice prolazila pored Havaja.
Napolju je proveo 23 minuta, na samom kraju osam metara dugog konopca.
Isprva je doveo sebe do svemirskog vozila i udaljio od njega tri puta, koristeći mlazni pištolj, ali se pištolj ispraznio posle tri minuta, tako da je Vajt bio prisiljen da se kreće unaokolo povlačeći konopac.
Vajt je tragično poginuo manje od dve godine kasnije sa još dvojicom astronauta u požaru koji je zahvatio svemirsku letelicu Apolo 1 tokom testiranja na lansirnoj rampi.
Edvin „Baz“ Oldrin možda je poznatiji po jednoj drugoj šetnji u koju je pošao kao drugi čovek koji je ikada kročio na neki drugi svet tokom misije Apola 11 na Mesec.
Ali on je takođe zaslužan za verovatno prvi „selfi“ nastao u šetnji po svemiru.
Tokom četvorodnevne misije Džeminaja XII u novembru 1966. godine, on je više puta bio u šetnji svemirom kako bi fotografisao zvezde, isprobao opremu i vršio eksperimente.
Pre lansiranja, Oldrin je postao prvi astronaut koji je koristio obuku za neutralnu pokretljivost u bazenu kako bi se pripremio za ove svemirske šetnje.
Ta priprema ga je, tvrdio je kasnije, pripremila da premosti mnoge manevarske probleme sa kojima su se astronauti susreli tokom prethodnih šetnji po svemiru.
Proveo je u zbiru pet sati i 48 minuta u svemirskoj šetnji, što je bio tadašnji rekord.
Neposredne pre njegove prve šetnje po svemiru drugog dana misije, Oldrin je postavio kameru na ivicu otvora u svemirsku letilicu Džeminaj i uperio je u sebe.
„Selfi“ koji je nastao pokazuje njegove oči i čelo osvetljene unutar kacige, sa plavim zakrivljenjem Zemlje iza njegovog ramena.
Astronauti su hrabro izlazili iz svemirskih letelica skoro 20 godina pre nego što je Brus Mekendls Drugi pošao u pionirsku svemirsku šetnju 1984. godine.
U prošlosti, astronauti i kosmonauti su ostajali vezani za vlastite svemirske letelice konopcem kako ne bi odleteli u beskrajno prostranstvo svemira.
Razlika kod Mekendlsa bila je ta što je on to uradio nepovezan.
Svako ko je gledao film Gravitacija iz 2013. godine, sa Sandrom Bulok u glavnoj ulozi, razumeće koliko je to jedna zastrašujuća ideja.
Srećom po Mekendlsa, na leđima je nosio novi uređaj na azot koji je mogao da se pokreće džojsticima.
Jedinica za upravljanje sa posadom (MMU) imala je 24 azotna potisnika koji su mu omogućavali da ostane stabilan i kreće se po svemiru.
Tokom misije spejs-šatla STS-41-B od 7. februara 1984. godine, Mekendls je leteo 91 metar iz šatla dok je prvi put testirao MMU.
Na slici iznad, on se vidi na maksimalnoj udaljenosti od spejs-šatla Čelendžer, usamljena figura u crnilu svemira i zakrivljenje Zemlje iza njega.
„Možda je to bio jedan mali korak za Nila, ali je svakako bio đavolski veliki korak za mene“, rekao je Mekendls u to vreme, nadovezujući se na reči koje je izgovorio Nil Armstrong dok je pravio prve korake na Mesecu 1969. godine.
Posle Mekendlsovog uspeha sa MMU-om, NASA je nakon toga pustila ranac u promet.
U novembru 1984. godine, astronauti Dejl Gardner i Džozef Alen prvi put su poslati iz spejs-šatla Diskaveri u misiju vraćanja para pokvarenih satelita iz orbite.
To je prvi put da je u svemiru bila izvedena misija spasavanja.
Sa MMU-om na leđima, Alen je napustio relativnu bezbednost šatlove ručice za upravljanje na daljinu kako bi premostio jaz od 11 metara do komunikacionog satelita Palapa B-2.
Ovaj je poslat zajedno sa komunikacionim satelitom Vestar VI u ranijoj šatl misiji iste te godine, ali nijedan nije uspeo da postigne odgovarajuću orbitu.
Alenov i Gardnerov posao je bio da „ubodu“ sporo obrćuće satelite kroz motornu mlaznicu uređajem za pristajanje koji su poneli sa sobom.
Alen je trebalo da pođe prvi, ubacivši specijalno napravljeni Apodži motorni uređaj za hvatanje u motor satelita Palapa B-2.
Potom je iskoristio mlazne motore MMU-a da uspori rotaciju satelita.
Specijalistkinja misije Ana Fišer zatim je trebalo da pomogne da se pokvareni satelit navede u Diskaverijev teretni prostor.
Sledeći su bili Gardner i Vestar VI, koji je trebalo da bude podvrgnut istom postupku.
Jednom kad su dva „ubodena“ satelita bila bezbedno smeštena u teretni prostor spejs-šatla, Garnder je zastao na trenutak da pozira za šaljivu fotografiju sa natpisom „na prodaju“.
Bila je to referenca na prirodu misije koja je praktično spasavala otpad.
Oba satelita su na kraju preprodala osiguravajuća društva i oni su prerađeni ponovo lansirani u svemir u aprilu 1990. godine.
Za tri godine otkako je bio lansiran u orbitu 1990. godine, svemirski teleskop Habl se pretvorio u predmet sprdnje.
Uprkos tome što je koštao više od milijardu i po dolara (oko bilion dolara u to vreme), na Zemlju je vraćao mutne slike zbog sićušne greške u njegovom glavnom ogledalu.
U decembru 1993. godine, tim astronauta u spejs-šatlovoj misiji STS-61 poslat je da izvede hitne popravke na teleskopu.
Bila je to jedna od najzahtevnijih i najsloženijih misija ikad izvedenih.
Tokom pet uzastopnih svemirskih šetnji, dva tima astronauta proveli su ukupno 35 sati i 28 minuta vršeći prve mehaničarske popravke na svemirskom teleskopu u orbiti.
Ručica za upravljanje na daljinu spejs-šatla Endevor upotrebljena je da se postavi 13 metara dugi Habl iznad šatlovog teretnog odeljka.
Ovo je omogućilo astronautima da izvedu vitalne popravke i ažuriranja na hardveru, među kojima su bili solarni paneli, žiroskopi i utikači osigurača.
Specijalistkinja misije Ketrin Tornton postavila je rekord sa najduže vremena provedenog u svemirskoj šetnji tokom misije popravke, nakupivši u zbiru ukupno 21 sat i 10 minuta provedenih izvan svemirske letelice.
Specijalista misije Tom Ejkers takođe je postavio rekord u „aktivnosti van letelice“, sa 29 sati i 39 minuta svemirske šetnje.
Sa raspadom Sovjetskog Saveza u decembru 1991. i okončanjem Hladnog rata, u godinama koje su usledile došlo je do sve veće saradnje u svemiru između Rusije i SAD.
Od 1994. do 1998. godine, američki spejs-šatl posetio je rusku svemirsku stanicu Mir deset puta.
Tokom tog vremena, sedam američkih astronauta živelo je i radilo na Miru, nakupivši skoro 1.000 dana u orbiti pored rame uz rame sa njihovim kolegama kosmonautima.
Četvrti Amerikanac koji je živeo na Miru bio je doktor medicine i astronaut Džeri Linendžer 1997. godine.
Njegov boravak na Miru bio je stresan.
On i petorica drugih članova posade na stanici suočili su se sa verovatno najozbiljnijim požarom koji je izbio u svemiru nakon što se zapalio sistem za stvaranje kiseonika.
Iako je trajao svega nekoliko minuta, požar je ispunio svemirsku stanicu dimom i onemogućio pristup jednoj od dve letilice Sojuz za bekstvo.
Kasnije se ruski brod za snabdevanje Progres M-34 takođe sudario sa svemirskom stanicom tokom pokušaja pristajanja, probušivši trup Mira i izazvavši prvu dekompresiju u nekoj svemirskoj letelici u orbiti.
Doživeli su još i otkazivanje nekoliko vitalnih delova opreme tokom misije.
Ali pre sve ove drame, Linendžer je bio prvi Amerikanac koji je izašao u šetnju svemirom u ruskom svemirskom odelu.
U petočasovnoj šetnji 29. aprila 1997. godine, Linendžer se pridružio komandantu Mira-23 Vasiliju Ciblijevu dok su instalirali naučne instrumente na spoljni deo svemirske stanice.
Godine 1998, započeo je rad na kandidatu za verovatno najskuplju građevinu koju su ikada napravili ljudi – na Međunarodnoj svemirskoj stanici.
Astronauti u spejs-šatlu Enedvor učestvovali su u 12-dnevnoj misiji spajanja prva dva modula onoga što će na kraju omogućiti ljudima stalni boravak u svemiru.
Međunarodna svemirska stanica 2024. godine može da se pohvali sa 16 modula i iste je dužine kao fudbalski teren.
Ali 1998. godine, astronauti Džejms Njumen i Džeri Ros morali su da izvedu tri duge svemirske šetnje dok su koristili dugu šatlovu robotsku ruku da uhvate kontrolni modul Zarija i spoje ga sa modulom Juniti teškim 12,8 tona.
Taj proces, međutim, nije prošao bez poteškoća.
Dok su dvojica astronauta spajali kablove i ograde, oslobađali zaglavljene antene i uklanjali pričvrsne igle, izgubili su nekoliko građevinskih artikala koji su otplovili u svemir da bi se pridružili sve većoj količini „svemirskog otpada“ koji sada predstavlja pretnju po satelite i svemirske letelice.
Do 13. decembra 1998. godine, međutim, njihov posao je bio završen i Endevor se otkačio od narastajuće Međunarodne svemirske stanice, ostavivši je da slobodno pluta u svemiru.
Dve godine kasnije, Međunarodna svemirska stanice postala je trajno naseljena, omogućivši od tada stalno prisustvo ljudi u orbiti.
Osmočasovni radni dan deluje kao mnogo vremena čak i kad su vam stopala čvrsto na Zemlji.
Kako je, dakle, američka astronautkinja Suzan Helms morala da se oseća nakon što je bila u najdužoj svemirskoj šetnji u istoriji u martu 2001. godine, provevši osam sati i 56 minuta izvan Međunarodne svemirske stanice.
Ona i njen kolega astronaut Džejms Vos dobili su zadatak da instaliraju hardver na spoljnu stranu laboratorijskog modula MSS-a, kad su pošli u njihovu epsku šetnju.
Njihov rekord ostaje neoboren i dan-danas.
Let spejs-šatla Diskaveri u misiji STS-114 u julu 2005. godine bilo je prvo lansiranje spejs šatla posle tragičnog gubitka šatla Kolumbija 2003. godine, kada je svih sedam članova posade poginulo u dezintegraciji pri na ponovnom ulasku u atmosferu.
NASA je provela skoro tri godine pokušavajući da unapredi bezbednost šatla i posebno se usredsredila na zaštitne pločice letelice čija je namena bila da je zaštiti od ekstremnih temperatura koje nastaju prilikom ponovnog ulaska u atmosferu.
Lansiranje Diskaverija bila je napeto.
Od prvog pokušaja odustalo se nakon što se pokvario senzor za gorivo tokom odbrojavanja.
Kad se konačno odvojio od lansirne rampe, snimci su pokazali kako se komad pene odvojio od spoljnjeg rezervoara za gorivo kao i manji komadići pločica, izazvavši zabrinutost da je štit za toplotu šatla oštećen.
Po dolasku na Međunarodnu svemirsku stanicu, astronaut Stiven Robinson poslat je napolje da proceni situaciju, probijajući se mic po mic duž sivih pločica za zaštitu od toplote.
Koristeći prste, on je izvukao dva ispupčena popunjavača praznina između dve pločice za zaštitu od toplote.
Bila je to prva popravka svemirske letelice dok je ona bila u orbiti pre nego što je trebalo da se vrati na Zemlju.
Ovaj rad se isplatio – šatl je sleteo bezbedno u vazduhoplovnu bazu Edvards u Kaliforniji 9. avgusta 2005. godine.
To je trebalo da bude rutinska aktivnost van letelice.
Šest sati van Međunarodne svemirske stanice radeći na pripremi kablova za dolazak novog ruskog istraživačkog modula.
Ali dok je italijanski astronaut Luka Parmitano radio na tom zadatku, primetio je nešto što će obeležiti početak jedne od najozbiljnijih nezgoda u istoriji svemirske šetnje – u zadnjem delu njegove kacige počela je da se sakuplja voda.
U 44. minutu njegovog izbivanja iz letelice 16. jula 2013. godine, Parmitano je smireno prijavio kako „oseća mnogo vode na zatiljku“.
Ne mogavši da otkrije njen izvor, nastavio je da radi na rutinskom zadatku na kablu.
U slučaju da je poticala iz vreće za piće u njegovom odelu, popio je svu tečnost.
Ali voda je nastavila da se taloži, počevši da ulazi u njegovu kapu za komunikacije.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE .
Malo više od sat vremena od početka svemirske šetnje, Kontrola misije je odlučila da obustavi svemirsku šetnju, naredivši Parmitanu i kolegi svemirskom šetaču astronautu Krisu Kesidiju da se vrate do komore za dekompresiju.
Ali kako se Parmitano pomerio, isto tako se pomerila i vodu, zaklonivši mu vid i nateravši ga da zatraži pomoć od Kesidija da pronađe put do komore za dekompresiju.
Kesidi, vezan za drugi deo svemirske stanice, morao je da se vrati drugim putem.
U okruženju maltene nulte gravitacije u orbiti, vodeni mehur na Parmitanovom zatiljku pomerio se kad se on okrenuo ka komori za dekompresiju.
Sad mu je prekrivao oči, uši i nos.
Sa vodom koja je prekinula njegove komunikacione sisteme i blokirala mu uši, imao je problema da upozori Kesidija i Kontrolu misije na nemilu situaciju u kojoj se našao.
„Na određenom nivou podsvesti bio sam uplašen“, kasnije je rekao BBC-jevom Svetskom servisu.
„Obučeni smo da kontrolišemo taj strah ili da ga iskoristimo u vlastitu korist i preusmerimo negde drugde.
Umesto da se usredsredim na problem – koji je bio taj da sam izolovan, ne mogu da vidim, ne mogu da čujem, ne mogu mene da čuju i mogao bi da se udavim sa svakim sledećim udisajem vazduha – počeo sam da razmišljam o rešenjima.“
Zamagljenog vida i najednom u potpunom mraku kako je svemirska stanica uronila u mrak iza Zemlje, Parmitano je napipao put nazad do komore za dekompresiju uz pomoć njegovog bezbednosnog konopca.
Jednom kad se našao u komori za dekompresiju, Parmitano se suočio sa neizdrživih pet minuta čekanja da se vrati Kesidi.
Bilo je potrebno još 10 minuta da se zaključa poklopac i još 13 munuta pre nego što se komora potpuno oslobodi pritiska i Parmitanova kaciga može da se skine.
Otkriveno je da je njegovu kacigu dok je bio u njoj ispunilo procenjenih 1,5 litara vode.
„Na nekoliko minuta, ili možda na više od nekoliko minuta, iskusio sam kako je biti zlatna ribica u akvarijumu iz vizure zlatne ribice“, kasnije je rekao Parmitano, iznenađujuće šaljivom prisećanju na ovaj incident.
Istraga će kasnije pronaći blokadu u Parmitanovom separatoru pumpe za ventilator, što je dovelo do izlivanje vode iz petlje za hlađenje u petlju za ventilaciju a potom i u kacigu.
Inženjeri će kasnije dodati kacigama svemirskih odela jastuče za apsorpciju i disaljku koja će astronautima pomoći ako dođe do curenja vode.
I dok se NASA bavi sledećom fazom istraživanja svemira sa programom Artemis, lekcija koje su naučili Parmitano i hrabri svemirski šetači pre i posle njega pomoći će da donose bolje odluke.
Do danas je svega oko 260 ljudi imalo privilegiju da „šeta“ svemirom – jedva dovoljno da ispuni sva sedišta jednog vagona londonske podzemne železnice.
Kako taj spisak bude rastao, isto će se dešavati i sa avanturama.
