Crtež je verovatno najstariji oblik vizuelne umetnosti – bilo na telu ili kamenu.
Najraniji poznati ljudski crtež otkriven je 2018. godine u Blombos pećini u današnjoj Južnoafričkoj Republici: pre nekih 73.000 godina, ljudska ruka je uzela oker (crveni prirodni pigment) i na komadiću kamena urezala nekoliko linija nalik današnjem heštegu.
Najraniji poznati ljudski crtež otkriven je 2018. godine u Blombos pećini u današnjoj Južnoafričkoj Republici: pre nekih 73.000 godina, ljudska ruka je uzela oker (crveni prirodni pigment) i na komadiću kamena urezala nekoliko linija nalik današnjem heštegu.
Crtež je naš prvi način izražavanja i kreativnosti, kaže Džulija Bolkin, direktorka Kraljevske škole crtanja u Londonu.
„Kao dete, pre nego što možete da pričate, hodate ili čitate možete da crtate.
„Tako da je crtež često naš prvi način da se izrazimo“.
Crtanje je uvek bilo od suštinske važnosti za praksu svakog umetnika, još od renesanse – kada je crtanje bilo u procvatu, a Leonardo da Vinči je pravio detaljne studije anatomije ljudskog tela – do danas, kada umetnici poput Vilijama Kentridža prave sjajne animirane filmove, do crteža Trejsi Emin koji izražavaju njenu ličnu tugu i usamljenost.
Iako je kroz istoriju popularnost crteža imala uspone i padove, nizak nivo je dostigla 1970-ih, kada su ga akademski umetnici smatrali „veoma staromodnim“, posebno crtanje ljudskih figura, i škole kao što su Slejd škola umetnosti i Kraljevska akademija su ga izbacile iz nastavnog programa.
Kraljevska škola crtanja osnovana je 2000. godine da bi to ispravila i da bude „mesto gde umetnici i drugi ljudi koji žele da crtaju mogu da dođu da crtaju“.
Crtanje je ponovo popularno i ceni se zbog terapeutskih svojstava i osećaja „protoka“ koji izaziva, posebno nakon zatvaranja tokom pandemije korona virusa.
Broj polaznika koji su se upisali (onlajn) u Kraljevsku školu crtanja se 2020. godine udvostručio sa 1.000 nedeljno, i stalno je rastao, a danas ih je 3.000.
Polaznici kursa crtanje ljudskih figura čine više od polovine ukupnog broja učenika na četiri studijska programa.
„Mislim da je to pokazalo da je postojala istinska čežnja za ljudskim dodirom i kontaktom“, kaže Bolkin.
„Kada ljudi nisu mogli da budu u okruženju drugih ljudi, onda su ih crtali“.
Učenici su potvrdili da crtanje pomaže mentalnom blagostanju.
„Mnogu su se prijavili upravo zbog toga… da uspore tempo života“.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE .
Kada u ruku uzmemo olovku ili ugalj za crtanje i promišljeno vučemo linije to nas povezuje sa našim čulom dodira, i nudi predah ili odmor od nemilosrdnog digitalnog zamora, što je važno za mentalno zdravlje.
Kada je umetnica Emili Hejvort-But postala depresivna, nije mogla da radi.
Pokušaji da čita ili piše gurnuli su je u „vrtešku“, priča ona u knjizi Načini crtanja ( Ways of Drawing ), koju je objavila Kraljevska škola crtanja 2019. godine).
Smatrala je da je promišljeno crtanje „postalo svojevrsno sidro koje sam mogla da spustim na zemlju, da se uverim… da sam ‘ovde’, stvarnost je bila stabilna“.
Crtanje je „primetno smanjilo moju anksioznost i usporilo disanje“.
To je omogućilo „izlečenje“, kaže ona.
Pogledajte video: Kako je nastao najstariji pećinski crtež životinje
Posle časa crtanja osetila je „olakšanje i nalet endorfina koje sam doživela posle, recimo, časa joge ili veoma korisne posete psihoterapeutu“.
Kler Džilman, glavna kustoskinja Galerije crteža u Njujorku, kaže da je videla porast strasti prema crtanju tokom zatvaranja zbog pandemije korona virusa, i da je od tada nastavlja da raste.
„U to vreme umetnici su se vraćali crtanju iz mnogo razloga – između ostalog i zbog toga što su im ateljei bili zatvoreni“.
Dodaje da je svima privlačna zamisao da „u ruke uzmu olovku ili hemijsku olovku i da osećanja odmah pretoče na papir“, posebno u „trenucima velikih iskušenja“.
Gilman i Rodžer Molbert, kustos i pisac o savremenoj umetnosti, sarađivali su na knjizi Crtanje u sadašnjem vremenu ( Drawing in the Present Tense) , koja daje bogato ilustrovan pregled „različitih pristupa crtanju“.
Odabrana dela 74 savremena umetnika odražavaju „ ulogu crteža kao načina rešavanja ličnih društvenih trauma i nemira“, između ostalog.
Molbert opisuje svrhu crtanja kao nešto što „vas nauči da posmatrate i razmišljate o svetu na drugačiji način.
„Ako registrujete ono što vidite… svet uvodite u svest na veoma neposredan način.
„To je dostupno ljudima koji crtaju širom sveta“.
Gilman veruje da crtanje posebno nudi „predah od gledanja u ekrane od kojih smo postali zavisni.
Čas crtanja ljudskih figura vas posebno tera da razmišljate o svetu – onom koji nije prikazan na ekranu – i to pretočite na papir“.
Kineska umetnica Džang Janzi je predstavljen u knjizi.
Njena ljubav prema „medicini i duhovnom blagostanju“ nadahnjuje njene delikatne crteže kineskih maski i delova cveća, koji prikazuju „misterioznu interakciju mentalnih i fizičkih fenomena i patnje uma i tela“.
Džang veruje da umetnost ima „moć da ublaži psihičku patnju“.
Malbert je saglasan da crtanje ima lekovita svojstva: „Uvek sam crtao na blago terapeutski način“, kaže on.
„Kada crtam nešto iz prirode, provedem određeno vreme usredsređen u prirodnom okruženju, crtajući… to zasigurno poboljšava raspoloženje“.
On to poistovećuje sa bavljenjem jogom „kada ne mislite ni o čemu drugom“ i smatra (kao Bolkin), da to može biti kao „meditacija“.
Umetnik Džon Hjuit kaže da svaku anksioznost koju ima u vezi sa tim da ne napravi „loš“ crtež nadoknađuje zadovoljstvom koje dobija od „linije koja savršeno teče… neočekivanih obrazaca i ritmova i drugih malih uspeha“.
Hjuit je dugogodišnji istaknuti nastavnik na Kraljevskom koledžu umetnosti i stvaralac maštovitih i detaljnih crteža.
Uradio je omot ploče grupe The Pogues (Pougs); crtao ljude koje spavaju na ulici u Mančesteru „da bi podigao svest o problemu beskućnika“; i bio je jedini (pored ekipe BBC-ja) koji je bio pozvana da zabeleži komemoraciju glumca Lorensa Olivijea u Vestminsterskoj opatiji.
Od 2013. godine stiče veću popularnost, a crtež objavljuje (skoro) svakog dana na Instagramu.
Njegovi živahni prikazi životinja i života u južnom delu Peninskih planina često nastaju u hodu, ali uvek u džepnom notesu za crtanje.
Hjuitova objava na društvenim mrežama koja do sada ima najviše lajkova je crtež mačke.
Crne mačke uvek dobijaju najviše lajkova, kaže on.
„Mislim da mastilo ostavlja jači utisak kada se gleda na telefonu“.
Nije sve uvek bilo slatko kao mace: bio je svedok terorističkih napada u Londonu 2005. godine, ali kod sebe nije imao notes, pa je po sećanju napravio 59 crteža koji su kasnije bili izloženi u Muzeju Londona.
Nacrtao je njegovu majku u bolnici, u njenim poslednjim danima.
„Osećao sam da ne mogu ništa drugo da uradim, pa sam nacrtao njenu ruku, jastuke, krevet“.
Ali šta je sa umetnošću kao terapijom za mentalno zdravlje?
Najbliže tome su crteži koje stvara u noćima punog meseca.
„Pružaju mi ogromno i trenutno zadovoljstvo jer se ne pridržavaju standarda ‘dobrog’ crteža.
„Nemam pojma kako izgledaju dok ne odem unutra: iznenađenje je nagrada“.
Umetnik Čarli Mekesi počeo je strastveno da crta kada je imao 19 godina, nakon što mu je najbolji prijatelj poginuo u saobraćajnoj nesreći.
„Počeo sam da crtam kao neku vrstu reakcije na traumu u stilu Foresta Gampa“, rekao je za američki magazin GQ.
„Počeo sam da crtam… i jednostavno nisam mogao [da prestanem]. Bio je to način da obradim sve što se dešavalo i što sam osećao“.
Njegova knjiga ilustracija Dečak, krtica, lisica i konj ( The Boy, the Mole, the Fox and the Horse ) objavljena 2019. godine privukla je armiju obožavalaca zbog dirljivih crteža i saveta o životu i prijateljstvu.
Crtanje, kaže Malbert, može da vas „poveže sa svetom i samim sobom, i da promeni način na koji vidite stvari, bilo da su u pitanju… društveni sukobi, ljudskost, osećanja.
„To može da produbi vaša osećanja – i to je prilično dubokoumno“.
