Za balkanske zemlje budućnost, za Evropu sadašnjost, a za Norvešku neizbežnost.
Ovako bi ukratko mogla da se opiše upotreba električnih automobila, kojih u Srbiji ima manje od 3.000, u Hrvatskoj oko 7.000, u Nemačkoj 1,4 miliona, dok će u Norveškoj će ove godine 95 odsto novih automobila na tržištu biti električni.
Kada je pre nekoliko godina nabavio prvi električni automobil, Nebojša Margetić, inženjer poljoprivrede, odmah je znao da je „to-to“, priča za BBC na srpskom zaljubljenik u ovaj vid tehnologije, koji je danas i predsednik Udruženja vozača električnih vozila „E-mobilnost“.
Danas vozi „gotovo besplatno“, jer je cena struje daleko ispod cene goriva, neuporedivo manje novca izdvaja na servisiranje i popravke automobila, oseća se bezbednije na putu i čuva prirodnu sredinu, nabraja on.
Ali, primećuje i nedostatke koje Srbija ima u odnosu na druge zemlje Evrope: i dalje neuređen sistem državnog subvencionisanja, nerazvijenu mrežu javnih punjača i nedovoljno znanja među vozačima.
„Ima mnogo zabluda oko električnih automobila, posebno kod naših ljudi, a one su rezultat neznanja i neinformisanosti o ovoj temi, kao i male zastupljenosti električnih automobila u Srbiji“, ocenjuje.
BBC je razgovarao sa vozačima električnih vozila u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj i donosi priču o njihovoj svakodnevnici u svakoj od ovih zemalja.
Od kada je prvi put seo u njegov električni automobil marke Hjundai, Margetić je shvatio da će morati da promeni vozačke navike i „počne malo više da planira“.
Sada vozi i Teslin električni automobil, a sa punom baterijom, koju prevashodno puni u kućnim uslovima, može da pređe i do 450 kilometara bez dopunjavanja.
Kako punjača za ova vozila u Srbiji ima daleko manje od točilica za gorivo za benzinskim pumpama, pred polazak na duži put potreban je plan, iako Margetić smatra da sa novom tehnologijom to „nije neka nauka“.
„Svi automobili imaju navigaciju i mapu dostupnih punjača u softveru, pokazuju udaljenost do sledećeg punjača i nemate mnogo o čemu da razmišljate“, ističe on.
Kako se većina vozača oslanja na kućno punjenje, uglavnom tokom noći, ovaj vid prevoza je „idealno rešenje za one sa kućama i garažama“, dok se ljudi koji žive u stanovima „snalaze“, dodaje.
„Nema mnogo takvih primera, neki se upravo zbog tog razloga ustručavaju, a to bi moglo da se reši mrežom manjih punjača“, smatra 62-godišnji ljubitelj električnih automobila.
Ovaj problem uvideli su i u hrvatskom udruženju vozača električnih automobila „Strujni krug“.
Hrvoje Prpić, predsednik udruženja, jedan je od retkih koji živi u zgradi i vozi Teslin automobila na potpuno električni pogon, što znači da je napajanje elektromotora strujom za njega jedini izbor.
Ali to mu ne predstavlja „nikakav problem“, jer u zgradi ima parking mesto, pored kojeg je postavio punjač i uslovi su gotovo isti kao da živi u kući, objašnjava Prpić za BBC na srpskom.
„Kod zgrada gde nemate parking mesto to jeste problem, pa trenutno pokrećemo akciju za postavljanje punjača na ulične bandere za rasvetu.
„To je vrlo učestalo u Londonu, sve je češće u Nemačkoj, pa se nadam da će uskoro biti i u Hrvatskoj“, priča ovaj preduzetnik, koji već deceniju vozi električne automobile.
Prpić ukazuje na još jednu oblast u kojoj Balkan kaska za zemljama Evrope.
Stručnost hrvatskih mehaničara i električara u ovoj oblasti opisuje kao „relativnu“.
„Postoje problemi oko njihovog učenja i prilagođavanja novim stvarima, pa se dešava da član našeg udruženja prilikom odlaska u servis zna daleko više od servisera.
„Dešavalo se, na primer, da serviser bez razloga traži vlasniku auta da se puni samo na punjačima jedne firme, što je potpuna izmišljotina – struja kao struja, ne postoji Renoova ili Audijeva struja“, kaže uz osmeh hrvatski preduzetnik.
Nestanak goriva, odnosno električne energije, često ume da stavi vozače u nezavidan položaj, posebno ako automobil stane na mestu gde rešenje u vidu benzinske pumpe ili punjača nije blizu.
Takvi događaji vozače električnih automobila „stavlja u malo težu situaciju“ na Balkanu, kaže Nebojša Margetić.
On se samo jednom našao u ovakvoj situaciji, koju kroz smeh opisuje kao „plod Marfijevog zakona“, jer je zbog požara kod jednog od punjača i zatvorenih puteva do drugog, ostao bez struje, ali je imao sreće da mu je automobil stao kod pijace u beogradskom naselju Vidikovac.
„Javio sam se ljudima u jednom lokalu, priključio punjač na njihovu utičnicu, dopunio bateriju 15 minuta i nastavio dalje – ništa strašno, ranije mi se češće dešavalo da ostanem bez goriva“, priseća se.
Ali, da se umesto beogradskog naselja našao van urbane sredine, na putu na kojem kilometrima nema objekata, bio bi u problemu, makar u Srbiji.
„U Evropi postoje pokretne stanice za punjenje – vozilo dođe sa baterijom, napuni vas, vi platite tu uslugu koja košta malo više i nastavite dalje.
„Kod nas to još ne postoji, ali jeste u našim planovima za budućnost, kada se broj električnih automobila kod nas uveća – da bi neko imao interes da se time bavi, potrebno je da makar jedan automobil dnevno negde ostane bez baterije“, smatra Margetić.
Možda će vam i ova priča biti zanimljiva: Kako izgleda vožnja u taksiju bez vozača
Ova vozila pokreće elektromotor, koji strujom napaja i pokreće baterija, a ona može da se puni iz spoljnog izvora, objašnjeno je na sajtu američkog Ministarstva energetike .
Mogu biti potpuno električna ili hibridna, gde se ubrajaju vozila koja pored elektromotora koji povlači energiju iz baterije imaju mogućnost korišćenja i unutrašnjeg sagorevanja goriva za kretanje.
Za razliku od električnih, konvencionalni automobili funkcionišu isključivo pomoću motora sa unutrašnjim sagorevanjem na benzin, dizel, gas i druga goriva.
Električna vozila ne emituju štetne gasove poput ugljen-dioksida, jer ne dolazi do sagorevanja ovih energenta.
Usled toga, potpuno električni automobili nemaju neke komponente klasičnih poput rezervoara za gorivo ili auspuha.
Najveći broj električnih automobila u Evropi ima u Nemačkoj, gde u saobraćaju učestvuje 1,4 miliona potpuno električnih i još milion hibridnih vozila.
U Francuskoj se vozi milion električnih i 570.000 hibridnih vozila, što ovu zemlju stavlja na drugo mesto u Evropi, a na trećem je Velika Britanija sa manje od milion potpuno električnih vozila uz još 560.000 hibridnih.
Norveška je na četvrtom mestu sa 710.00 potpuno električnih i 190.000 hibridnih vozila, što je čini najuspešnijom po procentualnoj zastupljenosti ovih tipova vozila.
Ova država je lider u svetu i po udelu električnih vozila u ukupnom broju prodatih novih vozila sa 82,4 odsto.
Iz Asocijacije električnih vozila te zemlje očekuju da taj udeo naraste na 95 odsto u 2024. godini i da će 2025. ovi automobili potpuno preuzeti tržište.
Do 20. februara 2024. godine, u Srbiji je registrovano 2.699 potpuno električnih vozila i još oko 18.000 hibridnih, podaci su MUP-a, koje je za televiziju Blumberg Adrija izneo generalni sekretar Srpske asocijacije uvoznika vozila i delova Boris Ćorović.
„Udeo potpuno električnih automobila u Srbiji je oko jedan odsto i prilično zaostajemo za prosekom u Evropskoj uniji, koji je na 12 do 14 odsto“, dodao je Ćorović.
U Hrvatskoj je broj potpuno električnih vozila „nešto veći od 7.000″, kaže Hrvoje Prpić.
„Ali, prošle godine je prodato 2.500 novih električnih vozila, što je pet odsto od ukupnog broja“, navodi još jedan podatak predsednik Udruženja Strujni krug.
U Sloveniji je na kraju 2022. godine bilo registrovano nešto manje od 8.000 električnih vozila i 24.800 hibridnih, koji su tada činila 2,7 odsto od ukupnog broja registrovanih vozila, pokazuju zvanični podaci .
U 2023. godini u Bosni i Hercegovini bilo je registrovano ukupno 150 električnih automobila uz više od 200 stanica za punjenje baterija ovih vozila, podaci su koje je preneo sarajevski list Oslobođenje .
Tokom te godine uvezeno je i 240 vozila na električni pogon, što je gotovo četvorostruko više nego 2022, saopštili su iz Uprave za indirektno oporezivanje BiH .
Crnogorskim putevima saobraća oko 500 automobila na potpuno električni ili hibridni pogon, ali nema podataka koliki broj potpada u svaku od ove dve kategorije, saopštili su iz državnog Eko fonda, prenosi Energetski portal .
Dok vozi po nemačkim i evropskim putevima, Marko Mihaljević iz Frankfurta razmišlja o ceni kilovata struje koju će platiti na električnim punjačima, a ona se razlikuje u zavisnosti od toga gde će dopuniti bateriju.
„Na 100 kilometara vožnje potrošim oko 16 ili 17 kilovata, a na kućnom punjenju me kilovat izađe oko 30 centi – dakle, 100 kilometara vozim za nekih pet evra.
„Ako punim na javnim Teslinim punjačima to bude oko šest evra, a na drugim javnim punjačima i do devet evra“, prepričava za BBC na srpskom iskustvo iz Nemačke.
Markova porodica poreklom je iz Hrvatske, pa neretko u njegovoj Tesli dolazi na Balkan, gde su cene na javnim punjačima i u uslovima kućnog punjenja baterije umele da iznenade.
Na bilo kom javnom punjaču u Hrvatskoj on je to činio potpuno besplatno do 2023.
Sada, međutim, u toj zemlji, kao i u Bosni i Hercegovini, kilovat struje za automobil plaća „dosta skuplje nego u Nemačkoj“, dodaje on.
Ali, kada je u domovima prijatelja i rođaka u te dve balkanske zemlje priključivao punjač, bio je prijatno iznenađen.
„U Bosni sam za taj jedan kilovat plaćao oko šest centi, pa ispadne da za jedan evro možeš da voziš 100 kilometara“, oduševljeno prepričava.
Za vlasnike električnih automobila u Srbiji sistem je drugačiji od svih zemalja Evrope, jer se na javnim punjačima naplaćuju minuti, a ne kilovati struje.
Tako u zemljama EU plaćaju „ono što su potrošili“, u Srbiji znatno višu cenu, kaže Nebojša Margetić.
Punjači i kompanije koje ih postavljaju u Srbiji nemaju zakonsko pravo da mere i prodaju električnu energiju, već ono pripada samo Elektroprivredi Srbije (EPS).
„Baterija se puni sporije kako je veći procenat napunjen, ali na početku plaćam istu cenu kao i na kraju, jer se naplaćuje vreme, pa poslednjih 20 odsto, što je 12 kilovata, platim istim novcem kao i prvih 30 kilovata.
„Potpuno van pameti“, zaključuje predsednik Udruženja „E-mobilnost“ i vlasnik dva električna automobila.
Zbog toga „u 95 odsto slučajeva“ koristi kućni punjač, pre svega noću u periodu jeftine struje, koju plaća tri dinara po kilovatu.
„Cene na javnim punjačima zavise od toga gde punite – na sporijem punjaču brzine 50 kilovata na sat pola sata punjenja košta nešto više od 800 dinara, a za punu bateriju potrebno oko sat i po vremena, odnosno 2.400 dinara i sa tim novcem prelazimo oko 400 kilometara.
„Na bržim punjačima, koji su uglavnom na autoputevima, ta cena je još veća“, objašnjava on.
Mića Makarić, ugostitelj iz beogradskog naselja Železnik, čija vozila prelaze veliki broj kilometara dostavljajući hranu, zbog toga gotovo isključivo koristi privatni punjač.
„Sistem javnih punjača je vrlo loše rešen i na njih možete da zaboravite“, kaže on za BBC na srpskom.
„Ni na jednom računu ne piše koliko si kilovata potrošio i koliko to košta po kilovatu, već se navodi da si na nečijem parkingu bio toliko minuta i taj parking košta u skladu sa tim, a to je jedan veoma skup parking“, kaže kroz smeh 51-godišnji ugostitelj.
Ukupan broj javnih punjača za električna vozila u Srbiji je „između 120 i 130″, saopštio je Boris Ćorović, generalni sekretar Srpske asocijacije uvoznika vozila i delova, za Blumberg Adriju.
Na 100.000 stanovnika u Srbiji dostupan je jedan javni punjač, dodao je on.
„U Evropi prednjači Norveška sa više od 580 punjača, u Nemačkoj je iznad 200, u Sloveniji 39, a u Hrvatskoj više od 40″, pojasnio je Ćorović.
Računajući potpuno električne i hibridne automobile, prosečno više od 159 ovakvih vozila dele jedan javni punjač.
Ovaj odnos mogao bi da se promeni pošto je Goran Vesić, ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture u Vladi Srbije, najavio izgradnju još 105 punjača na autoputevima širom Srbije od kraja 2024 .
Hrvoje Prpić, koji već 10 godina vozi isključivo električne automobile, razvijenost mreže punjača u Hrvatskoj opisuje kao „prilično dobru“.
Kaže da je krajem prošle godine u toj zemlji bilo oko 2.000 javnih punjača, što znači da više od tri automobila deli jedan.
„Ako uzmemo da se više od 60 odsto vozila puni kod kuće i njih sklonimo iz računice, gotovo da za svaki auto imamo jedan javni punjač – to je stvarno dobra situacija, čak i više nego što nam je potrebno“, ocenjuje.
Pridruživanje Evropskoj uniji obavezalo je Hrvatsku da donese Zakon o infrastrukturi za alternativna goriva (AFIR).
„Tom legislativom je jasno definisano koliko i kakvih punjača moramo da imamo u Hrvatskoj, pa će na autoputevima postojati prilično dobra infrastruktura, kako za električne automobile, tako i za električne kamione i autobuse“, kaže Prpić.
Prema podacima iz februara 2024. godine, koje je objavila nemačka statistička agencija Statista , ukupan broj javnih punjača za električna vozila u Evropi dostigao je 700.000.
Ali, oni nisu ravnomerno raspoređeni, pa je u Nemačkoj, Francuskoj i Holandiji, čije površine čine oko 10 odsto površine kontinenta, u 2022. bilo čak 52 odsto od ukupnog broja stanica za punjenje, navodi se u tekstu specijalizovanog sajta Stateon .
Mapu raspoređenosti punjača u svim zemljama Evrope možete da vidite ovde .
Marko Mihaljević, 35-godišnji meštanin Frankfurta, stoga „nema problema“ da nađe dostupan punjač u ovom gradu i okolini.
„I ako ideš negde malo dalje, na svakoj benzinskoj pumpi imaš punjače, pa ni tu ne vidim nikakav problem, osim što mogu da budu različite cene“, kaže on.
Pogledajte video : Da li su električni automobili zaista ‘zeleni’
Do prošle godine Marko Mihaljević mogao je da računa na devet hiljada evra u vidu subvencije za kupovinu automobila, koje je dva puta iskoristio za nabavku novih modela Tesle.
„Tri hiljade se dobijalo odmah prilikom kupovine, a još šest hiljada kada ga registrujete – to je išlo vrlo brzo i efikasno, bez muka sa papirologijom“, priča Marko.
Program subvencija koji je u Nemačkoj bio na snazi gotovo čitavu deceniju, okončan je u decembru prošle godine , što je bila jedna od vladinih mera štednje u borbi protiv ekonomske krize.
U ovoj državi se na kupovinu i posedovanje električnih vozila ne naplaćuje porez, što Marko opisuje kao „dobar način uštede“ i raduje ga što će biti na snazi do 2030. godine.
„Pošto imam još jedan automobil na benzin, za koji plaćam godišnji porez oko 300 evra, jasno mi je koliko štedim sa električnim.
„U centru Frankfurta imam i besplatno parkiranje do pola sata sa električnim automobilima, u nekim gradovima i do sat vremena, a u Minhenu sa električnim vozilom imaš pravo da voziš žutom trakom“, opisuje sve prednosti električne mobilnosti u Nemačkoj.
Podsticaje poput onih u Nemačkoj, a pre svega u Norveškoj, Nebojša Margetić priželjkuje i u Srbiji.
„Norveška je primer dobre prakse sa samo dve mere – oslobodili su kupce poreza na dodatu vrednost (PDV) i dozvolili su električnim automobilima da voze žutom trakom u gradovima“, kaže.
Srbija nudi fiksne subvencije od 2.500 do 5.000 evra za putničke automobile.
Ukupna suma novca koju je vlada odvojila za ovaj vid stimulacije kupaca iznosi 170 miliona dinara u 2024, što je više nego dvostruko manje od 440 miliona izdvojenih u 2023 .
Margetić ocenjuje da je to „odmerena pomoć“ vozačima, ali smatra i da bi ukidanje ili umanjenje poreza bila efikasnija mera.
„Bitno je da znamo tačno na šta možemo da računamo, jer domaći prodavci moraju da ih naruče ove godine za sledeću, a država odluku o subvencijama donese u aprilu i podeli ih tokom leta.
„Dok god kupci ne znaju kakvu će pomoć dobiti i kada, ne žele da kupe automobil, pa su posledično i prodavci oprezni, jer ne žele da im ti relativno skupi automobili stoje u salonu i da ne mogu da ih prodaju“, priča ovaj Beograđanin.
Ali, subvencije su namenjene samo kupcima novih vozila, pa Mića Makarić, ugostitelj iz Železnika, na njih nije mogao da računa kada je 2020. godine nabavio dva foklsvagenova automobila, tada stara četiri godine.
Iako kaže da je zadovoljan „vrlo povoljnom cenom“ koju je platio i činjenicom da ih je kupio na lizing, dodatna pomoć bi mu dobro došla.
Zbog kupovne moći stanovništva u Srbiji, ali i činjenice da električnih automobila ima vrlo malo, subvencije kupcima poput Makarića bile bi dragocene, ističe Nebojša Margetić.
„Smatram da su nama u ovom trenutku potrebni i polovni i novi, pa bi logičan potez države bilo subvencionisanje i polovnih u nekoj meri“, obrazlaže ovu tvrdnju Margetić.
Maksimalni iznos subvencija od 5.000 evra za putnička vozila primenjuje se i u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, koja posebno stimuliše električne mobilnosti u javnim institucijama, za koje ove subvencije idu i do 7.000 evra.
BiH je donela i odluku o ukidanju carina na uvoz električnih vozila iz inostranstva.
Vrednost pomoći države na koju mogu da računaju budući vozači električnih vozila u Sloveniji ove godine iznosi maksimalno 6.500 evra, odnosno ukupno šest miliona evra.
I Severna Makedonija je od 2017. izdvajala 5.000 evra za kupce električnih automobila, ali prošle godine je ova pomoć izostala usled manjka u državnom budžetu.
Ni u Hrvatskoj prošle godine nisu isplaćivane subvencije, ali će tokom ove godine one iznositi do 9.000 evra za one kojima budu dodeljene na javnom konkursu, a ta balkanska država će ukupno izdvojiti 15 miliona za ovu namenu.
Hrvoje Prpić kaže da su ove mere „užurbano uvedene“ i da „baš i nisu neko rešenje“ za pospešivanje električne mobilnosti u Hrvatskoj.
„Te subvencije može da dobije samo 1.500 kupaca i možda bi bilo efikasnije i da ih nema, jer je usporena prodaja prošle godine – svi su čekali se subvencije, kojih na kraju nije bilo“, smatra predsednik Udruženja Strujni krug.
O potezu države da odbije polovinu PDV-a kompanijama koje nabavljaju ova vozila ima drugačije mišljenje, pa ga naziva „dobro definisanom i jasnom merom“.
„Nema prijavljivanja unapred i dobijanja dozvola – kako kupite auto, tako imate automatsko pravo na odbitak PDV-a i smatram da je to jedina povoljna mera“, ocenjuje.
Dok je vožnja hibridnih i električnih automobila u Nemačkoj „jako normalna stvar“, stav ljudi na Balkanu dosta se razlikuje od onog koji preovladava u zemljama zapadne i severne Evrope, opisuje Marko Mihaljević.
„Sećam se da sam jednom parkirao na punjač kod supermarketa u Hrvatskoj, pa su ljudi prilazili i raspitivali se, želeli su da saznaju kakav je to moj auto, pitali me da li mogu da ga vide unutra, pitaju kako se puni i koliko to košta, što je pozitivno“, kaže on.
Na pitanje šta treba da se desi kako bi Hrvatska uvećala broj električnih vozila i poboljšala uslove za vozače, Hrvoje Prpić odgovara jednom rečju: „Vreme“.
„Stari automobili se sporo menjaju, čak 60 odsto ih je starije od 10 godina, pa bez obzira što među novim kupljenim vozilima ima sve više električnih, gomilanje starih i dalje onemogućava da zamenimo ceo vozni park“, ocenjuje on.
Način razmišljanja ljudi u Hrvatskoj je dodatna kočnica proboju ove tehnologije.
„Teško se privikavaju, odupiru se promenama i ne žele da menjaju navike, što je potrebno sa električnim automobilom“, ističe Prpić.
„Ali, 98 odsto onih koji su probali makar jednom da voze promene mišljenje, a najveća promena nastaje kada sused vidi suseda kako se vozi gotovo besplatno na posao, pa onda dolazi i do radoznalosti“, priča on.
Nebojša Margetić tvrdi da su „zablude usled neznanja i neinformisanja“ najveći neprijatelj omasovljenju upotrebe ovog tipa transporta u Srbiji.
„Zablude su da su spori, da nema gde da se napuni baterija, da će se baterija zapaliti i da je to opasno, da su baterije ekstremno skupe, da nema gde da se servisira, da su sami automobili jako skupi“, nabraja sve argumente koje je dosad čuo u diskusijama.
I dok entuzijasti na Balkanu pokušavaju da popularizuju moderniji pristup transportu, Marko Mihaljević spreman je za narednu fazu kretanja na struju.
„Trenutno postavljam i solarne panele na krov kuće u Frankfurtu, čime ću da zatvorim krug.
„Voziću automobil na potpuno zelenu energiju i za nju neću plaćati, već ću je sam proizvoditi, što je idealno rešenje“.
