Kada sam bila dete, mislila sam da svi levoruki ljudi mogu da pišu kao u ogledalu.
I sama levoruka, povremeno sam i ja to pokušavala, počinjala sa pisanjem sa desne strane i puštala slova da otplove ulevo.
Bilo je to lepo olakšanje u odnosu na žvrljotine koje sam pravila kada bih pisala standardnim pravcem s leva na desno i kada sam krivila ruku ne bih li izbegla da se ne umrlja u mastilo.
Takođe, osećala sam se specijalnom: uostalom, i sam Leonardo da Vinči je ovako pisao.
I danas ponekada pišem kao u ogledalu i to me opušta.
Ali ispostavilo se da ova veština i nije superherojska moć levorukih.
Umesto toga, ovakvo pisanje je rezultat mešavine fascinantnih faktora koji nam govore na koji način se naš um i telo adaptiraju na pisanje.
Razumevanje ovoga može svima da pruži bolji uvid u to šta se dešava u našem mozgu dok pišemo i da nam pomogne da još više uživamo u tom procesu.
Najčešći oblik pisanja kao u ogledalu se pojavljuje još u detinjstvu.
Pogledajte u prve sveske za pisanje bilo kog deteta i vrlo često ćete videti neka slova i brojeve ispisane naopačke ili čak i cela imena ispisana unatraške.
„Efekat ogledala koji se pojavljuje u detinjstvu je savršeno normalan deo razvoja. Radi se o fazi kroz koju prolazi svako dete koje uči da piše“, kaže Robert Mekintoš, profesor eksperimentalne neuropsihologije na Univerzitetu u Edinburgu u Škotskoj.
„Ovaj efekat nije uobičajeniji kod levoruke dece“, dodaje.
Postoji evolucioni razlog zbog kojeg se ovo dešava. Naši mozgovi su evoluirali u ‘ogledalnu generalizaciju’, što znači da, kada pogledamo u neki predmet, mi automatski učimo da prepoznamo i odraz u ogledalu tog predmeta.
Ovo je korisno jer, kada predmet pogledamo iz drugog ugla, shvatamo da se radi o istom predmetu koji je samo okrenut na drugu stranu.
„Mozak je spreman na ogledalnu generalizaciju jer je efikasna“, kaže Mekintoš.
„Ukoliko želite da ovo stavite u evolucioni kontekst, zamislite kako vaša majka pokazuje na nekog opasnog predatora, recimo na lava, i kaže: ‘Čuvaj se ovoga, to je opasna životinja’. Vi želite da tu opasnu životinju prepoznate i kada je vidite iz drugog ugla“, navodi.
Radi se, dakle, o korisnoj veštini, ali ona može i da stvori izvesne probleme kada učimo da čitamo i pišemo.
Za razliku od lava, slova „d“ i „b“, na primer, gube svoj identitet u zavisnosti od toga na koju stranu su okrenuta – ali naš mozak je evoluirao u tolikoj meri da ih raspoznaje kao različit pogled na istu stvar.
U krajnjem slučaju, ukoliko biste mogli da pogledate sa druge strane slovo „d“, videli biste da ono izgleda kao slovo „b“.
Dok učimo da čitamo i pišemo, naš mozak postepeno počinje da shvata da ogledalna generalizacija može da se primeni na predmete u prirodi, ali ne i na reči i slova.
U moždanoj oblasti koja vizuelizuje reči i koju koristimo kada čitamo i pišemo, proces ogledalne generalizacije je isključen, kaže Mekintoš.
Ovakav proces selektivnog potiskivanja u ovoj moždanoj regiji pomaže da se objasni zbog čega, kao odrasle osobe, uglavnom nismo u stanju da čitamo odraz reči u ogledalu, ali i dalje možemo da prepoznamo odrazne slike predmeta ili životinja.
Deca su, sve dok ne razviju takvu sposobnost, sklona obrtanju slova.
Ipak, ona to ne rade nasumično. Umesto toga, ona najčešće izvrću slova koja nisu okrenuta prema pravcu kojim pišemo.
Tako na primer, u latiničnom pismu koje koristimo, najveći broj slova je okrenut na desno, što znači da imaju delove koji štrče na desno, kao neki mali putokazi.
Mekintoš ih poredi sa zastavama po vetrovitom danu. E, B, C i K su odlični primeri za to.
Ovakva orijentacija je po svemu sudeći prirodna posledica kretanja naših ruku i očiju koji u trenucima dok pišemo imaju čiste linije u jednom pravcu.
Ali postoje i neki izuzeci, kao u slučaju slova J, ili broja 3, koji su okrenuti u drugom smeru i koji kao da idu uz vetar.
Ovaj princip važi za mnoga različita pisma.
U oskanskom pismu, kojim je s desna na levo napisan jedan drevni rukopis u Italiji, slova E, B i K izgledaju identično kao i u našem pismu, ali su okrenuta na drugu stranu – kao da su obrnuta u krug ne bi li se slagala sa pravcem pisanja.
Istraživanje Žana Pola Fišera i En-Mari Koh, dvoje psihologa sa Univerziteta Loren u Francuskoj, pokazuje da deca implicitno razumeju ovo pravilo slova okrenutih u pravcu pisanja, pa ih zato primenjuju i kod slova koja se ne povinuju takvom pravilu.
Neke druge studije pokazuju isti ovaj obrazac kod dece koja ispravljaju slova i brojeve koji su okrenuti na ‘pogrešnu stranu’, kao u slučaju slova J ili broja 3.
Kao da deca podsvesno pokušavaju da rukopis učine konzistentnijim.
Mekintoš i njegov tim su isti taj efekat otkrili u studiji u kojoj su koristili izmišljene simbole koji su ličili na slova.
Deca su tri puta više obrtala ona slova koja su bila okrenuta na levu, pogrešnu stranu.
Neobjavljeno istraživanje Mekintošovog tima navodi na pomisao da su deca koja su pisala sa desne na levu stranu arapskim pismom koristila isto, podsvesno pravilo, ali u drugom smeru. Najčešće su obrtala arapska slova koja su bila okrenuta na desno, suprotno pravcu pisanja.
Slučajno pisanje kao u ogledalu je kod dece samo još jedna faza u razvoju. Ali šta reći za odrasle osobe koje namerno pišu kao u ogledalu?
Za početak, važno je reći da ovakva sposobnost i nije toliko specijalna koliko sam mislila da jeste.
Za desnoruke ljude, kao i za levoruke koji su bili prisiljavani da pišu desnom rukom, to je, prema Mekintošu, jednostavno rezultat načina na koji se pomeramo dok pišemo.
Dok pišemo našim pismom, desnom rukom, mi pravimo pokret koji je usmeren ka spoljnoj strani.
Ukoliko tada uzmemo olovku u levu ruku i počnemo da pišemo, naša prirodna tendencija će biti da pravimo identičan pokret prema spolja. Rukopis ostaje za nama, na levoj strani, a pisanje je izvrnuto.
„Leva i desna ruka su jedna drugoj odraz u ogledalu i prirodno stvaraju pokrete kao u ogledalu, tako da je najprirodniji način pisanja desnorukih osoba da pišu levom rukom kao u odrazu ogledala“, kaže Mekintoš.
U mom slučaju postoji i dodatna začkoljica.
Ja sam učila da pišem levom rukom, koristila sam pokret ka unutra i pritom grčila ruku u neku vrstu kuke.
Nije ni čudo da je osećaj bio nezgrapan.
Mnogo je udobnije koristiti pokrete usmerene ka spoljnoj strani čvrstim i ispravljenim zglobom – što ja i radim kada pišem izvrnuto kao u ogledalu i što može da objasni zbog čega se osećam opuštenije kada pišem na taj način.
Ali ovo pravilo olakšava samo pisanje, ne i čitanje.
Kada pokušavam da čitam sopstveni rukopis tako napisan, mogu da ga čitam samo u odrazu ogledala – što samo podržava ideju da moje obrtanje u pisanju zavisi od pokreta, a ne od različitog načina na koji vidim ovaj svet.
Dok sam se bavila ovim člankom, otkrila sam da levoruki ljude danas uče da pišu na mnogo bolji način nego što je pisanje zgrčenom rukom.
Sada se primenjuje pisanje ispravljenim zglobom po iskrivljenoj podlozi ili stranici.
Da sam učila da pišem takvim stilom kada sam bila mala, možda me pisanje kao u ogledalu ne bi nikada ni privuklo.
Ovo otkriće mi je dalo novi pisački cilj: da konačno naučim ispravnu tehniku pisanja levom rukom.
To možda više neće biti kul i misteriozno kao što je pisanje kao u ogledalu, ali će me možda učiniti smirenijom pri pisanju običnim stilom, s leva na desno, koji koristim svakoga dana.
