Pre preuzimanja dužnosti u Sloveniji u avgustu, prvi potpuno slep britanski diplomata najvišeg ranga i to dama, kaže za BBC da njen invaliditet može da pomogne u izgradnji odnosa sa uticajnim ljudima širom sveta.
Viktorija Harison ima rok do leta da nauči tečno da govori slovenački jezik pre nego preuzme dužnost ambasadorke u glavnom gradu Ljubljani.
Učenje jezika je zadatak svakog stranog diplomate, ali „priprema zbog invaliditeta“, kako to ona naziva, jedinstvena je za njenu situaciju.
Navikavanje na novi dom i pamćenje novih puteva do posla i lokalnih kafića sa njenim psom vodičem Otom, samo su neki od zadataka na Viktorijinom spisku, naravno, pored dnevnih poslovnih obaveza.
„Tokom mog prvog posla [u inostranstvu] nisam znala da postoji neverovatan kafić veoma blizu mesta gde sam živela – prolazila bih pored njega, a nisam znala da postoji“, kaže ona.
Kada se rodila, videla je normalno, ali je došlo do poremećaja vida i stanje se postepeno pogoršavalo tokom njenih tinejdžerskih godina.
Vid je potpuno izgubila posle fakulteta.
„Odrastanje sa vidom koji nije bio dobar kao drugih ljudi nije uvek bilo lako“, kaže ona, ali nikada nije ni pomislila da će je njeno stanje sprečiti da se bavi poslom o kojem je sanjala – diplomatijom.
Bila je tinejdžerka kada je na televiziji gledala izveštaje o padu Berlinskog zida 1989. godine i tada se rodilo interesovanje za diplomatiju.
Upitala je njenog oca šta je posao diplomate i saznala da su oni „plaćeni da putuju po svetu, uče strane jezike i predstavljaju njihove zemlje“.
„To mi je zvučalo sjajno“, kaže Viktorija.
Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji je usvojen 1995. godine, a kasnije je zamenjen još sveobuhvatnijim pravnim aktom, uklonio je prepreke za zapošljavanje osoba sa invaliditetom.
Godinu dana kasnije, Viktoriji se ukazala prva prilika da radi u Forin ofisu (Kancelarija za inostrane i poslove Komonvelta) preko programa studentske prakse.
Njena glavna briga u vezi sa obavljanjem posla nije bio njen invaliditet, već razne njene nesigurnosti.
„Mislila sam da možda nisam dovoljno pametna.
„Nisam pohađala ni Oksford niti Kembridž. Konkurencija je zaista velika“, kaže ona.
Kancelarija za inostrane i poslove Komonvelta ponudila je Viktoriji stručnu praksu u Moskvi, ali kada je rekla da se vodi kao slepa, „zavladao je muk… sa druge strane slušalice“.
„Tada mi je rečeno, ‘nemamo slepe ljude u našoj organizaciji'“, kaže ona.
Viktorija se seća da ju je telefonski razgovor „iznenadio“, a ne „obeshrabrio“.
Mislila je da će neke druge stvari, na primer to što je žensko, biti veća prepreka u karijeri nego činjenica da je slepa.
Nekoliko dana kasnije obaveštena je da joj je praksa odobrena.
Pogledajte video: Šta mogu slepi ljudi u Srbiji. a šta ne
Viktorija je 1997. godine dobila stalni posao u Kancelariji za inostrane i poslove Komonvelta i postala prva zaposlena osoba sa invaliditetom.
„Bila sam novitet“, kaže Viktorija.
„Niko drugi nije imao značajan invaliditet“.
Kako se Kancelarija za inostrane i poslove Komonvelta još uvek usklađivala sa promenama koje su uvedene Zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, Viktorija je računar dobila tek posle šest meseci.
„Nije da ljudi nisu želeli da me podrže“, kaže ona.
„Zapravo to je bila organizacija u kojoj smo se mi… u velikoj meri prilagođavali i stvari su se radile u hodu“.
Kada je primetila da njene kolege napreduju, počela je da sumnja u sebe.
„Osećala sam se nekako frustrirano jer sam mislila da ne mogu da pokažem ljudima da sam zapravo dobra kao drugi“, kaže ona.
„I nisam baš imala priliku da dokažem da skeptici greše“.
Neki su čak Viktoriji ukazivali da je dobila posao samo kao primer inkluzivnosti ili bolje statistike politike jednakih mogućnosti.
Stavovi u Velikoj Britaniji su polako počeli da se menjaju, ali dve godine kasnije, kada je Viktorija trebalo da preuzme prvu dužnost u inostranstvu, osoblje nekih ambasada je neočekivano reagovalo na njen invaliditet.
Seća se jedne izjave: „Ta osoba treba da govori jezik zemlje domaćina, a očigledno je da pošto je slepa, neće moći da ga nauči“.
Od tada, Viktorija je obavljala dužnosti u Helsinkiju i Sarajevu, i kaže da je svaka nova zemlja jedinstven izazov.
Ali misli da su ljudi često prirodno radoznali zbog njenog stanja, a da to što je slepa može da joj bude od pomoći u uspostavljanju ličnih veza tokom delikatnih pregovora.
„Možda nekada moram da uzmem nekog pod ruku da me odvede do izlaza iz prostorije za sastanke“, kaže Viktorija.
„Takvim potezima se stvaraju veze među ljudima koje zapravo mogu biti od velike pomoći u izgradnji odnosa“.
Takve veze mogu i na druge načine da pomognu Viktoriji u obavljanju posla.
Često je napeta na radnim događajima koji podrazumevaju večeru, i ponekad je previše brinu neke stvari, na primer da ne obori čašu za vino.
Na jednoj takvoj večeri, neko u timu britanskog ministra spoljnih poslova primetio je da kada je servirano predjelo, Viktorija uzela nož i viljušku.
I oni su joj došapnuli da je na stolu supa kako bi uzela kašiku.
„Samo sam pomislila: ‘Hvala Bogu na tome'“, kaže Viktorija.
„Ali to mi je omogućilo da se usredsredim na činjenicu da zapravo moram da pratim razgovor da bih mogla da napišem izveštaj“.
Pogledajte i ovaj video: Za Stefana je nebo granica – slep od detinjstva, a osvaja medalje i nagrade
Viktorija je bila prva slepa osoba koja se zaposlila u Forin ofisu, prvi slepi diplomata koji je poslat u inostranstvo i, nakon imenovanja za šeficu diplomatske misije u Sloveniji, prvi slepi britanski ambasador.
Ali na pitanje kakav je osećaj biti pionir i krčiti put drugima, nasmejala se.
„Kada o tome razmišljam, samo se naježim“, kaže Viktorija.
„Tehnički, da, u mnogo čemu sam bila prva“.
Ali, dodaje: „Ne sviđa mi se reč pionir, jer zvuči kao da sam zapravo naumila da budem sve to – a to se nekako jednostavno desilo“.
