Za tamošnje mlade, napetosti koje su tinjale decenijama pre dve nedelje dostigle su tačku ključanja.
Jedini znaci nasilja koje je izbilo su napuštene spaljene ljušture automobila i razbijeni prozori prekriveni drvenim daskama.
Stradalo je najmanje sedmoro ljudi, među njima dvojica policajaca, dok su još stotine povređene u nasilnim protestima koje je pokrenula kontroverzna izborna reforma.
Francuska je kolonizovala Novu Kaledoniju – u kojoj živi oko 300.000 ljudi – 1853. godine, a pretvorila je u prekomorsku teritoriju 1946. godine.
Nova Kaledonija ima velika nalazišta nikla, vitalne komponente u proizvodnji elektronike, a Francuska je doživljava kao strateško političko i ekonomsko preimućstvo u regionu.
Ona poseduje veliki stepen autonomije, ali umnogome zavisi od Francuske za stvari kao što su odbrana i obrazovanje, i još dobija velike subvencije od Pariza.
Predložena izmena zakona dala bi pravo glasa francuskim stanovnicima koji su na teritoriji živeli 10 godina.
Trenutno je glasanje na teritoriji ograničeno na domoroce Kanake i one koji su stigli iz Francuske pre 1998. godine.
Mnogi Kanaci zabrinuti su da bi njihova politička moć mogla biti umanjena i strahuju da će to otežati održavanje bilo kakvog budućeg referenduma o nezavisnosti.
Francuski predsednik Emanuel Makron odložio je glasanje o predlogu zakona koji je izazvao nedelje nasilja posle njegove posete arhipelagu, koji se nalazi između Australije i Fidžija na Pacifiku, nekih 17.000 kilometara od kopnene Francuske.
Oko 3.500 pripadnika snaga bezbednosti poslato je da uspostavi mir.
Međunarodni aerodrom u Numei bio je zatvoren tokom nemira, ali neki komercijalni letovi će se nastaviti na glavnom aerodromu u sredu.
Policijski čas tokom noći na snazi je na čitavoj teritoriji najmanje do 10. juna.
Vanredno stanje, čiji je cilj bio da se ponovo uspostavi red na ulicama, ukinuto je posle 12 dana.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE .
Iako se čini da se prašina slegla, Mari [nije joj pravo ime] kaže da je skorašnje nasilje samo vrh ledenog brega.
„Nije slučajno kriza izbila u Numei. U prestonici je socijalna neravnopravnost najveća i tu su mladi najviše marginalizovani“, kaže ova 27-godišnja advokatkinja.
Duboke ekonomske nejednakosti očigledne su na francuskoj prekomorskoj teritoriji.
Stopa siromaštva među domorocima Kanacima, najvećoj zajednici, iznosi 32,5 odsto, za razliku od 9 odsto među ne-kanacima, prema popisu iz 2019. godine.
Za većinu mladih demonstranata koji su učestvovali u smrtonosnim nemirima kaže se da su bili domoroci.
„Oni urlaju, oni vrište, na socijalni i politički sistem okrenut protiv nas Kanaka“, kaže ona za BBC.
„Mladi su pljačkali radnje, ali su obični građani takođe koristili priliku. To pokazuje da je ovo očigledno socijalna kriza. Očigledno se i socijalna klasa buni protiv stanja stvari“, dodaje ona.
Za Mari, razlika između onih koji su za i protiv nezavisnosti jasna je i po klasnim i rasnim osnovama.
„Duboko sam se rastužila zato što mislim da živimo nadomak građanskog rata sa rasnim i socijalnim kontekstom“, kaže ona.
Mari je rođena u Novoj Kaledoniji od oca Kanaka i majke sa Valisa i Futune, obližnjeg arhipelaga.
Ljudi sa Valisa i Futune čine treću najveću zajednicu na Novoj Kaledoniji.
Njeni roditelji žive u severom predgrađu, gde se odigralo najgore demoliranje i pljačkanje.
„Nisam se brinula za roditelje jer ovi mladi ljudi nisu protiv nas – to im nije cilj“, dodaje ona.
Kao i Mari, Megan Vadriako je napustila ostrvo da bi studirala u Francuskoj, gde su bolje prilike za obrazovanje i zaposlenje.
Ona se 2016. vratila kući da bi ostvarila san „izgradnje Nove Kaledonije“, ali kaže da se umesto toga susrela sa rasizmom.
„Nema veze što imam istu diplomu kao neko drugi, zbog ovog lica sigurno neću dobiti posao“, kaže Megan.
I Mari i Megan pripadaju „postsporazumskoj generaciji“.
Posle izliva nasilja osamdesetih oko pitanja nezavisnosti, potpisano je nekoliko sporazuma, među kojima i Numejski sporazum iz 1998, koji je iscrtao mapu postepene autonomije za teritoriju i ograničio glasanje na pokrajinskim i parlamentarnim izborima na one koji su tada već imali boravište.
Između 2018. i 2021. godine triput je organizovano glasanje za nezavisnost.
Prva dva puta, ostvarena je tesna većina za ostanak delom Francuske.
Treći referendum su bojkotovale stranke za nezavisnost koje su tvrdile da je glasanje trebalo odložiti zbog pandemije kovida.
Kao posledica ovog bojkota, 96 odsto glasača odlučilo je da ostane u Francuskoj.
Stranke za nezavisnost odbijaju da prihvate izbore kao validne.
Doktor Endrju Smit, istoričar i predavač na Univerzitetu Kraljica Meri u Londonu, kaže da iako narod Kanaka čini „pozamašnu manjinu“, dok god budu ostali samo to, neće biti lako postići nezavisnost.
„To domorodačke narode ostavlja u značajnije nepovoljnijem položaju kad su u pitanju direktni referendumi koje je definisala francuska država.
„Zajednica doseljenika, često nazivane Kaldočes, posebno je narasla posla buma nikla iz 1960-ih“, kaže on za BBC.
„Ako ostatak nedavno pristiglih ljudi želi da ostane deo Francuske sa pristupom francuskom državljanstvu i većim prilikama za socijalnu pomoć – onda će uvek 40 odsto naroda Kanaka biti preglasano“, dodaje on.
Za Megan, nije sve tako prosto kao glasanje za ili protiv.
„Mislim da razumem ono što se trenutno dešava, moramo da se vratimo onome što se dešavalo u prošlosti.
„Nova Kaledonija je bila kolonizovana… a kolonizacija još traje“, kaže ona.
Kao i mnogi na ostrvima, Megan strahuje da će davanje glasačkog prava većem broju francuskih stanovnika dodatno ugušiti glas domorodačkog stanovništva.
„Vrlo sam zabrinuta zbog onoga što se dešava u mojoj zemlji“, kaže ova 32-godišnjakinja.
„Kanaci legitimno strahuju da će širenje glasačkog tela da se zloupotrebi protiv njih koji su već manjina na vlastitoj zemlji.“
Megan kaže da nezadovoljstvo nekih mladih ljudi potiče od trenutnog „proživljavanja neokolonizacije“.
„Predstavljeni su kao delinkventi, ali oni su svesni šta rade i zbog čega“, dodaje ona.
Kanaci čine oko 40 odsto stanovništva, dok Evropljani – uglavnom potomci doseljenika ili onih koji su stigli skorije iz kopnene Francuske – čine oko trećinu.
Drugi potiču sa drugih pacifičkih ostrva ili su mešovitog porekla.
Više od 40.000 francuskih državljana preselilo se u Novu Kaledoniju otkako je glasanje na lokalnim izborima ograničeno na one koji su bili stanovnici u to vreme 1998. godine.
Stefan Kvinet je predstavnik Udruženja francuskih građana na teritoriji i živi tu poslednjih 20 godina, ali nema pravo glasa – kao više ni hiljada ljudi.
On kaže da je sada kada je period tranzicije zacrtan u Numejskom sporazumu iz 1998. godine prošao i održana su tri referenduma o nezavisnosti, vreme je da se pođe dalje.
„Kao što je francuski predsednik Makron rekao prošle godine, Nova Kaledonija je francuska…
„Sada želimo da svi francuski državljani koji žive u ovom francuskom delu Francuske mogu da učestvuju u izbornom životu na svim izborima“, rekao je on za BBC u aprilu.
Za doktora Smita, jedan od najvećih izazova sa kojima se suočava francuska vlada je pokazivanje da može da bude istinski nepristrasna po pitanju nezavisnosti.
Prošli sporazumi stvorili su demokratske zaštite Kanaka koji su sprečili da njihov glas nadjačaju došljaci.
Te zaštite takođe su utvrdile njihovo pravo na suverenitet kao domorodačkog naroda koji je drugačiji od doseljenika, kaže on.
„Referendumi koji su usledili pokazali su nešto vrlo malo više od demografskih realnosti ostrva, bez prihvatanja širih političkih nejednakosti“, dodaje on.
„Uskraćivanje dogovorenog suvereniteta naroda Kanaka preti da će produžiti aktuelne građanske nemire i osloboditi iste agresivne sile koje su dovele do nasilja nad liderima Kanaka 1980-ih“, upozorava on.
Barikade su ostale na ulicama Numee, glavnog grada Nove Kaledonije, francuske prekomorske teritorije, gde su nedavno stanovnici doživeli najgore nasilje u poslednjih 40 godina.
