„Kad zaronite na dubinu od 100 metara, nema više sunčevog svetla. Mrak je; oba plućna krila vam se smanje na veličinu teniske loptice. Pokušavate da utešite vlastiti mozak, koji je uveren da umire.“
Turska roniteljka Sahika Erkumen – jedna od mnogih sportista koji su se takmičili na Svetskom prvenstvu u ronjenju na dah – imala je uspešno leto, oborivši dva nacionalna rekorda i jedan azijski kontinentalni.
Ove godine je Svetsko prvenstvo u ronjenju na dah održano na ostrvu Roatan, oko 65 kilometara od severne obale Hondurasa.
Ruski ronilac Aleksej Molčanov oborio je svetski rekord u jednoj od kategorija sa tegovima zaronivši 136 metara.
Uprkos nepopularnoj reputaciji sporta koji od sportista zahteva da zadrže dah nekoliko minuta dok se spuštaju na dubine na kojima je pritisak deset puta veći nego na površini, broj ljudi koji želi da testira granice kao da samo raste.
To je delom tako zahvaljujući skorašnjem Netfliksovom dokumentarcu Najdublji dah – tragičnoj ljubavnoj priči između italijanske roniteljke rekorderke Alesije Zekini i njenog partnera irskog bezbednosnog ronioca Stivena Kinana.
Ali izgleda i da se razvija izvestan odnos između ovog sporta i zajednica nastalih oko meditacije i majndfulnesa.
Sportisti kažu da za razliku od drugih sportova u kojima je adrenalin ključan za uspeh, za ronjenje na dah ključni su opuštenost i meditacija.
„Ako pokušate da se borite protiv okeana, izgubićete“, kaže za BBC Ijan Donald, instruktor za ronjenje na dah u Fridajvu UK.
„Ne smete to previše da žalite i ne smete da budite suviše nestrpljivi. To je težak sport ako ne naučite da uživate i opustite se“, kaže Jagmur Ergun, još jedan turski ronilac na dah koji je oborio nacionalni rekord bez peraja na Svetskom prvenstvu u ronjenju na dah AIDA u Egiptu u avgustu.
Okeanske dubine, koje su verovatno jednako fascinantne kao i svemir, nude priliku za testiranje granice ljudske izdržljivosti.
Godine 2007, pomoću tegova od teških metala, australijski ronilac na dah Herbert Nič uspeo je da se spusti na 253,2 metra.
Ali pitanje ostaje koliko duboko ljudi mogu da idu.
I dok biste lako mogli da pomislite da je u ronjenju najteži deo spuštanje, većina nesreća desi se tokom roniočevog povratka na površinu.
Tada kiseonik uzet u jednom dahu pre početka ronjenja počne da nestaje.
U čemu je, dakle, privlačnost ovog opasnog sporta?
Razgovarali smo sa nekim elitnim roniocima na dah i instruktorima da bismo to bolje razumeli.
„Da li se sećate kako je izgledalo držati dah pod vodom, u potpunom mraku, naizgled čitavu večnost?“, pitao je publiku na TEDeks predavanju 2018. godine Vilijem Trubridž.
„Svi ste to radili, bilo to je prvi put da zadržavate dah, a završilo se vašim rođenjem.“
Takmičarskim roniocima na dah ne treba dugo.
Aleksej Molčanov je oborio svetski rekord u Hondurasu za četiri minuta i 37 sekundi.
Ronilac se priprema ležeći na leđima, meditirajući i kontrolišući disanje.
Kad je spreman, uzme poslednji dah i zaroni glavom prema napred.
Isprva ronilac mora da se bori protiv potiska koji želi da ga vrati na površinu.
Njegova pluća se postepeno kompresuju zbog pritiska vode i na desetom metru smanje se za polovinu.
Gustina tela se poveća i kad dostigne gustinu vode, ronilac postane prirodno plovan.
Kad bi ronilac tu stao, naprosto bi plutao.
„Preko te tačke morate da ostavite deo sebe za sobom, vlastitu istoriju, nadanja, žaljenja, brige. Od tog trenutka nadalje, postoji samo vaše sadašnje ja u sadašnjem trenutku“, kaže Trubridž.
Posle još nekoliko zamaha, ronilac postane negativno plovan i prelazi u slobodan pad.
Ovaj slobodni pad u mrak najbliže je što će se ronilac naći tome da bude izgubljen u moru, ali oni to često opisuju kao najbolji deo putovanja.
Ljudi su iznenađujuće dobro prilagođeni držanju daha pod vodom.
Oslanjamo se na nešto što se zove „sisarski ronilački refleks“ – reakcija na hladniju vodu oko lice koja usporava otkucaje srca i preusmerava krv iz naših ekstremiteta u središnji deo našeg tela.
Delfini, foke i kitovi imaju isti taj refleks.
On nam omogućava da duže ostanemo svesni u vodi.
Ali duboka voda nije naš dom.
Ronioci kojima ponestane kiseonika dožive gubitak svesti, dok pritisak može da dovede i do oštećenja pluća.
S vremena na vreme takođe, ronioci znaju da nestanu.
Natalija Molčanova (majka Alekseja Molčanova), naširoko smatrana jednom od najboljih roniteljki na svetu, 2015. godine je nestala tokom relativno plitkog zaranjanja uz obalu Ibice.
Njeno telo nikad nije pronađeno.
Ali ne obavlja se svako ronjenje na dah u tako ekstremnim uslovima, a tradicija zadržavanja daha proteže se unazad stotinama godina.
Tokom čitave istorije, ronjenje na dah je služilo za pronalaženje hrane.
Vekovima su ljudi ronili u more u potrazi za morskim stvorenjima, sunđerima i biserima.
Čitave generacije ribarki iz Južne Koreje sa ostrva Džedžu učile su tu veštinu, a u okviru tajlandske zajednice Moken u okeanu Andaman, ljudi uče da rone od detinjstva.
Nomadski i pomorski narod Badžau iz Jugoistočne Azije čak je razvio veće slezine za ronjenje, pokazalo je istraživanje iz 2018. godine.
Veća slezina pravi više kiseonika u krvi za ronjenje.
Ronjenje na dah postalo je popularno u Evropi u Dvadesetom veku.
Italijanski pilot Rajmondo Bučer je 1949. godine postavio prvi zvanični rekord u ronjenju na dah stigavši do 30 metara dubine u Napuljskom zalivu.
Između 1960. i 1974. godine, sicilijanski ronilac Enco Majorka oborio je nekoliko rekorda i bio je prva osoba koja se spustila na 50 metara.
Francuski ronilac Žak Majol je 1976. godine bio prvi koji je otišao dublje od 100 metara.
Majol, koji je rođen u Šangaju, uvrstio je jogu i zen meditaciju u svoju ronilačku praksu.
Instruktor Ijan Donald kaže da je ronjenje na dah, koje zahteva samo kupaći kostim i masku, prilika da se more iskusi na najčistiji mogući način.
„Životinje se ponašaju prema vama drugačije, prilaze vam bliže i imaju interakciju sa vama. Nemate mehurove, tako da možete da čujete zvuke korala, zvukove kliktanja delfina i kako ribe jedu dagnje na grebenu. Vaša veza sa morem postaje potpuna“, kaže on.
Turska roniteljka Sahika Erkumen govori i o psihološkoj koristi, rekavši da je ronjenje njen „najefikasniji alat za rad na sebi, ekvivalentan deset sesija terapije.“
Ali, iako popularno, ronjenje na dah je i dalje relativno uska delatnost i nedostaje joj finansijska potpora mnogih drugih ekstremnih sportova.
Godine 2023. ono je dodato u Svetske igre, koje priznaje Međunarodni olimpijske komitet, ali još nije zvanični olimpijski sport.
To znači da mnogi takmičarski ronioci moraju da treniraju i takmiče se u slobodno vreme.
Turska rekorderka Jagmur Ergun nema nikakve sumnje da ima sve što je potrebno da bi se takmičila sa sportistima svstskog ranga, ali nema finansijsku podršku da može da da otkaz na regularnom poslu.
„Razlog zašto se takmičim bez peraja je što ne mogu da ih priuštim. Jedan par košta otprilike 30.000 lira (1.120 dolara)“, kaže ona.
Ali ovaj sport definitivno privlači sve više pažnje, a pitanje koliko duboko ljudsko telo može da ode ima univerzalnu privlačnost.
„Za razliku od planina koje imaju konačni vrh, ovde nema konačnog dna. Niko nikad neće stići do dna Marijanskog rova. Koliko, dakle, duboko mogu da odu?“, pita se Ijan Donald.
