Muškarac u prašnjavom ponču i šeširu širokog oboda giba se dok hoda praznom ulicom u surovom pustinjskom gradu.
„Spremite tri kovčega“, poručuje usput pogrebniku, pre nego što se suoči sa ljudima koji su mu se podsmevali.
„Moja greška“, dodaje, nakon što je upucao sve siledžije.
„Četiri kovčega.“
Ovo je jedan od trenutaka koji je definisao ćutljivog revolveraša u tumačenju Klinta Istvuda u Za šaku dolara (1964), usput promenivši istoriju kinematografije.
U intervjuu iz 1977. godine sa BBC novinarom Ijanom Džonstonom, Istvud se pojavljuje u mnogo drugačijem okruženju, u mnogo srdačnijem raspoloženju.
Veseo i šarmantan, glumac samo izdaleka liči na strogog, okorelog protagonistu iz vesterna Serđa Leonea.
Isprva, priseća se Istvud, „nije bio posebno“ zainteresovan da se pojavi u niskobudžetnom evropskom filmu.
Vestern kao žanr mu nije bio stran, jer je u to vreme glumio u hit televizijskoj seriji Sirova koža ( Rawhide ), koja je bila mnogo tradicionalniji, američki pristup žanru.
„Dopao mi se, međutim, Za šaku dolara i mislio sam da bi evropski pristup možda dao vesternu jedan novi ukus.“
Koliko god da mnogi smatraju savršenim izbor Istvuda za ovu ulogu, Leone je isprva na umu za nju imao Džejmsa Koburna ( Veliko bekstvo, Sedmorica veličanstvenih ).
„Zapravo sam želeo Džejmsa Koburna, ali on je bio preskup“, rekao je italijanski režiser za BBC.
U ono vreme, Istvud je bio prijemčivija opcija, koštajući oko 15.000 dolara (152.000 dolara u 2024. godini), za razliku od Koburna, koji je koštao oko 25.000 dolara (254.000 dolara u 2024. godini).
„Nisam video lika u ‘Sirovoj koži’, samo fizičku figuru“, rekao je Leone.
„Ono što me je najviše dojmilo u vezi sa Klintom bio je njegov lenji način kretanja. Za mene je Klint bio pljunuta mačka.“
Epski blokbasteri koji su vladali Zlatnim periodom Holivuda počeli su da blede 1960-ih.
Leone, koji je u to vreme već bio poznat po režiji niskobudžetnih italijanskih filmčića, odlučio je da snimi vlastitu verziju američkog vesterna.
Rezultat je bio Za šaku dolara (prvi put prikazan u Italiji kao Per un pugno di dollari ), koji nije ličio ni na šta slično u odnosu na prethodnike iz žanra.
Zasnovan na samurajskoj priči Jođimbo Akira Kurosave, fillm se skoncentrisao na Istvudovog moralno sivog „Džoa“, kasnije nazvanog Čovek bez imena, koji pokreće rat bandi u meksičkom gradu San Miguelu da bi zaradio novac.
Za šaku dolara je okupio glumačku postavu i snimateljsku ekipu iz SAD i nekoliko evropskih zemalja.
Kako je to sam Istvud definisao, film je bio „italijansko-nemačko-španska koprodukcija rimejka japanskom filma u španskim planinama“.
„Znao sam da kažem ‘arivederči’ i ‘bonđorno’ a Leone je znao da kaže ‘gudbaj’ i ‘helou’ i to je bilo to“, rekao je Istvud za BBC.
„Potom je naučio malo engleskog, a ja sam naučio malo italijanskog i, u međuvremenu, i malo španskog, i naprosto smo na neki način uspeli da izvrdamo metoda rada.“
Glumci bi izgovarali replike na maternjem jeziku, koje bi potom bile sinhronizovane na italijanski i engleski za dve različite publike filma.
Scenario se sastojao od „italijanskog koncepta onoga kako bi zvučao sleng jednog vesterna“, ispričao je Istvud.
Italijanski kritičari su sasekli film kad je premijerno prikazan u Italiji 12. septembra 1964. godine.
Dalje negativne kritike usledile su u drugim zemljama.
„Proračunati sadizam filma bio bi uvredljiv da nema neutrališućeg smeha koji izaziva apsurdnost čitavog poduhvata“, napisao je britanski kritičar Filip Frenč u Obzerveru .
Kad je Za šaku dolara stigao na velika platna u SAD 1967. godine, prikazi su bili jednako nepovoljni.
„Imate maltene svaki vestern kliše u ovom nečuveno sintetičkom, ali fascinantno morbidnom, nasilnom filmu“, napisao je Bozli Krauter u Njujork tajmsu .
Američka premijera bila je odložena zato što su se američki distributeri plašili da će ih tužiti Kurosava, koji je podneo tužbu protiv Leonea zbog kopiranja Jođimba .
Premijera Leoneovog inauguralnog vesterna pokrenuo je Western all’Italiana , podžanr filmova snimljenih u Italiji, koji su kolokvijalno postali poznati kao „špageti vesterni“.
Reč „špageti“ odisala je prvobitnim nipodaštavajućeg stava kritičara prema ovoj međunarodnoj produkciji.
Slični vesterni dobijali su slične nadimke, kao što je „paelja vesterni“ u Španiji i „rejmen vesterni“ u Japanu.
„Potrajalo je pre nego što je Leone počeo da utiče na američku režiju zato što su makar ispočetka omalovažavali njegove i filmove njegovog kolege Serđa Korbučija“, kaže doktorka Meri En Mekdonald Karolan, profesorka i direktorka Italijanskih studija na Univerzitetu Ferfild.
„Špageti vestern se smatrao niskobudžetnom, apsurdno preteranom verzijom ‘pravog’ vesterna.“
Za razliku od njihovih tradicionalnih ekvivalenata, špageti vesterni su se usredsređivali na anti-heroje i izvlačili snagu iz moralne ambivalencije.
Istvudov Džo inicira sukob između dve rivalske bande krijumčara sa namerom da im ukrade zlato; tek kad nevini ljudi počnu da stradaju on se umeša da uništi bande.
Špageti vesterni su takođe donosili mnogo više eksplicitnog nasilja, ponekad nad ženama i decom.
Prema Karolan, tipični američki vestern je glorifikovao osvajanje zapada i idealizovao Divlji zapad, dok su špageti vesterni parodirali i okretali taj doživljaj naglavačke.
Ističući nasilje na kom je to širenje bilo zasnovano, ovi filmovi su takođe bili šira kritika burne decenije globalne politike, naročito usred kontroverznog Vijetnamskog rata.
Zbog jezičkih barijera tokom snimanja, dijalog je postao uprošćeniji i ređi, što je dovelo do nastanka Leoneovog prepoznatljivog režiserskog stila.
Široki kadrovi za uspostavljanje prostora, nemi dramatični krupni planovi i upečatljiva filmska muzika kompozitora Enija Morikonea , sa sve legendarnim zvižducima i čegrtanjima, postali su obeležja Leoneovih špageti vesterna.
„Moji filmovi su praktično nemi filmovi“, rekao je on za BBC.
„Dijalog im samo daje izvesnu težinu.“
Ovaj stil očitava se i u radovima Kventina Tarantina i Roberta Rodrigeza, od kojih su obojica jedni od režisera i filmskih velikana koji su redovno navodili Leonea kao veliki uticaj na njih.
Za šaku dolara je pretvorio Istvuda iz televizijskog glumca u filmskog diva.
On je glumio u nastavcima Za šaku dolara – Za dolar više i Dobar, loš, zao , formirajući Dolarsku trilogiju, baš kao i u pregršt drugih vesterna.
„Baš kao što je Džimi Hendriks otišao u Englesku da bi postao slavan, tri vesterna koje je Istvud snimio za Leonea lansirali su njegovu bogatu karijeru“, kaže Dejvid Irving, filmadžija i docent Tišove škole za umetnost na Njujorškom univerzitetu.
„Leone je uzeo izanđali žanr, vestern, i udahnuo mu novi život.“
Uprkos prvobitno hladnoj reakciji kritike, Za šaku dolara je stekao pokloništvo među ljudima i postao hit i na evropskim i na američkim blagajnama, zaradivši 14,5 miliona dolara u svetu .
Njegova popularnost je samo nastavila da raste u decenijama posle premijere i stekao je odano sledbeništvo među ljubiteljima filma.
Film je inspirisao dela u raznim medijima, od crtanih filmova do video igara, kao i druge režisere, a Leoneu je odata posthumna počast na 67. Kanskom filmskom festivalu 2014. godine, na kojem je Za šaku dolara prikazan na završnoj večeri, osiguravši transformaciju od ismejanog „lažnog vesterna“ u pravi pravcati klasik.
