Uspeh replikacije naučnog istraživanja povezan je sa istraživačkim metodama, uticajem citiranosti i pokrivenošću društvenih medija – ali ne i prestižom univerziteta ili brojevima citata – prema novoj studiji koja uključuje istraživače UCL.
Objavljeno u časopisu Proceedings of the National Academi of Sciences (PNAS), studija istražuje sposobnost validiranog modela mašinskog učenja zasnovanog na tekstu da predvidi verovatnoću uspešne replikacije za više od 14.100 istraživačkih članaka o psihologiji objavljenih od 2000. u šest najboljih tier časopisi.
Sprovedena u partnerstvu sa Univerzitetom Notr Dam, Francuska, i Univerzitetom Northvestern, SAD, studija identifikuje nekoliko faktora koji povećavaju verovatnoću ponovljivosti istraživanja – to jest verovatnoću da ako se studija sprovede drugi put korišćenjem istih metoda, rezultati bi bili isti.
Sve u svemu, autori su otkrili da su eksperimentalne studije znatno manje replicirane od neeksperimentalnih studija u svim podoblastima psihologije. Autori su otkrili da su srednji rezultati replikacije – relativna verovatnoća uspeha replikacije – bili 0,50 za neeksperimentalne radove, u poređenju sa 0,39 za eksperimentalne radove, što znači da je verovatnoća da će neeksperimentalni radovi biti oko 1,3 puta veća verovatnoća da će biti ponovljivi.
Autori kažu da je ovo otkriće zabrinjavajuće, s obzirom na to da je jaka naučna reputacija psihologije barem delimično izgrađena na njenoj stručnosti u eksperimentima.
Studija takođe pokazuje da su kumulativni broj publikacija autora i uticaj citiranosti bili pozitivno povezani sa uspehom replikacije. Međutim, utvrđeno je da drugi pokazatelji kvaliteta i strogosti istraživanja, kao što su univerzitetski prestiž autora i citati rada, nisu povezani sa replikacijom.
Predviđene stope replikacije takođe variraju među podpoljima psihologije (klinička psihologija, kognitivna psihologija, razvojna psihologija, organizaciona psihologija, psihologija ličnosti i socijalna psihologija). Autori zaključuju da zbog takvih varijacija unutar psihologije, iu okviru njenih potpolja, korišćenje jedne metrike za karakterizaciju replikacije čitavog polja verovatno nije dovoljno.
Studija je takođe identifikovala faktore koji su bili u negativnoj korelaciji sa verovatnoćom replikacije, pri čemu je medijska pažnja negativno povezana sa uspehom replikacije. Autori spekulišu da je to verovatno zbog činjenice da mediji češće izveštavaju o neobičnim ili neočekivanim nalazima.
Autori kažu da bi studija mogla da pomogne u rešavanju široko rasprostranjene zabrinutosti zbog slabe replikacije u društvenim naukama, posebno psihologiji, i da ojača ovu oblast u celini.
Koautor studije, dr Iouiou Vu (IOE, Fakultet za obrazovanje i društvo UCL) rekao je: „Replikacija je problem sa kojim se suočavaju u društvenim naukama, a posebno u psihologiji — a broj ručno repliciranih studija pada znatno ispod obilja važne studije za koje bi naučna zajednica želela da se replicira, s obzirom na vremenska ograničenja i resurse
„Naši rezultati bi mogli da pomognu u razvoju novih strategija za testiranje ukupne replikabilnosti naučne literature, samoprocenjujućih istraživanja pre podnošenja časopisa – kao i obuku recenzenata.
