Dve godine po završetku NATO bombardovanja 1999, desetine međunarodnih stručnjaka okupile su se na Pomorskom ratnom koledžu u američkoj državi Roud Ajlend kako bi izvukli „pravne i moralne pouke“ iz savezničke vojne intervencije.
Međunarodno humanitarno pravo – skup pravila koja štite one koje ne učestvuju u oružanim sukobima, kao što su civili, ratni zatvorenici i ranjeni – bio je često pominjan pojam u njihovim diskusijama 2001. godine.
Na skupu je provejavala „opšta podrška NATO operaciji kao takvoj“, kaže Ove Bring, profesor emeritus međunarodnog humanitarnog prava, za BBC na srpskom.
„Kofi Anan, tadašnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija, takođe je imao podržavajući odnos, kao i muslimanske države, jer je vojna intervencija trebalo da obezbedi zaštitu muslimanskom stanovništvu na Kosovu.
„Ipak, u Njuportu su postojala različita mišljenja u kojoj meri je NATO uspeo da ispoštuje pravila međunarodnog humanitarnog prava“, kaže Bring, koji je kao pravni savetnik švedskog Ministarstva spoljnih poslova učestvovao na skupu.
Povod za intervenciju, prema Alijansi, bilo je sprečavanje dalje humanitarne katastrofe i progona Albanaca na Kosovu, koje su sprovodile srpske bezbednosne snage.
Operacija je pokrenuta bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
„NATO je želeo kratku i pravno čistu intervenciju, ali nije u tome uspeo (pošto je) neprihvatljivo veliki broj civila ubijen“, smatra Bring.
Dvadeset pet godina kasnije, tačan broj civilnih žrtava bombardovanja nije poznat .
Međunarodne organizacije poput Hjuman rajts voča i Amnesti internešnala ocenjivale su u izveštajima da je NATO prekršio običaje ratovanja.
Međutim, Komisija Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju zaključila je da nema osnova da se pokrene istraga o događajima u kojima su stradali civili.
„U dosadašnjoj istoriji nije bilo vojne akcije koja je u tolikoj meri pažljivo razmatrala ciljeve, proporcionalnost i druga pitanja“, naveo je Džon Norton Mur , stručnjak za međunarodno pravo.
Podjednaka pažnja bila je posvećena i efikasnom ratovanju na jednoj strani, i sprečavanju humanitarne štete na drugoj, govorio je Mur, bivši savetnik za međunarodno pravo američkog Stejt departmenta tokom Vijetnamskog rata.
NATO avioni su tokom 78 dana napravili 38.400 letova, među kojima i 10.484 napadačka, a upotrebljeno je 23.614 komada vazdušne municije.
„NATO je izveo najprecizniju vazdušnu operaciju sa najmanje kolateralne štete u istoriji.
„Mogli smo to da izvedemo zbog naše posvećenosti razvoju precizne municije, platformama i sistemima za njihovu isporuku i energičnoj obuci snaga u realnim uslovima“, navedeno je u izveštaju o akciji predstavljenom američkom Kongresu.
Ove Bring, međutim, veruje da „NATO nije preduzeo obavezne mere predostrožnosti u cilju zaštite civilnog stanovništva“.
Tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije Slobodan „Milošević nije dovoljno brzo popustio i lista očiglednih vojnih ciljeva je bila iscrpljena“.
„Morale su se pronaći nove mete, a one koje su uključene često su bile dvostruke namene – vojne i civilne. Kao posledica toga, bilo je mnogo kolateralnih šteta“, kaže.
Visina na kojoj su avioni leteli doprinosila je manjku preciznosti, ukazuje Bring.
„Kako bi zaštitili pilote NATO od obaranja, letelice su ispuštale bombe sa velikih visina, što je za posledicu imalo nedovoljnu preciznost.
„Pogođene su izbeglice i drugi civili“, kaže.
Dok su predstavnici ranijih i sadašnjih vlasti u Srbiji govorili da je u bombardovanju ubijeno oko 2.000 civila, istovremeno ne nudeći preciznije informacije, neke domaće i međunarodne nevladine organizacije navode da je broj nastradalih civila oko 500.
Hjuman rajts voč navodi da je stradalo između 488 i 527 civila.
Fond za humanitarno prvi je po imenu popisao 452 civilne žrtve, među njima 101 mlađu od 18 godina.
„Neprimereno je govoriti da je više stradalo ove nacionalnosti nego neke druge, kada su u pitanju žrtve uopšte, a posebno kada su u pitanju deca.
„Nažalost, albanska deca su stradala odgovornošću srpskih snaga, kada su morala da napuste domove i našla se u izbegličkim kolonama“, rekla je za BBC na srpskom Nataša Kandić , osnivačica Fonda za humanitarno pravo.
Komisija Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju bavila se napadom na izbeglice u Đakovici i Koriši na Kosovu, kao i napadom na voz u Grdelici , bombardovanjem zgrade RTS-a i ambasade Kine u Beogradu .
U izveštaju je navedeno da je NATO priznao da su se dešavale greške tokom bombardovanja.
„Izbor određenih meta napada može biti predmet pravne debate.
„Ipak, na osnovu analiziranih informacija komisija smatra da detaljna istraga celokupnog bombardovanja, kao ni istraga pojedinačnih događaja nije opravdana“, piše u mišljenju komisije.
Predstavnici vlasti u Srbiji prethodnih decenija naglašavali su da je NATO bombardovanje Jugoslavije bio „zločin“.
„Niko nije odgovarao za zločine, srpski civili bili su za NATO samo greška.
„Za nas oni nikad neće biti greška niti će otići u zaborav. Dve i po hiljade života nećemo i ne smemo da zaboravimo. Greška su oni koji su ih ubili“, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić prilikom obeležavanja 20 godina od bombardovanja.
Njegov prethodnik, Boris Tadić, koji je bio predsednik od 2004. do 2012. godine, kazao je pre 12 godina da Srbija nikada više ne treba da „bude uključena u bilo kakav rat, čuvajući iznad svega ljudske živote i našu zemlju“.
„Taj rat je bio zločin protiv naše zemlje i našeg naroda, i tome nemam šta da dodam“, naveo je.
Godinu dana po završetku bombardovanja, u Srbiji je bilo organizovano suđenje liderima najmoćnijih NATO zemalja.
Dana 21. septembra 2000. u krcatoj sali beogradske Palate pravde, osuđeni su na 20 godina zatvora , kako se navodi u presudi, za „ratne zločine počinjene tokom bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije 1999″.
Pošto im se sudilo u odsustvu, na optuženičkim stolicama stajale su ceduljice sa imenima američkog predsednika Vilijama Klintona, državne sekretarke Medlin Olbrajt, britanskog premijera Tonija Blera, nemačkog kancelara Gerharda Šredera, šefova diplomatije i ministara odbrane ove tri zemlje, kao i Havijera Solane, bivšeg generalnog sekretara NATO i Veslija Klarka, NATO komandanta za Evropu.
Presudu je ukinuo Vrhovni sud Srbije.
Posle petooktobarskih promena 2000. godine, kada je oboren režim Slobodana Miloševića, odustalo se od krivičnog gonjenja, a ukinute su i poternice i nalozi za hapšenje.
Gerhard Šreder, Toni Bler, Havijer Solana, obavljajući funkcije drugačije od onih za vreme bombardovanja, sastajali su se potom sa predstavnicima vlasti u različitim periodima, dolazeći neometano u Srbiju.
„Međunarodno humanitarno pravo, poznato i kao ‘zakon oružanog sukoba’ ili jus in bello, skup je pravila međunarodnog prava koji reguliše kako se sprovodi oružani konflikt“, kaže Kejti Džonston, sa Univerziteta Liverpul, za BBC na srpskom.
Ova pravila, između ostalog, određuju na koji način se strane odnose prema ratnim zatvorenicima ili koje su metode ratovanja i oružja prihvatljive, dodaje Džonston, stručnjakinja za međunarodno pravo.
„Pravila su sadržana u međunarodnim sporazumima, među kojima su najznačajnije četiri Ženevske konvencije i dva dodatna protokola, kao i u međunarodnom običajnom pravu“, objašnjava ona.
Sve NATO zemlje koje su učestvovale u vazdušnoj operaciji 1999. godine trebalo je da poštuju sve četiri Ženevske konvencije i međunarodno običajno pravo, a države koje su ratifikovale dodatni Protokol I, i njegove odredbe, kaže Džonston.
Međunarodne nevladine organizacije, poput Hjuman rajts voča, tvrdile su da pojedini napadi NATO-a nisu bili u skladu sa principom „razlikovanja“ i principom „proporcionalnosti“, koji je definisan u tom protokolu, ukazuje ona.
Prvo načelo zahteva razlikovanje civila i civilnih objekata, i učesnika sukoba i vojnih objekta, tako da samo potonji mogu biti meta napada.
Princip proporcionalnosti zabranjuje napade za koje se može očekivati da će dovesti do ubistva, ranjavanja civila, štete na civilnim objektima, koji bi bili prekomerni u odnosu na konkretnu i direktno očekivanu vojnu korist, objašnjava Džonston.
Međunarodno humanitarno pravo treba razlikovati od prava koje reguliše kada i pod kojim okolnostima država zakonito može upotrebiti silu protiv druge zemlje, što je poznato i kao jus ad bellum, ukazuje Kejti Džonston.
„Od 1945. godine, upotreba vojne sile… zabranjena je međunarodnim pravom, osim kada država deluje u zakonitoj samoodbrani ili kada je upotrebu sile odobrio Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija.
„U slučaju Kosova, nijedan od ovih uslova nije ispunjen i veoma je teško tvrditi da je upotreba sile država članica NATO-a protiv Jugoslavije bila zakonita prema međunarodnom pravu o upotrebi sile“, kaže.
Ona dodaje da su se samo dve zemlje NATO-a, Belgija i Velika Britanija, pozvale na kontroverzni argument „humanitarne intervencije“ kao pravni osnovu za vojnu intervenciju 1999. godine, što, po sudu ove pravnice, nije bili pravno opravdano.
