Ime na njegovoj krštenici nikad nije delovao kao da mu pristaje, naročito kad je otkrio istinu o vlastitom poreklu.
I zato je kada je odrastao, kada se ponovo sastao sa biološkom porodicom, Sipio Žan Lik postao Indra Džaja Laksana.
Zvanično holandski državljanin, Indra je bio poslat iz Indonezije kao novorođenče da bude odgojen u holandskoj porodici.
Ali on smatra sebe preživelim pre nego usvojenikom.
„Prokrijumčaren sam kao žrtva trgovine dece u Holandiju kad sam imao tri nedelje“, kaže Indra (44) za BBC.
Kako on to vidi, „usvajanje“ prikriva beskrupulozne ili čak ilegalne načine na koje su deca bila odvajana od roditelja pod pretpostavkom da će im biti bolje u zapadnim zemljama.
Decenijama je kanalima transnacionalnog usvajanja stotine hiljada dece iz nerazvijenih zemalja, uglavnom u Aziji i Africi, otpremano do zapadnih roditelja koji su mogli da priušte pozamašne naknade.
Kako su ta deca odrastala i istraživala vlastite korene, odrasli usvojenici razotkrili su obrazac zlostavljanja u industriji koja je postojala samo zbog profita.
Poslednjih godina, njihove kampanje, u kojima su pozivali na odgovornost, iznedrile su komisije za istinu, formalna izvinjenja i čak, na nekim mestima, potpuno ukidanje ove prakse.
Holandija je nekada bila jedna od glavnih svetskih destinacija za usvojenike, sa više od 3.000 dece poslatih iz Indonezije, njene bivše kolonije, tokom vrhunca ove prakse 1970-ih i 1980-ih.
Godine 2021, vladina istraga o ovom periodu potvrdila je da su holandske vlasti propustile da zaustave poznate zloupotrebe, među kojima su prevare, falsifikovani papiri i majke prisiljene na nešto što ne žele da rade.
Utvrdivši da su problemi široko rasprostranjeni i neotklonjivi, Holandija sada ukida međunarodna usvajanja u fazama do 2030. godine.
Švedska, Švajcarska i Norveška razmatraju slične poteze, dok je Danska ugasila jedinu agenciju za usvajanje 2024. godine.
Usvajanja između različitih zemalja drastično su opala u poslednjoj deceniji, ali je nasleđe sistema ostavilo mnoge, poput Indre, sa komadićima slagalice iz prošlosti.
„Ono što se desilo je da je moj identitet bio potpuno izbrisan.
„Odsekli su sve veze sa mojom prvobitnom porodicom“, rekao je on.
Odrastajući, Indra je imao problema u moru plavih očiju i svetlokosih glava.
„Bez obzira na to koliko asimilirano ili belački da sam se ponašao, uvek je bilo ljudi koji su imali rasističke komentare o mom fizičkom izgledu ili poreklu.
„Nailazio bih na mikroagresije, kao kad bi mi ljudi govorili koliko dobro govorim holandski“, kaže on.
Imao je deset godina kad mu je čovek, kog je nazivao ocem, otkrio da oni nisu u biološkom srodstvu.
„Zaključao sam se u sobu. Osećao sam se veoma uplašeno zato što se ono što sam sve vreme podozrevao ispostavilo tačnim“, kaže Indra.
Njihova veza nikad nije delovala prirodno Indri, koji je živeo sa bakom, majkom vlastitog usvojitelja, a koju je zvao „majka“.
„Rečeno mi je da je njegova majka odlučila da je bolje da odsednem u njenoj kući, zato što je detetu potrebna majka ili njega nije doživljavala kao sposobnog da se stara o detetu kao samac“, kaže Indra.
„Jedna druga priča sugeriše da me je doveo iz Indonezije samo za nju.
„Kad je njen muž postao invalid zbog izliva krvi u mozak, nije više bila sasvim svoja.“
„Otac koji me je usvojio rekao mi je da sam ja bio njen spas.“
Posle tog otkrića, Indra je imao problema sa anksioznošću, razočaranjem i, više od svega, besom.“
„Počeo sam da razmišljam, ko su ovi ljudi. I ko sam ja, zaista?“
Njegov otac koji ga je usvojio poveo ga je u posetu Indoneziji u leto 1990. godine, gde je Indra shvatio: „Pa ja ovde treba da budem.“
Povratak u Holandiju je sa sobom doneo novu baražnu vatru pitanja: Zašto ste me odveli? Zašto baš mene?
I njihov odnos je počeo da se kvari.
„Kad je njegova majka umrla i kada sam morao da počnem da živim s njim, tu nije bilo mnogo topline. Uglavnom smo vodili odvojene živote“, kaže Indra.
Ljudi bi se šalili da njegov usvojitelj nije „sposoban da odgoji ni psa, a kamoli nečije tuđe dete.“
„To je uticalo na način na koji sam doživljavao sebe, kao kad usvojite bespomoćno štene nakon što je odvojeno od majke“, rekao je Indra.
Neposredno pre nego što je umro 2019, Indrin usvojitelj mu je objasnio gde da nađe dokumentaciju o usvajanju.
Iz tih kutija, Indra je iskopao belu kovertu sa fotografijom, što je bio njegov prvi pogled na njegovu biološku majku Rohani.
Četiri godine i jednu pandemiju kovida kasnije, Indra je otputovao sa prijateljom u Bandung, živahni gorski centar kafića i kolonijalne arhitekture.
Njegova potraga ga je odvela do klinike na kojoj je rođen i otkrića petoro drugih polubraća i polusestara.
„Neobično je kad sretneš braću i sestre… koji izgledaju isto kao ti. Nikad nisam ličio ni na koga“, kaže on.
„Probudilo je u meni bolne rane gubitka i žalosti, i mnoga pitanja kao što je kako sada da uspostavim te odnose.“
Uprkos njegovim strahovima da će im biti na teretu, Indra je bio prihvaćen u porodicu, ali su oni imali loše vesti za njega.
„Moja majka je već bila umrla“, kaže Indra. „Zakasnio sam.“
Preko novootkrivene rodbine, Indra je saznao da je njegova dokumentacija bila falsifikovana.
Prema pismu o predaji bebe, njegova majka je bila u ljubavnoj vezi sa njegovim usvojiteljem.
Ali njegovi rođaci su mu objasnili da se to nikad nije desilo.
Indra veruje da je posrednik to izmislio da bi bilo lakše da ga usvoji Holanđanin koji je samac.
„U sistemu usvajanja, mi smo bili naprosto ‘dovedeni’“, kaže Indra.
„Postali smo neka vrste zakonske imovine… dobili smo novo ime, novi identitet.“
To je obrazac slomljenog srca koji je poznat preduzetnici iz Surabaje Ani Mariji van Valen (50), koja pomaže srodnim usvojenicima da pronađu vlastite porodice.
Tako nešto se desilo i njoj samoj.
Kad je majka koja ju je usvojila došla u agenciju tražeći ćerku da bi bila protivteža njenim sinovima, posrednik je poslat da pronađe siroče.
Odlučili su se za Anu.
Tek kad se kao odrasla osoba vratila u Indoneziju, Ana je otkrila da su njeni biološki roditelji živi.
„Majka koja me je usvojila bila je jako tužna kad je saznala da me je odvojila od moje prave porodica“, kaže ona.
Usvojenici kojima ona pomaže rutinski otkrivaju da njihovi dosijei sadrže rupe, netačne informacije ili falsifikovane podatke – često da bi izgledalo kao da su siročad ili neželjeni, a to zapravo nije istina.
Ona kaže da to odražava sistem koji se prema deci odnosio kao prema unosnoj poslovnoj prilici, budući da je potražnja od budućih roditelja bila veća od ponude.
U 1980-im, broj indonežanske dece koja su mogla biti usvojena bio je 1.200, dok je na listi čekanja bilo oko 7.000 parova ili porodica.
Od starta, interesovanje Holandije za indonežanske bebe bilo je ukorenjeno u kolonijalnom nasleđu, prema profesorki emeritus Marlo Šrover sa Univerziteta u Lajdenu.
„Prve holandske organizacije za usvajane koje rade u Indoneziji započele su kao turističke agencije, koje su nudile ture ljudima koji su napustili bivšu holandsku koloniju nekoliko decenija ranije“, rekla je ona.
Holandski listovi su objavljivali prikaze siromašne dece kako bi tvrdili da je nezavisnost Indonezije iz 1945. godine došla prerano.
Šrover kaže da su holandske porodice bile pozivane da „spasu“ decu tako što će ih usvojiti, po ceni od 4.000 do 6.000 guldena po detetu, što je oko 2.000 do 3.000 dolara.
Izveštaji o crnoberzijanskim „farmama beba“, korupciji i krađi dece nisu uspeli da zauzdaju praksu – sve do slučaja mlade devojke po imenu Kurniavati.
Oteta iz njenog rodnog mesta 1980. godine, bila je prodata sirotištu koje je falsifikovalo njene dokumente i poslalo je paru u Holandiji.
Njeni biološki roditelji su osporili usvajanje, ali je na kraju nikad nisu dobili nazad.
Iz reakcije na publicitet oko tužbe, Indonezija je uhapsila vlasnika sirotišta i privremeno prestala da izdaje putničke vize za decu usvojenu u Holandiji.
Holandska rasprava o međunarodnim usvajanjima kulminirala je vladinim izvinjenjem 2021. godine, kad je postala jedna od prvih zemalja koja se upustila u proces okončanja prakse.
Indonezija i dalje šalje decu u inostranstvo kao poslednje pribežište, smanjivši broj svake godine na vrlo simbolični.
Za neke usvojenike, pravda izgleda kao reparacija.
Ali Indra i Van Valen su usredsređeni na vaskrsavanje prekinutih porodičnih veza.
Oni žele da im Indonezija vrati državljanstvo, bez mučnog procesa podnošenja prijave.
„Stigli smo u Holandiju gde nam je bilo rečeno da su ovo naši roditelji, ovo je naša porodica, i nismo imali drugog izbora nego da to prihvatimo“, rekla je ona.
Ali je dodala: „Rođeni smo u Indoneziji. Naša krv je indonežanska.“
Portparolka Ministarstva spoljnih poslova Ivon Mevengkang odbila je da komentariše konkretan slučaj usvojenika, pozvavši se na očuvanje privatnosti.
„Naravno da postoje procesi koje data osoba može da preduzme, među njima i da se prijavi za indonežansko državljanstvo.
„To što je rođen u Indoneziji nekoga ne čini automatski indonežanskim državljaninom“, dodala je ona.
I dalje tražeći biološkog oca, Indra planira da se vrati u Indoneziju u avgustu.
„Nadam se da se u budućnosti ono što se desilo meni i hiljadama druge indonežanske dece nikada neće ponoviti“, rekao je on.
„A onda i da će preživeli dobiti pažnju koju zaslužuju.“
Dok je tražio ime koje bi odražavalo njegovo putovanje, prijatelj mu je predložio „Indra Džaja Laksana“.
„To ime znači: Neka moje putovanje bude svetlo i blaženo. Neka nađem ono što sam prethodno izgubio“, objašnjava on.
