„Ekspertska vlada“ ili 42. Vlada Crne Gore izabrana je posle, za Crnu Goru sada već istorijskih parlamentarnih izbora 30. avgusta 2020, minimalnom većinom od 41 od 81 poslanika.
Njen predsednik bio je prof. dr Zdravko Krivokapić, koji, iako formalno na čelu jedne od izbornih lista, nije bio stranačka ličnost. Ministri ove vlade bili su nestranački eksperti, ličnosti u najvećem delu prethodno nepoznate javnosti, čija je glavna preporuka bio njihov stručni kvalitet. Jedini političar u 42. Vladi Crne Gore bio je njen potpredsednik dr Dritan Abazović.
„Ekspertska vlada“ uživala je znatan legitimitet u očima birača. Međutim, on joj nije bio dovoljan da izađe na kraj s jednom od osnovnih karakteristika parlamentarnog sistema — činjenicom da je, u njemu, mada odgovorna parlamentu, nosiocu zakonodavne vlasti, koji je po prirodi stvari političko telo.
Upravo ova postavka čini da je unutrašnja logika parlamentarnog sistema takva da odnos (političkog) parlamenta i „ekspertske“, nepolitičke vlade može da prati tri moguća toka:
Prvi podrazumeva da parlament žrtvuje svoj politički karakter, tako što bi poslanici (odnosno političke partije) parlamentarne većine odlučili da suspenduju svoje interese, obavezujući se da će bespogovorno podržavati sve buduće predloge „ekspertske“ vlade. Ovo je najpovoljnija mogućnost za ekspertsku vlast.
Druga mogućnost podrazumeva da vlada pristane na nužni kompromis, prihvatajući da sprovodi politiku parlamentarne većine u meri koja je dovoljna i potrebna da osigura njeno poverenje. Takav kompromis, međutim, podrazumeva da vlada žrtvuje svoj „ekspertski“ i „nepolitički“ karakter i da postane — politička.
Treća mogućnost sastoji se u tome da obe strane, i parlament i vlada, istraju na svojim pozicijama. U tom odmeravanju, vlada će uvek izvući deblji kraj, zahvaljujući činjenici da parlament raspolaže mogućnošću da joj izglasa nepoverenje i time okonča mandat.
Upravo se to dogodilo u Crnoj Gori. Jedva da je prošla godina dana od njenog izbora, a „ekspertskoj vladi“ je izglasano nepoverenje. To je bio prvi put da se u istoriji Crne Gore jednoj vladi izglasa nepoverenje.
Ispostavilo se da je jedno sastaviti „nepolitičku“, „ekspertsku“ vladu, a sasvim drugo učiniti da poslanici — faktički predstavnici partija, od čije podrške zavise opstanak te vlade i uspeh njenih inicijativa — prestanu ne samo da razmišljaju, već i da deluju u sopstvenom interesu.
Pokoravanje parlamentarne većine vladi koja ne sprovodi njenu politiku ne samo da se kosi sa unutrašnjom logikom parlamentarne demokratije, već često zahteva od poslanika i njihovih partija da pristanu na za njih sasvim nerazumnu meru — da rade u korist svoje političke štete, a može biti i političke propasti.
Iskustvo Crne Gore pokazalo je da vlada, koja ustavnopravno nije samostalna od parlamenta, ne može biti ni politički samostalna.
Ono je pokazalo da eksperti ne samo da nisu imuni na politiku i političko, već da, ukoliko žele da uspeju u politici — i ne bi trebalo da budu.
Jednostavno, ispostavilo se da svojstvo eksperta nije ni nužan, ni dovoljan uslov za uspeh u politici, ukoliko ono ne podrazumeva i, makar određenu, ekspertizu u politici.
Tako, uprkos činjenici da je „ekspertska vlada“ u Crnoj Gori prevremeno okončala svoj mandat, većina njenih ministara je nastavila političke karijere.
Moglo bi se reći da je mera njihovog uspeha zavisila upravo od sposobnosti da spoje svoje matične ekspertize sa političkom.
Danas su predsednik Crne Gore, predsednik Vlade Crne Gore, predsednica Skupštine Glavnog grada i drugi nosioci visokih funkcija — bivši ministri ekspertske vlade.
Mnogi bivši ministri eksperti su se politički razišli, neki međusobno i suprotstavili, ali niko od njih nije ostvario uspeh kao „suv ekspert“.
Deluje da je zahtev za takvim političarima, zapravo, neostvariv.
Tražiti od bilo koje vlade, pa makar i one sastavljene od eksperata, da ne deluje politički, jeste zahtevati od nje da sebe upropasti. Isto kao i poslanici koji bi žrtvovali sebe zarad uspeha ekspertske vlade. U svakom slučaju, iskustvo Crne Gore pokazalo je da bi vizije o „politički sterilnim“ vladama ili stručnjacima, jednako kao i vizije o političkim partijama koje se žrtvuju u korist svoje štete, možda i mogle da se ostvare — kad čovek ne bi bio čovek.
