Studija je definisala ključne korake koji se moraju ispuniti do, kolokvijalno rečeno, “izgradnje nuklearke” u Srbiji i razradila mapu puta do početka izgradnje i na kraju izgradnje i komercijalnu upotrebu. Očekivano, studija je navela nekoliko tehnologija i mogućih strateških partnera, kao i potencijalne uticaje nekoliko mogućih kombinacija, kao i polja gde su potrebna preciznija, obimnija i struktuiranija dalje istraživanja. Ali studija nije spekulisala o mogućoj lokaciji i o eventualnoj ceni projekta – jer to i nije bilo u njenom dometu.
U ukupno tri radna paketa studija je dala predlog razvoja nuklearne mape puta, procenu tehnologija i tržišta nuklearne energije kao i (u trećem paketu) analize ponude i potražnje za definisanje potencijalnih budućih isporučivanja električne energije u Srbiji.
Studija još beleži da je jedan od ključnih koraka u izgradnji i odnos sa javnosti i uključivanje (adekvatno) javnosti u eventualnu konačnu odluku o uvođenju nuklearne energije u energetski miks Srbije, ali i da konačna odluka o ovome još uvek nije donesena. To je, dodajemo, dodatno podvuklo nekoliko stručnjaka koji su odgovarali na novinarska pitanja.
Što se tiče mape puta, za njeno je definisanje korišćen pristup međunarodne agencije za atomsku energiju i mapa je identifikovala prioritetne aktivnosti i kritične prekretnice te, kako se tvrdi, “obezbeđuje struktuirani put koji će vooditi Srbiju kroz pripremne faze uspostavljanja infrastrukture.” Što se tiče faza: u pitanju su tri faze: razmatranja (1-2 godine), pripremnih radova (oko 5 godina) i aktivnosti na izgradnji koje bi trebalo da traju (navodi se da bi ova faza mogla trajati više od 6 godina. Slažemo se, gotovo je sigurno da će trajati više), što sve zajedno daje rok od oko 13 do 15 godina za kompletan put – što držimo za izuzetno optimističan plan.
Takođe, analiziran je i optimalni model implementacije nuklearnih postrojenja pa je analiziran uticaj pet različitih opcija i kombinacija: opcija dva i četiri postrojenja od po 400 megavata (ovo je opcija za male modularne reaktore), jedan reaktor snage 1000 megavata, jedan reaktor snage 1200 i dve reaktorske jedinice neto snage po 1200 megavata. Ali ove studije, navodi se, zahtevaju dalju i dublju analizu sa struktuiranijim klimatskim pretpostavkama i različitim vremenskim horizontima.
Od reaktora velikog kapaciteta koje studija identifikuje kao moguće tehnologije tu su EDF-ov EPR1200, Rosatomovi reaktori VVER1200 dizajna, KHNP APR1000 i Vestinghausov AP1000. Ova je evaluacija zasnovana na projektovanom veku, izlaznom kapacitetu (snazi), efikasnosti ciklusa goriva, seizmičkoj otpornosti, karakteristikama zadržavanja (contaniment), kompatibilnosti sa mrežom i podršci dobavljača. A studija još navodi i da bi sledeći koraci trebalo da budu studije tehničke izvodljivosti, analize troškova i propisa, planiranje infrastrukture kao i usklađivanje sa međunarodnim bezbednosnim i ekonomskim standardima (sve ovo nije u dometu osnovne preliminarne studije koja je danas predstavljana). Zanimljivo je, na primer, da u ponudi nismo videli “klasičan” EPR reakor snage 1650 megavata koji je u isto vreme i najrazvijeniji projekat EDF-a sa čijim izvozom EDF svakako ima najviše iskustva.
Od malih modularnih reaktora, takođe su u pitanju “uobičajeni osumnjičeni”, Hitachi, Rols Rojs SMR, Nuward, Holtec i Vestingaus – ali je ova evaluacija, iz proste činjenice da još uvek nije u pitanju komercijalna tehnologija te da operativnih primera nema, morala biti nešto drugačija te je doneta na osnovu razmatranja bezbednosnih karaktreristika dizajna, nivou modularnosti i konstruktivnosti kao i spremnosti za tržište. (Eto, kad smo već tu, primećujemo da među navedenima nešto upadljivije nedostaju RITM reaktor kao i NuScale dizajn, mirođija u svakoj SMR čorbi i kompanija koja će izgleda dokazati samo jedno: da petao koji prvi kukurikne prvi završi u čorbi. Ova kompanija je prva koja je ozbiljno, pre više od dvadeset godina, krenula u razvoj malih modularnih reaktora i do pre samo nekoliko godina je izgledalo da ako neko može da proizvede uspešan komercijalni dizaj – to će biti NuScale. Danas, pre, izgleda da će mali modularni reaktor napraviti svi sem NuScale-a.)
Ali vratimo se na centralnu temu. Konačni, dakle, zaključak studije je da se nuklearna energija može uspešno primeniti kao poluga za dekarbonizaciju eneretskog miksa Srbije, ali da su potrebne dalje i kompleksnije studije balansiranja i studije o kapacitetima mreže, da se u putu prema konačnoj odluci mora konsultovati javnost te da se ona mora adekvatno uključiti u proces te da su potrebne ozbiljne investicije u razvoj domaćih kapaciteta, što je posebno istakla dr Koviljka Stanković odgovarajući na naše pitanje.
Inače, studiju su predstavili rukovodilac razvoja poslovanja EDF-a Antoan Guelfi i rukovodilac razvoja poslovanja u Srbiji Kristijan di Lizia, nakon čije su prezentacije na novinarska pitanja odgovarali rukovodilac ekspertske radne grupe i savetnik ministra rudarstva i energetike za nuklearnu energiju, dr Miroslav Popović; v.d. pomoćnika ministra rudarstva i energetike – Sektor za elektroenergetiku; mr Radoš Popadić, stručno-tehnički saradnik; dr Milutin Jevremović sa Instituta za nuklearne nauke Vinča; vanredni profesor Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, i predsednik Srpskog nuklearnog društva, dr Koviljka Stanković, načelnik Grupe za mobilizaciju odeljenja za razvoj i opremanje komande kopnene vojske, potpukovnik Miloš Stanković; rukovodilac sektora za planiranje razvoja prenosnog sistema, A.D. Elektromreža Srbije, dr Vladan Ristić kao i nezavisni konsultant i samostalni ekspert Zoran Drače.
Sama će se studija moći daunloudovati na sajtu ministarstva u ponedeljak, pa ćemo u ponedeljak i detaljnije pogledati i preneti utiske.
