Beograđanka Ana Miljić jedna je od majki čije je dete ide u peti razred u beogradskoj Osnovnoj školi „Starina Novak“ i u sredu ujutro je otišla na nastavu, kao i obično.
Čim su se pojavile vesti o pucnjavi, za nju je prva pomisao bila da zaštiti dete.
„Kada sam videla šta se dogodilo, prvo što sam htela da uradim je da odem do škole po nju, da bude uz mene, na sigurnom“, kaže Miljić za BBC na srpskom.
Ne postoji univerzalna priprema niti odgovor na ovakve događaje, upozoravaju stručnjaci, ali je važno razgovarati međusobno o osećanjima i kod kuće i u školi.
„Svako najbolje poznaje sopstveno dete ili decu, ali je važno razgovarati sa njima, objasniti im u zavisnosti od uzrasta i šta se desilo i kako se čuvati.
„Ali pre svega, treba pustiti decu da pričaju, da crtaju ili kroz igru nekako ispolje strahove koje možda imaju“, kaže psihološkinja Marina Nadejin Simić za BBC na srpskom.
Razgovor sa detetom Ani Miljić tek predstoji.
„Ne znam kako da joj kažem da je u školi u njenom gradu staradalo toliko dece, njeni vršnjaci.
„Kako naučiti dete da prepozna takvu opasnost, ko može da se spremi svoje dete na ovako nešto“, pita se uznemirena majka.
Moguće je da će se kod dece, kao i kod odraslih, isprepletati razna osećanja strah, užas, panika, tuga, ljutnja, zavisi koliko je ko traumatizovan, kaže psihološkinja Nadejin Simić.
I to može biti zamka za roditelje i nastavnike, da pokažu osećanja, ali da ne preteraju u tome.
„Važno je i da roditelji iskontrolišu strah i brigu, oni naravno da postoje, ali ako dete vidi da je roditelj do te mere uznemiren da daje neke savete koji su mnogo drugačiji nego što su bili ranije, ono će se dodatno uplašiti.
„Treba naučiti dete da budu oprezno koliko je to moguće, mada u ovoj situaciji opreznost nije bila dovoljna, jer niko nije mogao da ih pripremi za to, ali roditelji ne bi trebalo da ih preplavljuju sopstvenim strahovima“, dodaje psihološkinja.
Kao koristan alat u savladavanju tuge i stresa, psihološkinja predlaže da se deci ograniči pristup neproverenim informacijama, poput onih koje se dele po društvenim mrežama.
„Roditelji će svašta videti na Vajber grupama, deca međusobno, tu ona raste tenzija i strah.
„Ne možemo decu potpuno zaštititi i treba da znaju šta se desilo, ali treba pričati o svim informacijama koje dobiju, pazeći da to ne budu senzacionalističke vesti“, kaže Nadejin Simić.
Institutu za mentalno zdravlje moći da se jave svi kojima je potrebna psihološka pomoć, na brojeve telefona 063 8681757 i 063 8682217.
Klinika za psihijatriju Kliničkog centra Srbije – kontakt telefoni su 011 2685050, 011 3662124 i 063 310723.
Kontakte za pomoć su ostavile i različite stručne organizacije.
„Tu smo za sve koji žele da razgovaraju o osećanjima“, poručili su iz Centra Srce . Njihov broj telefona je 0800 300 303, a dostupni su od 14 do 23 sata svakog dana.
Psihološko Jezgro Centar će organizovati BESPLATNE grupe podrške za roditelje učenika iz OŠ Vladislav Ribnikar. Za grupe podrške javite se na 064 8002005 ili preko Instagrama .
Besplatne grupe podrške nudi i udruženje Siguran prostor , uz pomoć psihologa i psihoterapeuta.
Društvo psihologa Srbije pozvalo je psihologe da se uključe kao i da proslede poziv za prijavu volontera pružalaca psihološke podrške i pomoći u prevazilaženju traume .
Volonterima mogu da se jave učenici, roditelji, nastavnici i osoblje škola, kao i ostali građani kojima je potrebna ova vrsta pomoći.
Psihološkinja Marina Nadejin Simić predlaže dva nivoa pristupa, jedan je sistemski, drugi je lični i porodični.
Ona očekuje da Ministarstvo prosvete pošalje određena uputstva školama kojim će se podići stepen bezbednosti u školama, kao i da se pruži prva psihološka pomoć i deci i nastavnicima.
„Za školu ‘Ribnikar’ to je jako velika kriza, traumu su doživeli svi i deca i roditelji i zaposleni, njima treba velika pomoć, sigurna sam da ne mogu sami.
„Potrebna im je pomoć u smislu razgovora, podrške, kao i drugarima, jer žrtve su i oni koji su prisustvovali tome, ne samo stradali, a zapravo cela prva smena, i deca i nastavnici i koji nisu videli to, doživeli su dovoljan užas“, kaže školska psihološkinja koja radi u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji.
To što su uplašeni roditelji dece u drugim školama i iz drugih gradova u Srbiji, ona vidi kao sasvim normalno i zato očekuje da od sistema stigne odgovor kroz ozbiljan rad i prevenciju nasilja.
„Na svaku pojavu nasilja, kako na individualnom, tako i na grupnom planu, treba reagovati.
„Na nasilje ne možemo gledati kao nešto što se dešava drugome, jer nasilje uvek rađa nasilje“, kaže Nadejin Simić, napominjući da su pogrešni sporadični saveti „ako te udari, vrati mu“.
Smatra da je sad veliki deo posla na njenim kolegama školskim psiholozima i pedagozima, kao i nastavnicima koji će razgovarati sa decom kako bi se vratio osećaj bezbednosti u školama u narednom periodu.
„To je proces, ne ide to jednim razgovorom gde će deca moći da ispolje emocije i pričaju o tome šta proživljavaju“, kaže Nadejin Simić za BBC na srpskom.
U Srbiji nema dovoljne psihološke podrške za nastavnike, podseća ona, iako je 2014, Ministarstvo prosvete organizovalo edukacije za najuži krug ljudi za psihološke krizne intervencije.
„Tada je bio organizovan mobilni tom psihologa koji su mogli da se stave na raspolaganje školi kojoj je to potrebno, nažalost to kod nas, ne znam iz kojih razloga, nije zaživelo.
„Od tada postoje samo sporadične edukacije, koliko je tu nastavnika prošlo, ne znam i ljudi generalno nisu pripremljeni za to“, kaže Nadejin Simić.
Te 2014. godine Ministarstvo prosvete je izdalo brošuru „Psihološke krizne intervencije u obrazovno – vaspitnim ustanovama“ u kojoj je do detalja objašnjeno kako deca i odrasli reaguju na krizne situacije, ali i kako im treba pristupiti kroz razgovor i slušanje.
„Pokažite svoja osećanja, time će vaši učenici dobiti ‘dozvolu’ da iskažu sopstvena osećanja“, jedan je u nizu saveta nastavnicima u osnovnim školama.
Predlaže se i da nastavnici ne ispituju i ocenjuju đake neposredno posle kriznog događaja.
„Ne možete se praviti da se ništa nije desilo, ne mogu da uđem u odeljenje i predajem lekciju iz psihologije ili istorije, a da ne pomenem šta je bilo.
„Jako je važno za decu da se razgovara o tome, lekcija manje-više to će se nadoknaditi, ali za ovakvu stvar, laički rečeno, važno je rasplašiti decu i smanjiti tenziju, tako što ćete im dati mogućnost da slobodno pričaju o osećanjima“, kaže Nadejin Simić.
U Srbiji je određena trodnevna žalost od petka do nedelje.
Psihološkinja Debora Gilboa, stručnjak za roditeljstvo, preporučuje roditeljima dece mlađe od šest godina da im daju jednostavno objašnjenje, u jednoj rečenici, poput kratke poučne priče sa junacima.
„Možda roditelji žele da njihova deca znaju da je loša osoba povredila nekog ili da je neko sa teškom bolešću bio ljut i povredio druge“, istakla je za američki portal Tudej .
Osnovci će postavljati više pitanja, dodala je ona, a roditelji treba da odluče koliko žele da podele sa njima.
Slično, samo dublje će reagovati i tinejdžeri, koje roditelji prvo treba da pitaju da li su čuli za najnoviju tragediju i da im dozvole da podele osećanja.
„Tinejdžeri traže ono što se krije iza, traže rešenja, a današnja generacija veruje u saradnju i socijalnu pravdu. Možete ih pitati tim povodom – šta bi voleo da uradiš, šta možemo zajedno. Podučavanje tinejdžera da rade na promeni pomoće će im da budu otporniji na ono što se dešava“, rekla je ona.
Psiholozi upozoravaju i da decu ne treba pritiskati da pričaju, ako ne žele, ali pratiti dalje ponašanje i da li ima nekih promena u ponašanju.
U Americi, gde su slične tragedije mnogo prisutnije, prošle godine su školski savetnici u Teksasu organizovali veliki skup na kom se govorilo o pružanju podrške učenicima posle masovnog nasilja.
Diskutovalo se o tome kako mogu da se spreče ili se pripreme za krize, kao i o „mreži traume“ koja se razvija posle pucnjava u školama, a predložene su i primeri dobre prakse za zbrinjavanje posle takvih psihički iscrpljujućih događaja.
