Protesti koji su uslijedili poslije tvrdnji opozicije o namještenim izborima završili su se masovnim hapšenjima, premlaćivanjima i mučenjem – sve temeljno dokumentovano, mada zvanični i dalje sve kategorički poriču
Marija Kolesnikova je skoro šest meseci skrivena od sveta.
Beloruske vlasti drža u potpunoj izolaciji opozicionu političarku, uhapšenu u septembru 2020. godine, bez telefonskih poziva ili pisama i bez poseta rodbine ili njenog advokata.
„Čekam vesti svaki dan… mi čak ne znamo ni da li je živa“, rekla je Marijina sestra Tatsjana Homič za BBC nedavno u Varšavi.
„Samo se nadam da je ovo neće slomiti, ali naravno da na kraju to utiče na svačiji um“, kaže ona, dodajući: „To se može smatrati mučenjem.“
Kako beloruske vlasti nastavljaju da pronalaze i zatvaraju one koji su učestvovali u ogromnim opozicionim mitinzima pre tri godine, one sada drže najpoznatije političke zatvorenike u zemlji „odsečene od sveta“.
Sergej Tihanovski i Viktor Babariko takođe su nestali u zatvorskom sistemu, baš kao i druge ključne figure iz opozicije koje služe duge zatvorske kazne.
Obojica su 2020. godine pokušali da se kandiduju za predsednika protiv autoritarnog Aleksandara Lukašenka, ali su bili uhapšeni.
„Mislim da pokušavaju da ih slome mentalno“, objašnjava Tatsjana izolaciju istaknutih zatvorenika kao što je njena sestra.
„Oni vide da su ovi i dalje optimistični i veoma snažni, i žele da im slome taj mentalni sklop.“
Marija Kolesnikova je bila jedna od tri žene koje su animirale mase na proteste širom zemlje nakon što je Lukašenko proglasio još jednu ubedljivu pobedu na izborima.
Takvu reakciju Belorusija još nije videla.
Protesti koji su usledili posle tvrdnji opozicije o nameštenim izborima završili su se masovnim hapšenjima, premlaćivanjima i mučenjem – sve temeljno dokumentovano, mada zvanični i dalje sve kategorički poriču.
Marija se istakla, ne samo zbog kratko ošišane izbeljene plave kose i jarkocrvenih usana, već i zbog konstantnog osmeha na njima i njenog prkosnog pozitivnog stava.
Taj duh ju je naveo da pocepa pasoš kad su vlasti pokušale da je deportuju – i zbog njega je uhapšena.
Poslednji put kad je Tatsjana imala nekakav kontakt sa sestrom bilo je to preko razglednice iz zatvora datirane 2. februara 2023. godine.
Marija je pisala o žudnji za starim, dobrim danima slobode kad bi pila ogromne količine kafe i pričala o novim projektima sa prijateljima.
Ali je nacrtala smajli i srce, uveravajući Tatsjanu da je „dobro“, raspoloženje joj je „veselije i strastvenije“.
Od tada, od nje nije bilo ni reči.
Aleksandar Lukašenko tvrdi da ne postoji „nijedan“ politički zatvorenik u Belorusiji, zato što takav član ne postoji u krivičnom zakoniku.
Ali cenjena grupa za zaštitu ljudskih prava Viasna trenutno navodi skoro 1.500 ljudi zatvorenih zbog mirnih političkih dela ili stavova.
Jedan od njihovih vlastitih aktivista, upravo pušten, nateran je da provede poslednjih devet dana u samici, spavajući na vlažnom betonskom podu i koristeći pesnicu kao jastuk.
„Tri politička zatvorenika umrla su u zatvoru, tako da ume da bude od ključne važnosti da ih vidi makar neko“, kaže mi Natalija Sacunkevič iz Litvanije, gde sada aktivista iz Viasne živi iz bezbednosnih razloga.
Ona se priseća umetnika Alesa Puškina koji je umro nedavno u pritvoru a da se još uvek ne zna zvaničan uzrok smrti.
„Mnogo je smršao. Tako da bi to moglo da bude očigledno“, kaže Natalija.
A hapšenja nisu prestala.
U ženskoj sigurnoj kući u Varšavi, Inga opisuje kako je policija došla po nju dve godine posle gušenja protesta.
Pronašli su njene fotografije na prijateljevom telefonu, uključujući one sa mitinga na kom je nosila crveno-belu opozicionu zastavu kao plašt.
„Rekli su: ‘Ako ste politički aktivni, onda ćete to i osetiti'“, kaže Inga, dok se priseća nedelje koju je provela u pritvorskom centru Okrestina u beloruskoj prestonici Minsku.
Bilo je 14 žena u ćeliji sa četiri kreveta; nije bilo tuševa, četkica za zube niti toalet papira.
„Odnosili su se prema nama kao prema životinjama“, dodaje ona.
Ali nije to uspomena koja je natera u plač.
Radi se o sećanju na trenutak kad je bila prebačena u pretkrivični pritvor i kad je shvatila da su svi u njenoj ćeliji tu zbog političkih stavova.
„Imali smo državnu televiziju i tu su govorili kao da se ne dešava ništa loše“, kaže Inga.
„A mi smo čudili: ‘Kako možete da kažete da je sve u redu, kad je toliko mnogo ljudi u zatvoru?’
„Nisam znala da ljude zatvaraju u tolikim brojevima. A onda dospete tamo i vidite da su sve politički zatvorenici. To je noćna mora“, poverila se ona, plačući tiho.
„Poslati smo u zatvor samo zbog naših reči.“
Osuđena na kućni pritvor, Inga je pobegla iz zemlje ranije ove godine uz pomoć aktivista.
Nije rekla sinu kuda idu sve dok nisu bili bezbedni u Evropi.
Nije smela da rizikuje da on slučajno otkrije tajnu.
Ona sada odlazi na miting u centru Varšave svake nedelje da bi pevala beloruske pesme, prisećala se drugih političkih zatvorenika i skandirala protiv rata u kom njihova zemlja pomaže protiv Ukrajine.
Pojavljuje se svega šačica ljudi, mada broj beloruskih iseljenika u Poljskoj raste sve vreme.
„Mislim da je to izdaja“, kaže mi organizatorka Ana Fedoronk.
„Ako zaboravimo sve te ljude u zatvoru, onda smo ih izdali.“
„Mi smo ovde slobodni. Ako se mi ne oglasimo, ko će?“
Ona i prijateljica sada snimaju skečeve za društvene mreže: oblače se kao starije žene, sa maramama oko glave i u kućnim ogrtačima, kreveljeći se i kikoćući se u kameru.
Drže uramljenu fotografiju Lukašenka kao rekvizit na sofi iza sebe, poput ikone.
Žene se bore protiv represivnog režima podsmevajući mu se.
„Nemam drugo oružje“, kaže Ana.
„Zar da samo sedim ovde i čekam promenu? Ne mogu.“
Kad se istaknutim opozicionim ličnostima kao što je Marija Kolesnikova izreknu duge zatvorske kazne, njihove pristalice se trude da ostanu pozitivne: Aleksandar Lukašenko ne može da ostane na vlasti toliko dugo, veruju oni.
Znači, zatvorenici će uskoro biti pušteni.
Umesto toga, oni se samo dodatno kažnjavaju izolacijom.
„Oni žele da ih ljudi zaborave, da ne bismo govorili o njima“, smatra Tatjsana Homič.
„Oni žele da se vrate uobičajenom životu, kao da nikada nisu mučili ljude ili ih osuđivali na 10 ili 20 godina zatvora“, dodaje ona.
„Ali oni u tome ne smeju uspeti.“
