Skoro svaka peta Amerikanka doživi neplodnost, što znači da ne mogu da zatrudne nakon najmanje godinu dana pokušaja da zatrudne, ili šest meseci ako imaju 35 godina ili više.
Da li bi trebalo da smanje kofein? Ili se bavite jogom da biste se oslobodili stresa? Dijagnoza neplodnosti može navesti neke roditelje koji se nadaju da traže načine da povećaju svoje šanse da zatrudne. Ali uprkos medicinskom napretku poslednjih decenija, nije uvek moguće poboljšati našu osnovnu biologiju.
Pitali smo stručnjake za plodnost UCSF-a na šta treba da se fokusiramo – i šta je van naše kontrole.
Nažalost, ovaj mit je lažan.
Starost je najvažniji pokretač plodnosti žene, kaže Marsel Cedars, MD, koja rukovodi Odeljenjem za reproduktivnu endokrinologiju i neplodnost UCSF-a. „Jajnik“, kaže ona, „izgleda da ima svoj sat.
Osim glavnih faktora rizika po zdravlje, kao što su gojaznost ili upotreba droga, opšte zdravlje nekoga ko pokušava da zatrudni ima malo uticaja na kvalitet njihovih jajnih ćelija – to jest, sposobnost jajeta da se oplodi i stvori održiv embrion.
Jaja počinju da stare od trenutka kada se osoba rodi, tako da će 40-godišnjak imati jajne ćelije stare četiri decenije, čak i ako vežbaju dovoljno da imaju kardiovaskularnu kondiciju kao neko upola mlađi. Do 42. godine, nekih 80% preostalih jajnih ćelija pojedinca smatra se abnormalnim.
„To je neka vrsta naše moderne tragedije“, kaže dr Dajana Lerd, profesorka akušerstva, ginekologije i reproduktivnih nauka čije se istraživanje na UCSF fokusira na starenje i polne ćelije laboratorijskih miševa. „Jajnik je prvi organ koji značajno i funkcionalno stari.“
Ipak, mnoge hromozomske abnormalnosti u jajima pojedinca prisutne su pre nego što su rođene. „Jaje počinje da raste kada ste stari samo četiri nedelje u materici“, kaže Laird. „Ovo je neverovatno dug i složen proces koji se završava ovulacijom te jajne ćelije u bilo kom uzrastu da ste.
Njeno istraživanje nastoji da otkrije koliko je opadanje jajeta povezano sa godinama u kojima se nalazi u „suspendovanoj animaciji“ i koliko je bilo predodređeno događajima koji su se desili decenijama ranije tokom razvoja jajeta.
„Kako da identifikujemo jaja koja su imala zdraviji razvojni proces“, kaže Laird, „i veća je verovatnoća da će nam dati zdravije jaje i zdraviju bebu?“
„Opusti se i zatrudnećeš!“ Iako je možda dobronameran, ovaj savet je jednostavno pogrešan – pošto su dve studije UCSF-a, sprovedene u razmaku od jedne decenije i o različitim aspektima procesa začeća, dokazane i na ljudima i na miševima.
Žene koje su prijavile osećaj psihičkog stresa pre tretmana vantelesnom oplodnjom (IVF) imale su jednaku verovatnoću da će zatrudneti kao i one koje su tvrdile da su bez stresa, napisala je dr Lauri Paš, psiholog UCSF specijalizovan za neplodnost. članak iz 2012. u časopisu Fertiliti and Steriliti . U stvari, umesto da stres izaziva probleme sa plodnošću, Pasch je otkrio da je neuspeh IVF-a često praćen naknadnim stresom.
Koliko je stresna dijagnoza neplodnosti? I Cedars i Laird su primetili nalaz koji otvara oči iz studije iz 1993. godine: Ljudi sa neplodnošću bili su podjednako anksiozni i depresivni kao i oni sa dijagnozom raka.
Ali na sreću, čak i prekursori jajne ćelije i sperme koji se razvijaju u embrionima unutar trudnih miševa ne mogu da osete stres tokom razvoja, navodi se u predstojećem radu iz Lairdove laboratorije. Iako ovi prekursori sadrže receptorske proteine sa sposobnošću da osete hormon stresa kortizol, Lairdov tim je otkrio da nisu bili u stanju da osete hormone stresa u toj fazi razvoja.
„Oni se izoluju od stresa u svom okruženju“, kaže Laird o prekursorima jajne ćelije i sperme. „Vest je dobra za buduće pacijente.
Dakle, od pre rođenja roditelja do perioda nakon začeća, istraživanje ostaje dosledno: „Nema podataka koji bi rekli da stres uzrokuje neplodnost“, kaže Cedars.
Dvadeset jajnih ćelija dobijenih u IVF ciklusu znači 20 manje ciklusa ovulacije u životu žene, zar ne? Ne, kaže Cedars.
Pre IVF tretmana, lekari za neplodnost često prepisuju hormonske injekcije koje imaju za cilj da stimulišu jajnike pacijenta da proizvode veći broj zrelih jajnih ćelija. (Što se više jaja izvadi, veće su šanse da će bar jedno dovesti do normalnog embriona.)
Ali ove „dodatne“ jajne ćelije nisu otete iz budućih ciklusa ovulacije osobe. Umesto toga, to su jaja koja bi umrla tokom trenutnog ciklusa, a da nikada nisu dostigla zrelost.
Jajnici sadrže takozvani „bazen za odmor“, iz kojeg svakog meseca odlazi grupa jajnih ćelija — recimo 20 jaja. U tipičnom ciklusu ovulacije, samo jedno od tih 20 jajnih ćelija će sazreti. Ostalih 19 će umreti i ponovo će se apsorbovati u telo. (Samo 0,1% jajnih ćelija u telu osobe će sazreti i doći će do ovulacije.)
Ali hormonska stimulacija pre IVF-a može dovesti do toga da svih 20 jajnih ćelija iz jedne grupe potencijalno dostigne zrelost. Ovo nisu jajne ćelije koje bi sazrele i ovulirale u kasnijim ciklusima. Umesto toga, oni bi umrli, ali umesto toga bili su „spašeni“ lekovima.
Suprotno tome, dodaje Cedars, jajne ćelije se ne „štede“ kada osoba ne ovulira, kao što je kada je ovulacija potisnuta kontrolom rađanja. Kontrola rađanja blokira samo jedno jaje koje bi ovuliralo da dostigne zrelost – ali proces napuštanja jajnih ćelija iz bazena za odmor se i dalje dešava.
„Ne čuvate i ne štitite jajne ćelije“, kaže Cedars, „samo zato što nemate ovulaciju“.
Naravno, ali to je i muško pitanje. U do polovine svih slučajeva neplodnosti, kaže Cedars, muški partner je jedini ili faktor koji doprinosi.
Kao i kod majke, starost oca može igrati ulogu u reproduktivnom zdravlju, kaže Laird. Spermatogonijalne matične ćelije neprekidno izbacuju spermu tokom celog života čoveka. Ali sa svakom dodatnom godinom očevog uzrasta, njegova sperma prenosi oko dve dodatne genetske mutacije na njegovo dete, iako većina ovih mutacija nije posledična.
Uprkos tome, neplodnost se često karakteriše kao žensko pitanje. Na kraju krajeva, osoba sa maternicom je ta koja zatrudni i koja se, najčešće, podvrgava tretmanima neplodnosti – uzimajući lekove ili obavljanje procedura – čak i ako je sperma drugog partnera jedini faktor neplodnosti.
Istorijski gledano, pacijente sa neplodnošću lečili su ginekolozi i reproduktivni endokrinolozi. Muški partneri su bili u nadležnosti urologa, koji su prvenstveno hirurzi. Ali ne mnogo kod muške neplodnosti zahteva hirurško lečenje.
„Specijalisti za mušku plodnost su decenijama iza onoga što mi brinemo o ženama“, kaže Cedars, „jer to u prošlosti nije ni bila specijalnost“.
Danas su muški reproduktivni specijalisti sve zastupljeniji. UCSF ima tim za muško-reproduktivno zdravlje, u okviru Odeljenja za urologiju, koji nudi savetovanje i lečenje o očuvanju muške plodnosti, procenu i lečenje problema reproduktivnog zdravlja muškaraca i druge usluge.
„Ovo je uzbudljivo vreme za oblast muške plodnosti zbog sve većeg interesovanja“, kaže Cedars, „i važnosti genetike u muškom reproduktivnom zdravlju.“
